AKTUELNO

AKCIJA STARČEVAČKIH RIBOLOVACA: Borba za spas Nadela

 

 

 

Jedna od velikih i teško izbrisivih mrlja za naše društvo je Nadela ili, preciznije rečeno, katastrofalna situacija u koju ta simpatična rečica godinama uranja.

Mnogo je razloga za to: na njenom dnu godinama se taloži kojekakav toksičan mulj, protok maltene ne postoji, a trska i drugi korovi su je u potpunosti okovali. Rečju, pretvorena je u smrdljivu močvaru, iako je po prvobitnoj zamisli trebalo da služi za navodnjavanje, odvodnjavanje i lovno-rekreativni turizam. Umesto toga, već decenijama u Nadel, kako ga većina ljudi zove, bezobzirni “preduzetnici“ izlivaju razne otpadne vode na bazi opasnih hemikalija.

I kada je izgledalo da su svi od ove rečice digli ruke, pojavili su se fanatični zaljubljenici u tu, nekad raskošnu oazu bujne prirode...

Pre oko dve godine malena ali odvažna grupa istinskih ljubitelja prirode odlučila je da se hrabro upusti u (ne)moguću misiju i pokuša da svoj Nadel u poslednji čas izbavi iz kandži zagađivača i spase ga od potpunog odumiranja. Otada njihova bespoštedna borba za opšte dobro ne jenjava uprkos tome što s jedne strane izostaje očekivana materijalna podrška s “viših instanci“, a s druge - zagađivači i dalje besomučno ispuštaju razne otrove.

U to se lako mogao uveriti svako ko se, na primer, proteklog vikenda našao na putu između Starčeva i Omoljice, u blizini mosta koji spaja ta dva mesta. U prevodu, nadelska voda se toliko oseća na hemikalije da toksični zadah ne da mira nozdrvama i plućima već na nekih stotinak metara odatle.

Nedugo zatim mogli su se čuti brundanje mašina i ljudska graja. Dopirali su iz smera pomenutog mosta, tačnije s njegove desne strane. Tamo su članovi relativno mladog Udruženja sportskih ribolovaca “Nadel“, uz pomoć radnih mašina firme DVP “Tamiš-Dunav“, ostvarivali (tek) deo svoje ambiciozne vizije: krčili su trsku na potezu poznatom kao “valjara“, nekada omiljenom kupalištu, sada potpuno uraslom i zabarenom ruglu.

Motiv im je jasan - da tom mestu vrate stari sjaj i naprave poligon za sportski ribolov, kao i porodično izletište s klupama, stolovima, suncobranima..

Jedan od najstarijih entuzijasta je Lazar Živković (67). Za njega Nadel znači život, pa mu ni najmanje nije žao što se ovde danima, kako kaže, znoji za pokolenja. I to barabar s mladićima u punoj snazi. A razloga za borbu ima napretek, jer se još kao klinac zaljubio u Nadel, pre svega kada je redovno dolazio da se okupa na “valjari“.

- Nekada su ovde živele sve vrste riba - od linjaka i čikova, preko štuke i žutog karaša, do šarana, kojima se tu nalazilo prirodno mrestilište. Bilo je i mnogo ptica - od sive i bele čaplje do kormorana, a voda je bila toliko čista da je, bez preterivanja, mogla da se pije. Bila bi i sada da nije zagađivača, jer čovek je najveći krivac što se sve ovo događa - ističe Živković.

Nešto mlađi Rajko Janjić (60) od rođenja je neraskidivo vezan za Nadel, što je sasvim logično ako se zna da mu bašta udara na priobalje. Veruje u ove momke, pa iako je fizički hendikepiran, došao je da im pruži makar moralnu podršku.

