Broj gostiju se iz dana u dan uvećava, što je najbolja ocena nivoa usluge, nesvakidašnje prijatnog ambijenta, ukusnih zalogaja i ljubaznog osoblja. U predivnoj cvetnoj bašti i toplo uređenoj unutrašnjosti, dekorisanoj brižljivo odabranim retro motivima, uz specijalitete kuće i bogatu ponudu pića, uživaće sva čula. U “Đermu“ postoje vaj-faj mreža i dva plazma televizora, a postoji i mogućnost pripreme hrane po porudžbini, kao i organizovanje proslava do sto mesta, po povoljnim cenama. Četvrtak popodne  rezervisan je za jela iz kotlića, a očekuju se i nova kulinarska iznenađenja. Ova kafana će u rubrici “Kafenisanje u Đermu“ biti domaćin i brojnim zanimljivim Starčevcima...

            Ekskluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja “Starčevačkih novina“ Milivoje Iričanin, zvani Mikša, rođen je 4. novembra 1969. godine od majke Dragijane i oca Miljka, uz još stariju sestru Milicu.

            Osnovnu školu je završio u Starčevu, potom i takozvani deveti i deseti razred u Pančevu, a ostatak srednje škole u Beogradu, kada je nakon dve godine dobio diplomu zanata za mašin-bravara. Nakon toga je promenio nekoliko poslova, da bi se od 2006. godine osamostalio kada je počeo da se bavi uvođenjem grejanja i klima-uređaja.

            Oženjen je Violetom od 1992. godine, s kojom ima dve ćerke; od Milice (34) su dobili unuke Sofiju (8) i Miloša (5), a od Nevene (29) - Dimitrija (5) i Dušana (2).

            Kako je odrastao mali Mikša?

            - Sestra i ja smo odrasli u radničkoj porodici, a otac je radio u “Staklari“, dok je majka uglavnom išla na sezonsko kopanje u PIK-u. I ja sam relativno rano, kao dete,  počeo da idem u nadnicu na takozvane metlice. Samo detinjstvo nam je bilo skromno, ali veoma lepo, uz mnogo igre i druženja sa drugarima iz komšiluka, kao što su braća Dragan i Saša Petrović, Zoran Đokić, Jordan Filipović, zatim Dejan Kostić i Zlatko Ceka Dimić, a od devojčica su tu bile Tanja i Drenka Batanjski i Sneža i LJilja Bešević. Tu su i stariji, sada već pokojni, Steva Sidor, Đura Rojka, Radiša... Svaki slobodan trenutak provodili smo na ulici, čekajući da prođe špediter s bostanom ili čuveni Malajac. Zapravo, njegovo ime je bilo Afrim i on je po celo leto na biciklu raznosio sladoled. Voleo je da zastane i zaigra fudbal s nama, pa kad izgubi, znao je da nas počasti omiljenom poslasticom. Voleli smo da idemo i na okolne kanale, pre svega na “levak“, gde sam i naučio da plivam. A šta tek reći za grozničavo iščekivanje slava “socijalističke“ i Panteleje, kada se nismo skidali sa stonog fudbala i flipera.

            Škola i posao...

            - Nakon završene osnovne i srednje škole za mašin-bravara, prvi posao mi je bio u “Trgoproduktu“. Preko Studentske zadruge radio sam sa geometrima, kada je građeno naselje Misa. Nakon toga, zaposlio sam se kod sestre u prodavnici delova za automobile i radne mašine na Zelenoj pijaci. Potom sam prešao u Beograd i tamo sedam godina radio remont auto-delova, zapravo do 1999. godine, kada sam prešao u “Rafineriju“ i kao izvođač radio u firmi “Termomont“, koja više ne postoji.

            Porodica...

            - Nisam se previše dugo momčio nakon što sam došao iz vojske, koju sam služio u Podgorici, kao vezista radiotelegrafista. Iz JNA sam se vratio 1989. godine i nedugo zatim sam upoznao buduću mladu Violetu. Do toga je došlo dok sam radio sam na pijaci, a ona je išla u srednju hemijsku školu i tuda je često prolazila. Nakon što su nam se pogledi sreli, zabavljali smo se oko šest meseci, da bi ona prešla kod mene, kada sam već živeo u kući u Vojvođanskoj ulici. Svadba je usledila nakon šest godina i mogu da kažem da živimo u srećnom braku već 33 godine. Prezadovoljan sam i suprugom, ćerkama i unucima. Nađe se uvek mesta i za druženje s prijateljima i kumovima. Recimo, još kao đak u školskom dvorištu upoznao sam Aleksandra Kojića, koji je me je venčao, dok sam ja Zorana Đurišića Krecu. Naravno, tu je i druženje s njegovim bratom Gagijem, pa s Gošom i mnogim drugima.

