Počela je da radi 1978. godine u “Petrohemiji“, gde je ostala punih 36 godina, kada se i penzionisala. Pre 46 godina doselila se u Starčevo, u koje je, kako kaže, dovela ljubav, nakon čega se udala za Miloša, čuvenog šampiona Jugoslavije u boksu i nadarenog pesnika. S njim je na put izvela Marka i Marinu. Od ćerke su dobili unuke Višnju (20), Mateju (17) i Vanju (15), kao i Mijata, koji ima godinu dana. A od sina imaju Vuka (15) i Iskru (11).

            Kako je odrastala mala Mira?

            - Moji roditelji su bili zemljoradnici, a brat je bio stariji od mene deset godina, tako da me maltene niko nije čuvao kad oni odu na njivu. Ostajala bih rada kod kuće, sa mojim životinjicama, a jedino je baba je bila tu sa mnom. Imala sam zdravo odrastanje; bile su dudinje svugde okolo po ulici, a oko mene birići, pačići, koji su mi bili najbolji drugari. Zapravo, svi u komšiluku su imali slične životnje i čuvali su ih napolju. Živela sam u jednoj maloj ulici, koja se zvala Kolonija i tu nas je bilo mnogo dece. I svi su imali neke takve ljubimce, koje smo zajednički terali i čuvali u obližnjoj šumici, gde smo se i igrali. LJudi su tada pravili ciglu da bi zidali kuće, nakon čega su onda na tim mestima ostajale rupe, koje su potom punile kiše i tu smo se kupali. To nam je bilo i more i bazen i nikom ništa nije smetalo i niko nije bio bolestan. Imala sam u dvorištu neke jabuke i sve drugo izuzev trešanja, koje su bile najprimamljivije voće, pa sam, zajedno s drugom decom, morala povremeno da ih “pozajmljujem“ u komšiluku. U blizini su neke komšije, Rumuni,  imali vinograde, pa smo umeli i da se skupimo i odemo tamo da krademo grožđe. Međutim, tada su postojali čuvari polja, takozvani bokteri. I jedan od njih, čika Vasa, znao je da nas pojuri na svojem biciklom, a mi se jadni tada malo šćućurimo, pa bio neko bacio “ulov“, dok bi ga neko sakrio ispod majice.

            Detinjstvo...

            - Tata je Bosanac, mama Ličanka, ali nisu bili strogi. Bili su onako kao svi roditelji u ono vreme: kada te pogledaju, znaš koliko je sati. Međutim, sama po sebi, bila sam veoma poslušna, naročito zato što sam bila mnogo mlađa od brata Boška, koji je, kada nešto zgrešim, umeo da mi udari vaspitnu čvrgu... Sve u svemu, detinjstvo je proticalo u toj nekadašnjoj romantičnoj i finoj atmosferi, uz mnogo druženja sa komšijama, jer nismo imali televizore, nismo imali telefone. U stvari, postojao je jedan te-ve prijemnih u komšiluku. I onda bismo se mi, deca, uveče u 15 do 8 skupili da svi zajedno pogledamo crtani i reklame. Posle je išao i “Dnevnik“ u 8 sati i onda neka serija, poput kultnih, kao što su “Dugo toplo leto“ ili “Bonanca“. Kada bismo to odgledali odlazili smo kući na spavanje.

            Škola...

            - Školovanje mi je išlo bez nekih naročitih problema. Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, a dobrom sećanju ostala mi je učiteljica Dojna. Učestvovala sam u priredbama, pevala u horu, išla u biblioteku... Bilo je onako skromno i lepo, a i baš smo se fino družili. Ništa mi nije bilo problematično, a najviše sam volela srpski i da recitujem. Slično je bilo i u srednjoj školi. Upisala sam hemijsku sa još četiri-pet drugarica. Tada je ta škola bila na glasu, zato što je najavljivano da će biti otvorena treća faza “Azotare“, sadašnja “Petrohemija“, što se kasnije i meni namestilo. Završila sam je bez nekih trauma, išlo je onako, što bi se reklo, kao podmazano.

            Devojačko doba...