- Mnogo je lepih sećanja. Recimo, zima je bila doba za atrakcije na ledu - od klizanja, preko fudbala i hokeja, do vađenja kapitalnih primeraka štuke ili šarana iz prosečenih rupa. S druge strane, leta smo provodili u celodnevnom pecanju i kupanju, a uveče se nije moglo zaspati od žabljeg hora, pa smo svi odlično znali da krekećemo, te je zbog toga naš kraj prozvan “žabarski“. Bilo je i mnogo pecaroša iz Beograda i drugih mesta. Danas ne možeš ni da vidiš pecaroše ni da čuješ žablji kreket - jada se Janjić.

Predstavnik mlađe generacije Dušan Stanković (31) svestan je koliko Nadel svima njima znači, mada on, za razliku od roditelja, nije imao prilike da uživa u njegovim blagodetima. Iako nema mnogo slobodnog vremena, dobrovoljno radi sve što treba za više ciljeve - od skupljanja smeća do košenja i krčenja strnjike, a zimus je dolazio da hrani labudove. Veoma je srećan kada se dogodi bilo kakav pomak, ali i svestan da ih je još uvek premalo, pa apeluje na sve ljude dobre volje da se uključe u borbu za spas prirode.

Godinu dana stariji Davor Ivankov jedan je od osnivača udruženja. Premda kroz maglu, i on pamti neko lepše doba.

- U to srećno vreme dovoljno mi je bilo samo da me pokojni otac odvede u prirodu. Divno je kada vidim da i moji potomci isto osećaju, ali više ne postoje takva mesta kakvo je nekad bio Nadel. Zato pozivam sve ljude da dovedu svoje naslednike, da vide šta radimo i usmere ih na to kako treba da se ophode prema prirodi. Zbog toga smo pre dve godine i došli na ideju da organizujemo takmičenje u pecanju za decu. Ispostavilo se da je veliki problem naši u okolini zgodno mesto za tako nešto, jer jedva da negde ima i vode, a kamoli ribe. Iz tog razloga je nekolicina nas krenula u ovu misiju. Budući da je mnogima jasno koliko je ovo teško rešiva priča, pre svega po pitanju zagađenja, u početku je većina bila pomalo rezervisana, da bi nam se kasnije priključivali u sve većem broju. Ali jedno je sigurno: ništa nas neće zaustaviti do potpunog ispunjenja snova - kategoričan je Ivankov.

Pored njih, veliki doprinos proteklog vikenda dali su i Dalibor Tanev, Nebojša Pejić, Dragan Cvetković, Predrag Đurđević, Oliver Kostić, Goran Vasiljković i drugi, a za “kafe-logistiku“ bila je zadužena Bojana Kostić. Podršku im je, pored ostalih, pružio i predstavnik Ujedinjenih sportskih ribolovaca Srbije - Aleksandar Petrović, dok je, na primer, sugrađanin Steva Rajković, opazivši ih slučajno, u tren oka skoknuo po pivo i drugo osveženje. Da njihovo požrtvovanje za opšte dobro postaje sve zapaženije, govori i to što im je, recimo, jedan preduzetnik obećao splav i čamac.

Ovi pregaoci ne znaju više koliko dana su proveli u radnim akcijama. Samo su prošlog vikenda, od petka do nedelje, izgarali dokle god se videlo; sa čamca - improvizovane kosačice sekli su trsku, mašinom “duga strela“ ravnali priobalje, uklanjali šiblje i, naravno, skupljali smeće. A najviše nevolja zadaju im upravo bahati ljudi koji neodgovorno odlažu sve i svašta, pa ovi entuzijasti moraju svakog meseca nanovo da ga uklanjaju.

Ipak, ništa ih neće omesti u postizanju zacrtanih ciljeva, odnosno u tome da stanu na put zagađivačima, vrate reku u normalan tok, a time i lagano u okrilje prirode, te da naposletku stvore uslove za sportski ribolov i izletište na kojem će se okupljati porodice.

Pa, onaj kome je do svega toga stalo, neka se pridruži ovim ljudima, kakvih je veoma malo u našem, u svakom smislu, osiromašenom društvu.

J. Filipović