ARHIVA VESTI

Predstavljamo: Dejan i Tamara Škulić, ratari

Bračni par Dejan i Tamara Škulić odlučili su se za ratarstvo kao profesionalno opredeljenje.

Dejan je svojevremeno krenuo stopama svoga oca, koji se oduvek bavio poljpoprivredom. Potom mu se priključila i supruga Tamara, koja je poljoprivredni inženjer, a zadužena je za administrativne poslove na gazdinstvu i, kako kaže, za sve ono što zatreba. Obrađuju oko 150 hektara i uprkos sušnoj godini, zadovoljni su prošlogodišnjim prinosima. Pšenica je dala prosečan prinos od 4,5 tona po lancu, kukuruz 3,5 a suncokret 2,3 tone po lancu. Škulići ne ugovaraju proizvodnju ni sa jednim presuzećem, nego sami nastupaju na tržištu. Jedino su se odlučili da zbog dobre saradnje već više godina pšenicu predaju isključivo preduzeću “Banatski klas“ u Bavaništu. Ovih dana sve više razmišljaju o predstojećoj setvi jarih biljnih vrsta.

            - Setvu ćemo uraditi, njive neće ostati neposejane, ali zbog novonastale situacije s cenama poljoprivrednih proizvoda i trgovinom koja je ogtovo stala, nije lako. Rod sam ostavio, jer sam se nadao da ću kako vreme od žetve odmiče moći da postignem bolju cenu ali situacija je sve gora i cene padaju. Od žetve, cena kukuruza je stalno ispod 20 dinara, kaže Dejan uz napomenu da se sve više oseća stagnacija, jer je obrta sredstava sve manje.

            Osim što se bave ratarskom proizvodnjom, Škulići s vremena na vreme tove i po dva bika i nekoliko svinja, ali isključivo za sopstvene potrebe i kako navodi Tamara, iz hobija da bi se prekratilo vreme u zimskim mesecima. Izgleda za profesionalnije bavljenje stočarstvom nema. Škulići su godinama obnavljali mehanizaciju kako bi unapredili i sebi oplakšali poljoprivrednu proizvodnju. Ono što najviše brine ratare Starčeva jeste neizvesnost u budućnosti, s obzirom na to da ne mogu sa sigurnošću da očekuju da će iz godine u godinu biti u situaciji da zakupljuju zemljište istih površina. Imaju čime da rade, znaju i kako, a nameće se pitanje da li će imati šta da obrađuju.

(“Poljoprivrednik“)

Pčelararstvo

            Društvo pčelara “Starčevo“ završilo je zimska okupljanja. Orgizovana su vrhunska predavanja profesora sa poljoprivrednih fakulteta iz Beograda i Novog Sada, pčelara praktičara i predavača Instituta “Tamiš“. Društvo sada broji 70 članova. Naredni sastanci dogovoreni su svake prve srede u mesecu,  kao i predhodnih godina.

            Maj je mesec pčelareve istine. U maju se vidi šta je pčelar uradio tokom proleća u svom pčelinjaku. Ali se još više vidi šta je radio, a šta nije tokom jula, avgusta i septembra prethodne godine. Ovo je mesec kada pčelar najviše zavisi i najviše strepi od vremenskih prilika. Ništa gore ne može zadesiti pčelara nego sunčan i topao april, a hladan i kišovit maj. Onda se i svo znanje i pravovremene intervencije ne mogu naplatiti, onda priroda uzima svoj danak.

            Šta nam nedostaje za dobar prinos na bagremu? Lepo vreme i jaka društva. Na klimu ne možemo uticati, ali se nadamo da se prošla godina neće tako brzo ponoviti. Mi, pčelari, uzdamo se u to da će početkom maja, kada očekujemo cvetanje bagrema, biti makar podnošljive vremenske prilike za njegovo iskorišćavanje. Bagrem najbolje medi kada su dnevne temperature između 22 i 27 stepeni, a noćne ne padaju ipod 15 stepeni. Ni visoke temperature nisu poželjne jer skraćuju dužinu cvetanja i isušuju otvorene cvetove, ali su i niske temperature nepoželjne. Tako da bi bagrem ove godine mogao da nas obraduje i prijatno iznenadi.

Stevan Petrović

Saveti

Feniks - lepotan dugog repa

            Mit starih Egipćana o sunčanoj ptici koja živi više od 500 godina, a zatim se na lomači, koju sama sebi priredi, spali i iz svog pepela, podmlađena ponovo oživi nagoveštava da je reč o nesvakidašnjoj kokoši. Ova rasa je vekovima bila ukras mnogih dvorova. Gajenjem ovih kokoši ne bave se amateri. Našim odgajivačima je ova rasa dobra poznata i sve je prisutnija na izložbama širom naše zemlje. Feniks je svoje mesto našao i u prostranom dvorištu porodičnih kuća. Od svih postojećih rasa razlikuje se po eleganciji oblika i pre svega po neobično lepom i dugom repu. Postoji dva varijeteta: feinks - čokoku i feniks - onagadori. Obe rase su zaštitni znak Japana. Razlikuju se samo po dužini repa, koje je kod onagadoria mnogo duži. Rep u feinksa - čokoku dostiže svoju punu lepotu od 80 cm dužine, krajem druge godine života, dok u feniksa - anagadoria, rep nastavlja da raste tokom celog života i do dužine od 7 do 9 metara. Feniks se javlja u nekoliko boja: zlatnoj, oranž i beloj, a tu je zastupljen čitav spektar najrazličitijih nijansi.

            Ova kokoš je dobra nosilja, koja snese do trinaest jaja i sama se nalaže dosta je plašljiva ali je dobra dadilja i dobro pazi na potomstvo. Feniks ne podnosi vlažne prostorije gde postoji vlaga ona izaziva salmonelu, a javlja se i bronhitis, u tom slučaju u vidu iscedka iz nosa i očiju, uz kijanje. Ovo oboljenje treba lečiti, kako ne bi prešlo u hronično oboljenje. Obavezno je i redovno čišćenje od glista. Dobra preventiva je ključ otpornosti na bolest. Ova atraktivna kokoš može biti i slobodna na ispustu ako feinks othranite u svojoj blizini biće miran, jer na osobu koja ih hrani se lako navikavaju bez straha. Ali u velikom prostoru feinks je vrlo oprezna i bojažljiva živina.

Ilija Mirković