Dr Igor Cvjetković rođen je 19. maja 1989. godine u Ljubljani, od roditelja Ranke i Predraga, uz još mlađeg brata Davora. Osnovnu i srednju školu završio je u glavnom gradu Slovenije, a fakultet u Beogradu 2017. godine, nakon čega se vraća u Ljubljanu da nostrifikuje diplomu i položi stručni ispit. Tamo se i zaposlio, ali se, kako sam ističe, nije se našao u tom svetu, pa se vra­tio u srpsku prestonicu, gde zasniva radni odnos. Bavio se košarkom od svoje osme do osamnaeste go­dine, kada je kao junior igrao i za ljubljanski klub “Slovan“ i trenirao i družio se sa pola buduće trofejne slovenačke reprezentacije, na čelu sa braćom Dragić. Kao društvenu ak­tivnost ističe druženje u ka­fani s prijateljima, kada mu to obaveze dozvole.

Kako je odrastao mali Igor?

- Moj deda je 1964. došao u Ljubljanu iz Bosne, a poreklom smo iz sela Rogolji kod Bosanske Gradiške. On je u Sloveniju otišao da zaradi za biciklo i tamo ostao. In­tersantno je da mi se tata slučajno rodio u Banjaluci na­redne godine, 20. decembra, jer su baba i deda došli u Bosnu na Svetog Nikolu dan ranije, a inače je celo detinjstvo i os­tatak života proveo u Slove­niji. Tamo sam i ja odrastao i mogu reći da je bilo lepo. Međutim, svi koji smo tamo došli iz bivših jugoslovens­kih država, nebitno da li iz Bosne, Srbije ili Hrvatske, mi smo za njih tamo “čefuri“. Bez obzira na to odrastao sam lepo u Štepanskom naselju u Ljubljani, a tamo je bilo mnogo nas čefura. I u razredu nas je bilo poprilično. Ipak, mi koji smo rođeni u Ljubljani i naš maternji jezik bukvalno je bio slovenački, nismo imali nikakvih problema, izuzev zbog navijanja kada je Jugoslavija ili Srbija igrala sa Slovenijom. Naravno, ja sam uvek bio za Jugoslaviju, posle za Srbiju, a što se tiče kluba - za “Zvezdu“.

Druženje...

- Družio sam se i sa Slovencima, ali najviše s našima. Ipak, kod njih je to drugačije i za razliku od Srbije, gde se ljudi druže i os­taju u kontaktima i nakon os­novne ili srednje škole, tamo je to mnogo uštogljenije i hladnije. Recimo, dok ovde još uvek postoji obilažanje među porodicama, toga tamo defi­nitivno viš nema, jer maltene svako je samo za sebe. Ako se već neko nekog nekad obiđe, to je onda najavljivanje mesecima unapred. Jednostavno, niko se ni sa kim ne druži, jer oni imaju svoj posao, kuću, najužu porodicu i sport. Veoma su sportski narod i masovno se bave rekreacijom, pre svega planinarenjem i bicikliz­mom. Znači, vode zdrav život, dok se ne dočepaju alkohola, jer moj je utisak da mnogo piju.

Školovanje...

- Osnovna škola je protekla u najboljem redu, nakon čega upisujem sportsku gimnaziju u Šentvidu. Tada su bukvalno napravili samo sportski razred, bolje reći košarkaški. U to vreme u Sloveniji igrana je školska košarkaška liga i onda su sve najbolje gimnazije uzimale košarkaše da bi imale što bolju ekipu. Najveće ri­valstvo je bilo između naše gimnazije “Šentvid“ i gimna­zije “Bežigrad“. I svi su do­lazili da gledaju te utakmice.

Košarka...

- Tako sam još u školi počeo da treniram košarku i to sa svojih osam go­dina. Nakon toga nastavio u “Slovanu“, koji je bukvalno kao filijala pravio košarkaše za “Olimpiju“, kao “FMP“ za “Zvezdu“. Stvarno je to bio dobar bio klub, pogotovo za mlađe kate­gorije. I tu je i formirano mnogo košarkaša, kao recimo Emir Preljdžić, ili Jan Veseli, kojeg su našli čak u Češkoj. I čuvenu braću Dragić upoznajem u “Slovanu“, a sa Zoranom, koji je moje godište, igrao sam kada smo bili kadetski prvaci Slove­nije. Goran je tri godine stariji, a oni su tada usvojili juniorski pehar. Inače, igrao sam beka, “dvojku“, i bio dobar šuter sa distance, pa me je baš Goran Dragić prozvao Cveja Trica. Družili smo se konstantno i na treninzima, ali i po kafanama i diskote­kama. Bilo je i devojaka, samo što su Slovenke pomalo do­sadne i nisu tako lepe kao naše. Ili se ne doteruju bar toliko koliko se naše sređuju. Igrao samo kao junior i posle sam prestao, jer sam se posvetio drugim stvarima. Mislim, u košarci treba mnogo toga da ti se poklopi. Nije tu samo talenat, nego i trener i sreća i mnogo toga još...

