IZDVAJAMO

RAZGOVOR S POVODOM: DARKO JEŠIĆ, PISAC - Zrelo je za prvi roman

O književnim temama i prvom romanu koji je u najavi, za ”Starčevačke novine” govori naš sugrađanin, pisac Darko Ješić.

Od kada i kako datira Vaše interesovanje za pisanje?

            - Najpre sam počeo sa poezijom, i to u adolescentskom periodu, kada obično mnogi pokušavaju da u ruho stihova odenu svoja trenutna emotivna stanja. Međutim,  i u svojim najranijim godinama, znao sam da će moj rad biti nešto posve drugačije od rimovanih ljubavnih sricalica i sentimentalnih dnevnika kakve su moji vršnjaci tih godina pisali. Zapravo, duboko sam verovao da će moj jedini identitet biti identitet književnika. Svemu je, ipak, prethodilo značajno čitalačko iskustvo koje me je i formiralo kao pisca. Priznaću, čitao sam odabranu literaturu, dakle ono što sam uspeo da otkrijem ili dobijem po preporuci, ne zabave radi ili dosade koju je trebalo nekako obuzdati, već sam čitanje shvatio kao ozbiljnu pripremu za književni zanat. Dakle, ta posvećenost čitanju, u mom slučaju bila je ozbiljan radni zadatak.

            Zašto pišete?

            - Kada bih znao da odgovorim na to pitanje, verovatno više ne bih ni pisao.

            Ko su Vaši književni uzori?

            - Pored mnogih značajnih, poznatih i manje poznatih pisaca čija su dela prošla kroz moje ruke, ipak su na moju spisateljsku veštinu uticali, pre svih, Mihail Bulgakov, Tomas Man i DŽejms DŽojs od stranih, a Danilo Kiš, Mirko Kovač i Borislav Pekić od domaćih pisaca. NJihova dela su umnogome uticala na formiranje moje ličnosti.

            Šta ste postigli u oblasti književnosti do sada?

            - Sećanje na prve uspehe vraća me u sredinu devedesetih godina prošlog veka, kada sam gotovo redovno objavljivao poeziju u Zborniku poezije i kratke proze ”Rukopisi”, u kome su bili zastupljeni mladi pesnici i pisci sa prostora bivše Jugoslavije. Svoje prve književne korake dugujem bitnim ljudima iz pančevačkog Doma omladine sa kojima sam sarađivao i sticao dragoceno iskustvo. Nezaobilazan je i period rada u Kreativnom kulturnom klubu, gde sam u saradnji sa svojim prijateljima nanizao veliki broj književnih večeri. Kruna rada, kako sam tada na to gledao, bila je monografija posvećena jubileju starčevačke rok scene koju sam nazvao ”Rokeri iz neolita”. U potrazi za svojim autentičnim književnim kredom, 2008. godine sam se udaljio od poezije i rešio da ekspresiju osećanja umirim, i naprosto vežem za mirniju formu izražavanja. Nakon nekoliko novela i kraćih priča, na kraju sam se opredelio za roman. U međuvremenu, ostvario sam se i kao dramski pisac. Do sada sam napisao dve pozorišne predstave za decu koje se izvode u beogradskom SKC-u i Domu sindikata.

            Završavate svoj prvi roman?

            - Bilo je potrebno da prođe jedna decenija kako bih od početne ideje došao do same izrade teksta. U međuvremenu, moj posao se svodio na strpljivo prikupljanje i klasifikaciju istorijske građe, na potragu za odgovarajućom formom i stilom pisanja, i svakako, na moje književno sazrevanje. Oslobođen ideoloških predrasuda, sa pozicije objektivnog i nepristrasnog posmatrača, opisao sam život, umetnički rad i političko posrnuće jednog darovitog slikara u kolopletu burnih događaja, počev od perioda okončanja Prvog svetskog rata, pa do rezolucije Informbiroa i kolonizacije ovih prostora. U svakom slučaju, namera mi je bila da izrazim svoj kritički stav i pokažem kako se istorijski događaji ne mogu posmatrati niti tumačiti tendenciozno i površno; da se društveni procesi moraju sagledavati dublje, kako bismo razumeli prošlost na koju se sadašnjost sasvim prirodno naslanja. Bilo bi naivno pomisliti da se jednom linijom sve može podeliti na apsolutno dobro i apsolutno zlo. Istorijski ambijent u romanu samo je okvir u kome sam ispričao jednu, nadam se, bezvremenu ili svevremenu životnu priču mojih glavnih junaka. Roman za sada ima radni naslov, uskoro ga završavam u rukopisu, i nadam se da će iz štampe izaći tokom ove godine.

            I na kraju, kako biste ocenili našu književnu scenu danas?

            - Ovo pitanje zahteva sadržajniji odgovor kome bismo mogli da posvetimo jedan sasvim novi intervju, ali potrudiću se da svoje mišljenje svedem na nekoliko rečenica. Ako pođemo od naše najznačajnije književne nagrade, a to je NIN-ova nagrada, poslednjih godina žiriju pristiže oko sto pedeset do dvesta naslova, ali ako se, na primer, osvrnemo na sedamdesete godine prošlog veka, sa neuporedivo veće književne scene ondašnje SFRJ, u igri je bilo jedva četrdeset do pedeset autora koji su se nadmetali za ovo prestižno priznanje. Ova čigledna disproporcija svedoči o porastu broja autora, nažalost, na račun kvaliteta. Postoje mnoga sjajna imena na našoj današnjoj sceni, ali postoje i komete koje u trenutku bljesnu, pa potom neshvatljivo nestanu sa književnog horizonta. Da zaključim: jasno je da postoji veliki prostor za nove pisce i nove pokretačke ideje, a tu novu generaciju književnika naša javnost, čini mi se, s pravom nestrpljivo očekuje.

Petar Andrejić