Potiče iz kolonističke porodice - roditelji su se nakon Drugog svetskog rata doselili sa Kosmaja. Odrastao je uz brata Milosava, koji više nije među živima, i pet godina stariju sestru Dušanku, koja živi u Ralji. Čitav život proveo je u Starčevu, gde je završio osnovnu školu, nakon čega i srednju ugostiteljsku. Potom je neko vreme bio šef kafane “Opatija“, nakon čega je otišao u vojsku, da bi nakratko radio u “Staklari“. Ni tu se nije predugo zadržao, jer se 1957. godine zaposlio u “Azotari“ i tu proveo 32 godine. Uporedo se bavio građevinom i mnogo pomagao ljudima. Trenirao je i fudbal i rvanje, a neko vreme je proveo i nastupajući u cirkusu kao akrobata 

Porodicu je zasnovao s Verom, s kojom se oženio 9. avgusta 1974. godine i na put izveo sinove Srđana (50) i Vladana (47), od koga od pre dvadeset meseci ima i unuka Stefana.

            Kako je odrastao mali Duca?

            - Detinjstvo mi je bilo radno, ali bezbrižno i lepo. Moji su došli kao kolonisti sa Kosmaja 1946. godine. Inače, majka mi je od Gorunovića, poznate starčevačke familije. Živelo se skromno, ali pošteno, roditelji i nas troje dece - brat, sestra i ja. Bilo je lepo, mada skromno. Radilo se od malena, ali smo imali slobodu kakvu danas deca nemaju. Igrali smo se po ulici, trčali, kupali se gde stignemo. Moji su bili vredni ljudi, učili nas da poštujemo druge. Otac je bio strog, ali pravedan.

            Mladost...

            - Od malena sam bio aktivan, voleo sam sport i druženje. Igrao sam fudbal za “Borac“ sa 17 godina i bio dobar igrač. Trenirao sam i rvanje u Pančevu. Međutim, najviše sam voleo da se “dokazujem“, pa sam, recimo, na čuđenje mnogih išao na rukama od svoje kuće na kraju Ulice Matije Gupca ka Nadelu, pa sve do centra Starčeva. Da napomenem: nisam šetao, nego trčao na rukama! Eventualno stanem kod kuće Bajerovih da odmorim, pa nastavim dalje do crkve.         

            Cirkus...

            - Negde 1966. godine, u Starčevo je došao čuveni cirkus “Adria“, jedan od najvećih na svetu. Odjednom je nestalo struje, svi smo izašli napolje. Ja se zaletim i napravim nekoliko kolutova napred, bez ruku. Primete me ljudi iz cirkusa, priđu i pitaju da li bih išao s njima. I tako je krenulo. Nastupao sam povremeno i to uglavnom kao akrobata. Išao sam po žici na visini od šest metara i nijednom nisam pao, jer se uopšte nisam plašio visine. Bio sam čak i klovn! Bilo je zarade, nije da nije, ali više je to bilo važno kao jedinstveno iskustvo. Mlad si, vidiš svet, družiš se. Naposletku sam morao da se vratim da završim školu, pa sam prekinuo tu nezaboravnu avanturu.

            Posao, vojska...

            - Nakon što sam završio ugostiteljsku školu, za konobara, odmah sam počeo da radim i čak bio i šef kafane “Opatija“ 1970. godine. Međutim, nisam dugo ostao u tom poslu, radio sam godinu-dve, pa sam 1972. otišao u vojsku. Služio sam u Novom Mestu u Sloveniji, kao i u Hrvatskoj, Zagrebu, Bjelovaru... Često sam se selio jer sam kao inženjerac išao na razne terene. Po povratku iz vojske, nakratko sam bio u “Staklari“. Radio sam u mešaonici stakla u tri smene. Sav sam bio modar od tog teškog posla i shvatio da mi je prenaporno, pa sam ubrzo napustio.

            “Azotara“...

            - Već 1975. sam se zaposlio u “Azotari“, gde sam proveo 32 godine. Počeo sam na komandnoj tabli i tu sam radio sedam godina. Ukapirao sam to veoma brzo, a išao sam i u školu, tačnije na prekvalifikaciju za taj odgovoran posao, jer, kontrolišete ceo proces, uključujete trake, pratite proizvodnju. Posle sam prešao na mašine. Bilo je teško, ali sam voleo da radim, a bila je i solidna plata, jer je firma bila dobra, pa se izvozilo u razne zemlje - od Nemačke do Nigerije.

            Građevina...

            - Uporedo sa zvaničnim poslom radio sam i građevinu. To sam naučio od tasta, majstora Voje. Praktično sam znao sve - od temelja do krova. Ukupno sam 43 godine radio građevinu, često i besplatno, pomažući ljudima. Rado sam se odazivao na mobe kod komšija i prijatelja i poznanika. Tako sam napravio i svoju kuću. Sve u svemu, nekad se više radilo nego sada, ali se više i pomagalo. Danas svako gleda sebe. Ranije - dođe komšija, pomogne, pa ti njemu vratiš. To je bilo normalno.

            Porodica...

            - Sa suprugom Vericom sam od 1974. godine i već 52 godine živimo skladno zajedno. Imamo dva sina, Srđana i Vladana, koji već dugo živi u nemačkom Frankfurtu. On nam je pre 20 meseci podario i unuka Stefana. Živeli smo složno, bez svađa, teških reči i uz mnogo poštovanja.

            Penzija...

            - Pomalo neočekivano sam otišao u penziju. Jednom mi je tako došao kum i na moje veliko iznenađenje rekao “Spremaj prase, ideš u penziju“! Zapravo, zbog beneficiranog staža i rada u smenama, stekli se uslovi. Otišao sam u penziju sa svega 55 godina. Posle sam još radio građevinu do 2016, dok me zdravlje nije stiglo. Imao sam domaćinstvo - kokoške, svinje, zemlju. Radio sam koliko sam mogao. Penzionerske dane provodim mirno sa suprugom i decom, kad nađu vremena za nas. Malo raduckam oko kuće, malo uz druželje s prijateljima.

            Starčevo danas?

            - Starčevo mi je u srcu. Danas ima mnogo dobrih stvari - voda, struja, kanalizacija, odnošenje smeća i generalno infrastruktura je skoro kompletirana i dobri su uslovi za život... Ima i mana, naravno, ali generalno je dobro mesto za život. Neko vreme proveo sam i u inostranstvu, ali me uvek vuklo nazad. Bio sam u Nemačkoj 1988. i ’89. godine, ali me nostalgija vratila. Jednostavno, volim svoje mesto.

            Tako govori ovaj vredan, vedar i pošten Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:       

            - Da se družimo, da se poštujemo i da ne gledamo ko je ko. Moja poruka je prosta: “Živi i daj drugom da živi“.

Družio se

Jordan Filipović