Medicina...

- I onda, kad sam završio gimnaziju i prestao da igram košarku, nisam znao šta bi da studiram. Medicina mi dotad nije bila opcija, ali sam se ipak odlučio za to. Nisam imao dovoljno poena da je upišem medincinski fa­kultet u LJubljani i onda sam gledao gde bih mogao, pa sam se opredelio za Beograd. Upisao sam se kao stranac na srpskom jeziku, pa sam morao da plaćam školarinu. I tata je rekao: ideš jednu godinu, videćemo ako položiš, studiraćeš i dalje, ako ne, vraćaj se kući. Meni se Beograd toliko svi­deo, a čak i medicina, da sam dao sve u roku. Uživao sam stu­dirajući, ali i u beogradskom noćnom životu. Možda sam bio malo kampanjac: kada su bili ispiti, sednem i učim na­porno mesec dana i položim ispite. A van toga smo imali vremena za izlaske, kao što su i fakultetske žurke, a i ka­fane. Volim raznu muziku i rokenrol, ali i prave narod­njake od tamburaša, pa do Šabana Šaulića. Pošto sam živeo na Crvenom krstu, kod BDP-a, odlazio sam rado u ka­fanu “Večiti mladoženja“, gde su razni zanimljivi li­kovi izlazili, naročito glumci, od Čkalje pa nadalje.

Posao...

- E, kad sam završio fakultet, staž sam započeo 2018. kod nas na ORL na maksi­lofacijalnoj hirurgiji, gde sam bio kod profesora Dimi­trijevića i tamo je trebalo i da ostanem. Međutim, počeo sam da uviđam tu realnost da nije sve tako kao kad stu­diraš, nego da je to drugačije u stvarnosti. I tada mi je bilo u glavi da se vratim u Slove­niju, možda su bolji uslovi, možda je bolja plata i počelo je sve to da me kopka i na kraju sam se vratio. Međutim, morao sam ponovo da stažiram, nakon čega sam polagao državni ispit. I položio sam pa sam se zaposlio. Najpre sam bio na onkologiji pa sam prešao na fizikalnu medi­cinu. Ipak, taj neki depresi­van život naterao me da se vratim nazad u Beograd 2020. godine. Spletom nekih okol­nosti nisam imao licencu, pa sam neko vreme radio sam kao stručni saradnik u jednoj slovenačkoj firmi. Nakon toga sam se vratio u medicinu, a preko jednog druga, saznao sam da u Pančevu traže le­kare.

Rad u Starčevu...

- Najpre sam radio na Tesli, pa u Vojlovici, pa na “Sodari“, da bi me pre nešto više od godinu prebacili u Starčevo. Kolege nerado rade u ovakvim ordinacijama jer previše je posla, mnogo ima pacijenata, ali meni to nije problem. Po meni, ljudi su ovde veoma dobri, a ima ih sa svih strana, tako da je to jedno baš multikulturalno mesto. Sve u svemu, zaista ovde ima mnogo posla, pa može da prođe i do sto pacijenata na dan. Realno, to nisu samo pregledi, već ima i terapija, uputa i drugog. Tako da, kad neko dođe stvarno za pregled, potrebno je posvetiti mu se maksimalno. Nastojim da se dajem sto odsto, jer da nije tako, re­cimo, primio bih na dan 35, a ne 70 pacijenata. Tu su i ter­eni, mrtvozorstva, hitna stanja, mi dolazimo pre Hitne pomoći i mi ih onda zovemo. Eto, baš pre neki dana sam bio utvrdim smrt najstarije Starčevke Klare Stane, koja je imala čak 102. godine.

Starčevo, danas...

- Ovo mesto mi se sviđa i vizuleno i po mental­nom sklopu žitelja, koji su to­talno pristojni, po mom mišljenju. Naravno, govorim o proseku, jer ima svakakvih ljudi, kao i svugde.

Ovaj dobroćudni i posvećeni mladi čovek poručuje Starčevcima da budu strpljivi kada dođu u ambulantu.

- Dajemo sve od sebe, jer često se dešava da bude samo jedan lekar u smeni, pa je teško doći na red, ali se tru­dimo da sve pacijente pregle­damo kako treba. Treba imati razumevanje...

družio se

Jordan Filipović