            - U to vreme sam se bavila folklorom, kada je osnovan u Novom Selu zahvaljujući Bati Marčetiću. Pored igranja kola, išla sam i na “Susrete sela“, kada sam recitovala, pa sam dolazila u Starčevo. Negde u to vreme, sa 17 godina srela sam i Miloša, budućeg muža. Prvi put smo se videli na jednoj sahrani, kada je umrla mama njegove drugarice iz gimnazije, s kojom sam i ja bila bliska. I posle sam saznala da je rekao jednom drugaru “video sam jednu malu i ako je smuvam, oženiću je“. U to vreme je imao 18 godina i bio upisao pravni fakultet, a ja krenula u četvrtu godinu hemijske. I on me sretne na stanici, te 1975. godine, kada je bilo samo: “Ja sam Miloš, ja sam Mira“. I sve je gotovo na prvi pogled, pa smo do njegove smrti pre četiri godine bili zajedno.

            Porodica...

            - Četiri godine smo se zabavljali, a onda smo se uzeli. Završila sam školu, on je išao na fakultet, pa se posle posvetio boksu. Nekako,  nisam baš bila rada da se udam dok se ne zaposlim... I kada sam počela da radim, u septembru 1978. godine, usledila je svadba godinu dana kasnije. Iste godine u decembru dobili smo sina Marka. Posle toga je Miloš otišao u vojsku, a rodila se Marina. Zidali smo kuću i tako smo, eto, proveli svoj život gajeći decu. E, posle su se deca iškolovala, a Marko je počeo da igra odbojku i bio veoma uspešan. Marina se prva udala, dobila decu, a potom i Marko. I presrećna sam jer imam čak šestoro unučadi.

            “Petrohemija“...

            - Ta fabrika je počela da radi 1977, a godinu dana kasnije formirana je laboratorija. Prijavila sam se za to mesto preko konkursa i posao dobila tim putem bez ikakve veze. Zapravo sa biroa je primljeno nas sedamdeset! Najpre sam radila u laboratoriji za preradu vode cele “Petrohemije“. Naime, ova fabrika kreće još od Dunava, od vode te reke, do destilovane vode. Tu ima raznih segmenata proizvodnje u vezi sa pomenutim procesom sa vodom. E, tu sam provela vreme do dve godine pred moju penziju, onda sam prešla da radim na analizi benzina. Sve u svemu, veoma sam zadovoljna svojim radnim vekom. Doduše, moram da istaknem da sam radila do kraja u tri smene, jer naš posao je takav da fabrika ne sme da stane. Ali, nije mi bilo teško. Pritom, nisam imala ni nekih velikih problema sa zagađenjem, jer sam radila u laboratoriji za analizu vode koja je bila relativno čista, tako da nije bilo nekih isparenja. Jedina laboratorija koja je bila malo problematična, to su bili benzini.

            Starčevo...

            - Veoma lepo uklopila ovde, jer sam i ranije poznavala mnoge Miloševe drugare, kojih je imao baš u velikom broju. Svi su me lepo prihvatili i evo dan-danas lepo živim sa komšijama. Samo da spomenem na primer Kostu i Koku Aću, pa pokojne Dragojerce, Peru i Lilju, Pericu i Ilinku Mitić. Preko je bio Sava Živković i njegova žena Sloba, pa Branče i Milka Adamovi, pa Milošev ujak, Živko Vučković, pa Borko i Olgica \orđević, Anica i \urica Grahorac. Sa Bocom Jovanovićem smo bili veoma dobri, koji nam je pri izgranji kuće svu armaturu uradio besplatno, tako da mu se ne mogu nikada odužiti. Samo da napomenem, kada smo mi zidali kuću, nije bilo plaćanja, sve radilo na mobu. To su bila zaista prelepa vremena...

            Starčevo, danas?

            - Starčevo nam je izuzetno lepo. Imamo sve što treba, ali centar posebno fantastično izgleda. Baš nam je svetski...

            Tako govori ova skromna, vredna i poštena Starčevka, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Da idemo samo napred...

družio se

Jordan Filipović