            Grejanje...

            - Do 2006. godine obavljao sam poslove izolatera. U međuvremenu, počela je da mi kasni plata, kao i ženi koja je radila u “Agroživu“, a kako smo školovali dvoje dece, pokojna majka mi je pronašla majstora za grejanje Miodraga Rašića iz Šumica, da mu budem pomoćnik. I onda sam u firmi uzeo godišnji da bih počeo da radim najpre kao pomoćnik, da bih se za dve godine osamostalio. I tako sam u Beogradu uradio prvu zgradu i počeo da zapošljavam i još neke ljude.

            Odlazak u Italiju...

            - Neko vreme od 2014. godine, tačnije dve godine, proveo sam u Italiji. Bio sam stacioniran u poznatom turističkom mestu pored Venecije, koje se zove Lido di Jesolo, čuvenom po uređenoj plaži dugoj 16 kilometara, sa preko 300 hotela. Išao sam preko beogradske firme, a sa samim Italijanima nisam imao neke velike kontakte, ali to što jesam, mogu da kažem da su ljudi bili okej i,  bar ja, nisam imao problema. Doduše, bilo je malo jezičke barijere, ali snalazio sam uz malo “tarzan ingliša“, malo pantomime rukama i nogama. Suština je da sam otišao kao majstor, a ne kao što su se neki tamo našli, a da ne znaju posao, pa jedan je bio harmonikaš, drugi konobar, treći ne znam šta... Sve u svemu, malo sam zaradio, malo sam video sveta, a među mnogima sa mnom bio još jedan Starčevac Goran Dobrosavljević.

            Povratak u zemlju...

            - Potom sam se vratio ovde i nastavio da radim na beogradskom tržištu. Međutim, tu je već počela gužva oko isplata, a ja nisam želeo da svojim radnicima ostajem dužan, niti da i sam idem u minus. Tako sam batalio zgrade i sve više se prebacivao u Pančevo, pa sam od 2016. godine počeo da radim grejanje i klimatizaciju za privatne kuće. I dosad nekako plivam u tome. Uglavnom radim po Starčevu, Pančevu i okolnim selima. Primera radi, u našem mestu uveo sam grejanje u nekih 30 kuća. Inače, nemam neku reklamu, sve uglavnom ide od usta do usta. I, što je najbitnije,  nikad nikom nisam ostao dužan. Tome u prilog govori i činjenica da nisam menjao broj telefona još od devedesetih godina prošlog veka. Što se kaže, “nikad dupetom vrata nigde nisam zatvorio“. Uvek je prvo bilo da se isplate pomoćnici, pa tek onda sebi šta ostane. S druge strane, meni su ostajali dužni i do nekih 6.500 evra.

            Zdravlje je ipak najbitnije...

            - Sve u svemu, pare dođu i prođu, a najvažnije je da budemo zdravi. To sam shvatio na svojoj koži, jer sam u tom pogledu imao malo problema, pošto sam prošle godine doživeo moždani udar. Nekih tri meseca nakon što sam ostavio cigare, primetio sam da imam pritisak. A ja kod doktora i kod zubara kao da idem na streljanje. I tako sam sve to malo zanemario, da bih prošle godine u septembru doživeo pomenuti moždani udar. Potom sam “zaglavio“ u bolnici u Pančevu, pa sam posle toga proveo 45 dana na rehabilitaciji u Melencima. Oporavio sam se i nastavio da radim, ali ne više punim intenzitetom. Svi radimo za taj prokleti dinar, međutim, treba naći neki ventil...

            Milje...

            - I, eto, našli smo utehu žena i ja na Dunavu, gde imamo neku vikendičicu. I svaki slobodan trenutak koristimo da smo tamo, što sami, što sa decom, unucima, prijateljima... Inače, odmalena sam voleo Milje, pa smo prijatelj Sale i ja najpre kupili čamac. Tako smo tamo voleli da pecamo, da se vozimo rekom i uživamo na svežem vazduhu. Kasnije smo uzeli pomenutu kućicu, a tu gde je naš ponton Dunav je relativno miran, pa se čak i kupamo, iako Milje odavno nije plaža kao što je nekada bila...

            Starčevo, danas?

            - U Starčevu je mnogo urađeno, a po meni bi trebalo napraviti malo više biciklističkih staza. Smatram da ne bi bilo loše ni urediti što bolji prilaz Milju, jer treba promovisati boravak u prirodi. Naravno, ne bi škodila hala ili čak i neki bazen...

            Tako govori ovaj skroman, iskren i pošten Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Družite se, ljudi, i ne svađajte se zbog gluposti; ne budite na kraj srca i opraštajte, jer život kratko traje.

družio se

Jordan Filipović