Odrastao je u Starčevu, gde je proveo prve 32 godine života. Danas živi u Pančevu, ali je i dalje snažno vezan za rodno mesto, jer ovde još uvek ima kuću, koju redovno obilazi i održava.

            Osnovnu školu završio je u Starčevu, a potom školovanje nastavio u Pančevu, najpre u tadašnjoj školi “Paja Marganović“, a zatim u Elektrotehničkoj, na smeru automatike. Prvi radni staž stekao je u “Tehničkom centru“, a potom je kratko radio i u bolnici.

            Ubrzo je shvatio da ga više privlači posao za volanom, pa je dve i po godine proveo kod čuvenog pančevačkog poslastičara Eugena Avrameskua Đenija, vozeći sladoled po okolini. Potom je tri godine radio kod poznatog prevoznika Coje, da bi od 2000. godine započeo sopstveni preduzetnički put u oblasti taksi i kombi prevoza, kojim se i danas uspešno bavi.       

Sa suprugom Marijom je od 2003. godine, a u skladnom braku dobili su sina Aleksu (22) i ćerku Unu (17), s kojima je, kako sam ističe, prezadovoljan.

            Kako je odrastao mali Aca?

            - Mogu da kažem da sam imao lepo detinjstvo. Odrastao sam u Ulici Matije Gupca, gde i danas postoji naša porodična kuća. Nas dvoje dece, sestra LJiljana i ja, imali smo sve što je bilo potrebno za jedno srećno detinjstvo. Majka je bila domaćica i držala je kuću “pod konac“, dok je otac radio kao precizni mehaničar u “Tehničkom centru“, a kasnije u bolnici. Detinjstvo mi je bilo lepo, u duhu porodice i stabilnosti i po ondašnjim standardima umeli smo fino da živimo. Mnogo smo i putovali sa roditeljima, išli na more i vikendom obilazili rodbinu, što je u to vreme bilo sasvim normalno. Kao i sva deca tog vremena, najviše vremena provodio sam na ulici. Danas je teško objasniti mlađima koliko smo bili napolju. Moji najbolji drugovi bili su Zlatko Kostić i Tomislav Kalić. Igrali smo fudbal, basket na školskom igralištu i vozikali se unaokolo na dva točka. Bicikl je bio obavezan i to su bile nezaboravne večernje ture po celom mestu. Kući smo se vraćali tek kada padne mrak. Nije bilo mobilnih telefona, pa smo se svi nalazili napolju. I iskreno -  bilo je prelepo. Iako sam bio živahno dete, nikada nije bilo ozbiljnijih nestašluka. Više sam bio poznat po tome što sam stalno dolazio kući razbijene glave ili izgrebanih kolena. Padalo se sa bicikla, trčalo se, penjalo po drveću, ali to je sve bio deo odrastanja.

            Škola...          

            - Osnovnu školu sam završio u Starčevu. Učiteljica mi je bila Nada Antonijević i za nju me vezuju prelepe uspomene. Bio sam odličan učenik i te prve  četiri godine završio sam sa prosekom 5,00.

            Kasnije mi je razredna bila Neda Ranković, nastavnica biologije i moja komšinica. Osnovnu školu sam završio sa odličnim uspehom. U tom periodu veoma važno bilo je pre svega druženje. Tako posle nastave niko nije žurio kući. Ostajali smo u školskom dvorištu, igrali fudbal i provodili vreme zajedno. Danas je to mnogo drugačije.

            Pamtim i lepe ekskurzije, ali najviše su ostala u sećanju svakodnevna druženja. U tom periodu sam, pre svega tokom raspusta, veoma voleo da idem na pecanje, kao i mnogi tadašnji dečaci.

            Mladost...

            - Kada je reč o srednjoj školi, bio sam poslednja generacija koja je školovanje započela po starom sistemu. Deveti i deseti razred završio sam u “Paji Marganoviću“, a potom nastavio u Elektrotehničkoj školi na smeru - automatika. To je već donelo neke novine - putovanje do Pančeva, novo društvo i malo više slobode. Pamtim pošalice u autobusu i šetnje od stanice do škole. Tu su krenuli i izlasci, koji su se uglavnom svodili na druženje i vožnju automobilom po okolnim mestima.

