Sava je rođen je 1953. godine u Kruščici kod Bele Crkve, od majke Dragice i oca Bratislava uz još sestru Smiljanu, koja danas živi u Jasenovu. Nakon osnovne škole završio je i srednju trgovačku, a trgovinom se bavio u većini svog radnog veka: radio je u “Trgoproduktu“, pa u “Metalurgu“, a bio je i poslovođa. U međuvremenu je držao i trafiku, pa i prodavao robu na buvljaku.

            Kruščicu je napustio sa 17 godina, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada ga je fudbal doveo u Pančevo, da bi se potom naselio u Starčevo, u naselje šumice, gde je izgradio kuću i gde i danas živi.        

Ovde je zasnovao i porodicu 1973. godine sa suprugom Jelenom. S njom je na put izveo dve ćerke - Biljanu i Svetlanu, koje su mu podarila i četvoro unučadi. Sava je u Starčevu dočekao penziju, koju dobrim delom provodi i u vikendici na obližnjoj dunavskoj plaži Milje.

            Kako je odrastao mali Sava?

            - Detinjstvo sam provodio u Kruščici i bilo je veoma lepo. Moji roditelji su se bavili poljoprivredom, radilo se mnogo, a vladali su red, sloga i poštovanje. Nismo imali mnogo, ali smo bili srećni. Otac je bio vredan čovek, majka isto i sve što su napravili, stvaralo se radom. Pomagao sam koliko sam mogao. Osnovnu školu i trgovačku, završio sam u Kruščici. To je mesto blizu rumunske granice, a kod nas je bilo mnogo Čeha. Živeli smo zajedno bez ikakvih razlika. Išli smo u isto odeljenje, družili se, igrali fudbal... Inače, Česi su veoma ulagali u selo. Zato smo imali kanalizaciju, prečistač vode, sređene puteve, sportske terene... To su za ono vreme bile velike stvari. I danas volim da odem tamo, jer to je moj kraj i tamo sam proveo detinjstvo. Međutim, zbog fudbala sam i rano otišao od kuće, već sa 17 godina.

            Fudbal...

            - Kao i svako dete u to vreme, fudbal sam igrao od jutra do mraka na livadi, na ulici, gde god ima malo prostora. Posle sam počeo ozbiljnije u BAK-u iz Bele Crkve. Igrao sam desno krilo i uvek nosio sedmicu, a brzina mi je bila jača strana. Inače, u to vreme fudbal je bio mnogo drugačiji nego danas. Igralo se srcem. Potom su me primetili ljudi iz pančevačkog “Dinama“, koji je tada bio ozbiljan klub i stabilan drugoligaš u onoj velikoj Jugoslaviji. Išao sam sa ekipom na pripreme, utakmice, putovanja... Moram da priznam da mi je to promenilo život. Fudbal je bio ozbiljna stvar. U to vreme nije bilo velikih para, igralo se iz ljubavi. Na utakmice je dolazilo mnogo sveta, a posle mečeva se ostajalo u kafani, pričalo o fudbalu, životu... Ili, posle  treninga sedneš sa društvom iz ekipe, pričaš, smeješ se. Danas je sve drugačije... Kasnije sam igrao desetak godina za “Trgovački“, klub firme “Trgoprodukt“, gde sam i dobio posao kada se otvorila nova robna kuća u Pančevu.

            Dolazak u Starčevo...

            - Sadamdesetih godina prošlog veka dobio sam plac i počeo da zidam kuću u šumicama. Tada sam morao polako i da ostavljam fudbal, jer nije moglo sve da se postigne.  Kredit sam dobio preko firme i polako smo zidali. Nije to moglo preko noći. Koliko ima para, toliko se radi. Uselili smo se 1980. godine i od tada smo tu. Svi smo bili mladi bračni parovi, zidali kuće, pomagali jedni drugima. To je bilo jedno pravo komšijsko vreme. I danas smo dobre komšije. Bili smo kao jedna velika porodica. Mnogi su, nažalost, sada pokojni, ali pamtimo ta vremena. Svi smo bili otprilike ista generacija. Slavilo se zajedno, pomagalo, čuvala deca jedni drugima. Danas toga manje ima.

            Trgovina...

            -  Ceo život sam  bio u tom poslu. Prvo “Trgoprodukt“, pa “Metalurg“...  Bio sam i poslovođa. To su bila stabilna vremena. Radilo se, ali se znalo za red. Posle su došle devedesete i sve se promenilo. Tada sam ušao u privatni posao. Držao sam trafiku u Starčevu, a posle sam radio i na buvljaku. To su bile teške godine, vreme inflacije, sankcija i nemaštine. Prodaješ ceo dan robu, a sutra te pare ne vrede ništa. LJudi uzimaju “na crtu“, ti ne možeš nikome da kažeš “ne“, a sve propada, ali čovek mora da se bori. Radio sam i sa mađarskom robom, išao preko granice u nabavku i to prodavao na buvljaku. Ma, snalazili smo se kako smo znali. Danas mladi teško mogu da zamisle kako je to izgledalo. Devedesete su bile teške i zbog rata. U to vreme bio sam mobilisan i proveo sto dana u Bačkoj Palanci i Iloku. Tako nešto čovek ne zaboravlja, ali neka ostane samo na tome - ne ponovilo se nikome...

            Porodica...

            - Sa suprugom Jelenom sam od 1973. godine. Imamo dve ćerke - Biljanu i Svetlanu, i četvoro unučadi. To je danas naše najveće bogatstvo. Ćerke su dobre, vredne, školovane. Obe su završile ekonomiju, svaka se snašla na svoj način. A unučići su radost kuće. Sad smo i žena i ja penzioneri, pa više vremena provodimo s porodicom i u prirodi. Naime, odnedavno imam vikendicu na Milju na Dunavu i tamo smo veoma često. Uživamo koliko možemo u svežini reke, iako uvek ima posla oko vikendice, ali i vremena za opušteno druženje s komšijama.

            Veza sa sportom...

            - Bio sam i u upravi “Borca“, a organizovali smo i druženja veterana “Borca“ i Kruščice. To su bila lepa okupljanja. Generalno, mnogo dobrih ljudi sam upoznao kroz sport.

            Starčevo danas?

            - Meni je ovde sve lepo i ne bih ništa menjao. Blizu je Pančevo, a opet je mirno i imaš svoj mir. Najviše volim prirodu i da budem malo dalje od gužve. S druge strane, voleo da ljudi više cene druženje i komšijske odnose, kao nekada.

            Tako govori ovaj miran, skroman i pošten Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:       

            - Da se više druže i da izlaze u prirodu i da čuvaju svoje komšije, prijatelje i svoje Starčevo. Čovek je najbogatiji kad ima svoj mir, prijatno okruženje i ljude koje voli.

družio se

Jordan Filipović