U desetoj godini života se s porodicom preselio u Vojlovicu, a od 1980. nastanjen je u starčevačkom naselju Šumice. Nakon osnovne, završio je Srednju zanatsku farbarsko - građevinsku školu “Paja Marganović“ u Pančevu.

            Po odsluženju Armije, gde je nakon uspešno okončane Pešadijske škole rezervnih oficira dobio čin vodnika, 1979. godine zaposlio se u tadašnjoj miliciji. Prvih 13 godina radio je kao pozornik na Margiti, a preostalo vreme do penzije 2007. u kancelariji na izdavanju oružja.

            Sa suprugom Smiljanom u braku je već 45 godina i na put je izveo sinove Zorana (42) i Vladimira (40). Smiljana i Slobodan od Zorana imaju unuke Kostu (11) i petnastemesečnu Krunu, kao i od nje 20 dana mlađu Nikoliju, Vladimirovu ćerku.

            Kako je odrastao mali Slobodan?

            - Otac je u ove krajeve došao 1948. godine prvom Titovom kolonizacijom iz zapadnosrbijanske Rađevine, to jest iz sada poznatog sela Nedeljice u okolini Loznice. Kada su roditelji u Omoljici dobili švapsku kuću, mi smo, kao deca od sedam-osam godina, išli na nemačko groblje i uvlačili se u tamošnje grobnice, što nam je u ono vreme bilo veoma upečatljivo. A kako smo živeli pored Ponjavice, tamo smo se često i igrali. Tako sam, recimo, nadomak mostića na putu ka Ivanovu često pecao ribu, koje je tada bilo koliko hoćeš. Toliko, da smo kad plivamo morali da se provlačimo kroz jata karaša, koji su maltene leteli oko nas. Ili na štap od trske samo nakačim nekakvu udicu i uhvatim velikog šarana, pa kada ga donesem kući, ukućani u čudu ne veruju. U to vreme smo, kao i mnoga druga deca, koristili i onaj bandaš od bicikla: uzmemo drvo i podvijemo ekser, pa jurimo za time po ceo dan po prašnjavim ulicama. I onda se tako zaletimo, pa kad udarimo stopalom, odvalimo nokat na nožnom palcu. I to zine da ne možeš očima da gledaš, ali roditelji malo isperu i kažu - dobro je...

            Detinjstvo, škola...

            - Odrastao sam u skromnoj, ali čestitoj i poštenoj porodici. Mati je bila vredna domaćica, a otac mi je bio kratko vreme vatrogasac u “Konstruktoru“, da bi posle postao zidar, što je bio 40 godina do peznije. Marljivo je radio i voleo je to, što je kasnije postao i moj omiljeni hobi. Inače, u Omoljici sam živeo do svoje desete godine, gde sam završio prva četiri razreda osnovne škole. Jedno vreme smo stanovali u Vojlovici, u Spoljnostarčevačkoj ulici, to jest bivšoj Ulici Bratstva i jedinstva, blizu kafane “Beli bagrem“. Tako sam od petog do osmog razreda išao u OŠ “Braca Petrov“. Uglavnom sam bio poslušno dete i nisam pravio mnogo nestašluka, već sam bio primeran i miran. A od predmeta najviše sam voleo opšte tehničko obrazovanje i naročito tadašnje sekcije, poput građevinske i raketne. Što se uspeha tiče, bio sam vrlo dobar ili odličan do četvrtog razreda. Kada sam prešao u Vojlovicu, malo sam popustio, verovatno pod uticajem nove sredine. U Srednjoj zanatskoj farbarsko -građevinskoj školi “Paja Marganović“ bio sam vrlo dobar, čak i odličan. Tu je bilo i dobrih drugara i iz Starčeva, poput Mate Neralića, s kojim se rado vidim i sada.

            Vojska, milicija...

            - Nakon okončanja školovanja 1977. godine otišao sam da služim Jugoslovensku narodnu armiju, u zlatno doba te vojske i zemlje, kada je bilo sve cakum-pakum. Tamo, u Bileći, završio sam PŠRO - Pešadijsku školu redovnih oficira, za stažistu, to jest za vodnika i odmah po povratku odlučio sam da se prijavim na konkurs koji je raspisao SUP. I primili su me, samo što sam morao u Novom Sadu da provedem sedam meseci na doškolovavanju za policajca, ondašnjeg milicajca.

            Posao...

            - U policiji sam proveo ceo radni vek, od 1979. do 2007. godine. Najpre sam bio pozornik i 13 godina “dužio“  pančevačko naselje Margitu, kada još uvek nije bilo “buvljaka“. Bilo je to relativno mirno doba, pa nismo upadali u neke veće nevolje. Naredni period proveo sam u kancelariji, na izdavanju legalnog oružja zajedno s referentom, a dobar deo vremena radio sam i bez njega. Zajedno sa nadređenima, komandirom i načelnikom, odlučivali smo kome treba dati pravo da nosi oružje. Uvek smo gledali da ga ne dobije neko ima krivična dela, a bila je veoma važna i provera o tome ko je kakav čovek, koju su nam dostavljali policajci sa tog terena. I onda su pretpostavljeni to rešavali, a meni je ostajalo da uradim tehničke detalje.

            Porodica...

            - Oženio sam se 1980. godine za Smiljanu, koju sam upoznao spletom srećnih okolnosti. Naime, moj školski drugar redovno je išao u Vranje i toliko je hvalio taj kraj, da me je bukvalno naterao da odemo zajedno. I tako, upoznao sam buduću suprugu u jednom obližnjem selu. I nikada se nisam pokajao. Potom smo često išli vozom tamo i uvek je bilo lepo. U međuvremenu smo dobili dva sina: 1983. godine rodio se Zoran, a dve godine kasnije i Vladimir. I oni su završili zanate, ali su slično kao ja i poželeli da odu u policiju, gde i dalje rade.

            Dolazak u Starčevo...

            - Pomenute 1980. godine uzeo sam parcelu u Šumicama, kao i mnoge komšije u to vreme. I gradilo se to zajedničkim snagama i lepo uradilo. Kada sam došao u Starčevo, relativno novu sredinu upoznao sam i dobre ljude, kao što su Dule Filipović, Dragomir Rašić, Miša Radosavljević, kao i pokojni Sava Terzić, kojem sam čak i kumovao.

            Penzija...

            - Već 18 godina sam penziji i, kao prvo, uživam, ali volim da radim i da pripomognem kome god i šta treba. Penzionerske dane provodim u laganom ritmu družeći se s prijateljima, a često i prošetam do centra, do mesare, apoteke ili gde već, u nabavku raznih potrepština. Inače, u Starčevu ima svega što je potrebno za neki normalan život. U suštini, skroman sam i nikad nisam težio nekoj raskalašnosti, pa mi za sreću i nije potrebno previše.

            Starčevo, danas?

            - Starčevo je zapravo danas kao mali grad. Uvek se mnogo toga radi. I eto nekada su svugde bili zemljani putevi, tek ponegde kaldrma, a sada je sve asfaltirano. Uzgred, svi imaju i lepa vozila, pa nije baš da se ne živi dobro. Eventualno, možda kada bi u našoj ambulanti bilo pedijatara, ali očigledno da lekara nema dovoljno. Možda bi i još ponegde trebalo staviti kontejner...

            Tako govori ovaj skromni i pošteni Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Da što više sami uređuju svoje travnjake i okolne javne površine, jer naše lokalno komunalno preduzeće ne može sa dva čoveka sve to da postigne...

družio se

Jordan Filipović