            Za vozačku dozvolu sam položio čim sam napunio 18 godina, pa sam ponekad uspevao da od oca pozajmim auto i odem njime u školu. U to vreme to je za nas bilo nešto posebno.

            Vojska...        

            - Odmah posle srednje škole usledila je vojska. Bile su to teške godine, početak onih nesrećnih devedesetih, ali sam donekle imao sreću da ceo vojni rok provedem u Surdulici. Prvo sam bio u raketnoj jedinici, a kasnije kao vozač. Bez obzira na sve okolnosti tog vremena, vojska je za mene bila velika škola života i dragoceno iskustvo koje me je mnogo naučilo.

            Posao...         

            - Radni vek sam otpočeo odmah nakon završetka školovanja. Najpre sam radio u “Tehničkom centru“ kao pripravnik, pa kratko u bolnici na zameni. Posle toga krećem u prevoz devedesetih godina prošlog veka. Vozio sam razne ture, od raznošenja robe do organizovanog prevoza. Poseban period bio je rad kod poznatih privatnih preduzetnika. Radio sam kod poznatog poslastičara Eugena Avrameskau. Tu sam bio vozač, ali i čovek za sve, od organizacija, zamena i raznih poslova. Posle toga sam tri godine radio kod takođe veoma poznatog omoljičkog prevoznika Coje, gde sam vozio kombije i radio linije počev od domaćih relacija, pa do onih ka Mađarskoj ili Crnoj Gori, gde je bilo naročito naporno, jer je bio dug put a trebalo je brzo stići i ispuniti očekivane rokove.

            Samostalno preduzetništvo...

            - Od Od 2000. godine kreće samostalni rad. Od tada sam u privatnom prevozu, taksi i kombi linijama. To traje i danas, uz male promene, ali suština je ista - vožnja, putnici, putovanja i mukotrpan rad. Ispada da sam jedan od retkih Starčevaca koji su gotovo ceo radni vek proveli za volanom. Inače, zaista volim taj posao, upoznate mnogo ljudi, čujete razne priče, svaki dan je drugačiji.                    

S druge strane, iako je za očekivati neprijatne situacije, ja, iskreno nisam imao ništa ozbiljno u tom smislu. Naravno da je bilo raznih događaja i anegdota, ali nikada nisam doživeo velike probleme ni sa putnicima ni u saobraćaju. Kao što rekoh, najteže su mi bile duge vožnje prema moru, jer su putevi bili loši, a putovanja iscrpljujuća.

            Negde od 2007. i 2008. godine počinjem da se bavim prevozom sportista. Sticajem okolnosti, našao sam se u toj priči i ostao do danas. Posebno sam ponosan na to što sam od samog početka prevoznik za potrebe Fudbalskog kluba “Železničar“ iz Pančeva.

            Porodica...

            - Jedan od najvažnijih trenutaka u životu bio je susret sa suprugom Marijom. Upoznao sam je preko ljudi koje sam prevozio. NJena majka je često bila među mojim putnicima i preko tog poznanstva shvatio sam da je njena ćerka osoba koja zavređuje pažnju, pa sam poželeo da je upoznam. Posle prvog susreta počeli smo da se viđamo, najpre prijateljski, a kasnije se sve razvilo u vezu, da bismo od 2003. godine živeli zajedno.

            I otada do danas sve ide svojim tokom, imamo stabilan porodični život i to je najdragocenije. Imamo dvoje dece sina Aleksu (22), koji studira na Računarskom fakultetu, i ćerku Unu (17), koja ide u elektrotehničku školu, smer multimedija. Sve u svemu, porodica mi je centar sveta.  

            Starčevo danas...

            - Iako već duže vreme živim u Pančevu, Starčevo nikada nisam napustio. Kuća je i dalje tu, sestra živi u njoj, ja dolazim, održavam imanje, voćnjak, baštu. To me opušta.

            S druge strane, Stačevo se mnogo promenilo. Pored svega ostalog, neka mesta koja su bila naša igrališta kad smo bili klinci - sada su uređena, urbanizovana i veoma lepa, što mi se mnogo sviđa. 

            Tako govori ovaj Starčevac u duši, a naposletku priče sugrađanima poručuje:       

            - Poštujte porodicu i nađite vreme za druženje. Danas svi negde žurimo, ali bez ljudi i zajedništva ništa nema smisla, a život je kratak.

Jordan Filipović