Kako je odrastao mali Mika?

            - Rođen sam u u mestu Vozuća u Bosni, u mnogočlanoj porodici, a pored mene tu su bili braća i sestre Milijan, Milija, Milica, Miloš, Zoran, Zorica, i Anka. Nažalost, pored mene, ostali su živi samo još Milica i Anka. Inače, u Starčevo smo došli 1. maja 1965. godine, kada sam imao nešto više od dve godine. Više puta smo se selili, a onda smo 1968. godine prešli u našu kuću. U početku je to bila samo jedna soba, a nas osmoro dece. Spavali smo kao sardine, ali to nam nije smetalo. Bilo je lepo, bili smo zajedno, družili se i odrastali kao velika porodica.

            Meni je detinjstvo u Starčevu šezdesetih i sedamdesetih godina bilo je veoma lepo, mnogo lepše nego danas, bar kada je reč o druženju. Stalno smo bili napolju, igrali klikere i fudbal na male golove, pravili praćke i po ceo dan se jurili po ulici. Jeli smo dudinje, trešnje, šljive, sve što bismo našli usput. Ponekad smo pravili brane od kamenja na kanalima. Leti smo išli na kupanje, a zimi, kada se voda zaledi, znali smo da odemo na Nadel da pecamo. Ponesemo sekire, napravimo rupu u ledu i čekamo ribu. Nekad bismo se i pokvasili, pa onda mokri idemo kući. U to vreme nije bilo toliko automobila ni drugih opasnosti na ulici, pa smo mogli da budemo napolju od jutra do mraka. Sećam se da su ljudi imali konje, krave i druge životinje. Kada bismo se pokvasili ili uprljali, snašli bismo se nekako, osušili se i nastavili dalje. Danas roditelji drugačije brinu o deci, a i deca imaju drugačije navike i mnogo vremena provode uz telefone i igrice. Mi smo, umesto toga, trčali, igrali se i bili stalno jedni s drugima. 

            Školski dani...           

            - Osnovnu školu završio sam u Starčevu. Nastavnici su se menjali, a neke posebno pamtim. Jedan od njih bio je učitelj Mile Filipović, koji je na mene ostavio veoma pozitivan utisak. Sećam se i Pere Dragojerca, sa kojim sam išao da berem bostan i da radim razne poslove. Pomagao sam i oko kukuruza, krunio ga i radio sve što je trebalo. Nije tada bilo neobično da deca pomognu odraslima. Nismo samo sedeli i čekali da neko drugi sve uradi. Odmalena smo učili da radimo i da se uključimo u svakodnevne obaveze.

            Bilo je i problema u školi, pa sam u sedmom razredu sam imao nekoliko jedinica i morao sam ponovo da polažem. Na kraju sam završio osnovnu školu, a kasnije sam krenuo u srednju, ali je nisam priveo kraju. Ipak, završio sam vatrogasni kurs u Starčevu 1981. godine. Škola mi je ostala u sećanju i po drugarima, nastavnicima i događajima koji su tada delovali sasvim obično, a danas ih se rado setim. Nije sve išlo lako, ali čovek iz svakog perioda života ponese nešto svoje.           

            Posao i radni vek...              

- Rano sam počeo da radim, i to još od sedmog razreda kada sam preko lokalnog PIK-a brao metlice kako bih zaradio novac za papuče i kupaće gaće za more. Potom sam se zaposlio u “Termoelektru“ i to na oko šest meseci. Nakon toga sam prešao u “Staklaru“, gde sam ostao skoro dve godine. U međuvremenu 1982. godine otišao sam u vojsku, a kada sam se vratio, nastavio sam da radim. Kasnije sam prešao u “Azotarin“ transport, a potom sam radio i u PIK-u.            

Menjale su se firme i okolnosti, neke su se kasnije raspale, pa je trebalo ponovo pronaći posao i snaći se. Čovek mora da radi ono što može i da ne čeka da mu sve padne s neba. Tako sam radio  različite poslove, a još od mladosti sam se navikao da budem aktivan. Nije mi bilo teško da radim za ono što mi treba. I kasnije, tokom života, uvek sam se trudio da se snađem.

            Danas primam socijalu i čekam penziju. Situacija nije laka, ali imam ljude koji mi pomažu kada zatreba. Pre svega su tu sestrići Aca i Žarko, koji su uvek tu za mene, pomognu mi oko računa, struje, vode i drugih troškova. To mi mnogo znači. Čoveku je lakše kada zna da ima nekoga na koga može da se osloni 

            Vojnički dani u Zagrebu...   

            - U vojsku sam otišao avgusta 1982. godine. Meni je tamo bilo lepo. Posebno sam voleo odlaske na teren, u Slunj, više nego boravak u kasarni u Zagrebu. Na terenu smo spavali u šatorima. Prvo bismo nabrali paprati, stavili je ispod vreća za spavanje i tako se pripremili za noć. Bilo je drugačije nego u kasarni, ali meni je to odgovaralo. Volim kada se nešto radi, kada se čovek kreće i kada nije sve isto iz dana u dan. Sećam se i jednog poručnika koji me je više puta vodio na teren. Pomagao sam mu, ložio vatru, kuvao kafu i donosio hranu. Bilo je tu raznih dogodovština, a neke se i danas prepričavaju. Kada se osvrnem, vojska mi je ostala u lepom sećanju. Upoznao sam ljude, video druga mesta i stekao iskustva koja ne bih imao da sam ostao samo u Starčevu.        

            Prijateljstva koja traju...      

            - Imali smo svoje društvo i stalno smo bili zajedno. Išli smo u centar, na igranke, izlazili i družili se. Bilo je veselja, ponekad i poneke svađe ili čarke, ali ništa što se nije brzo zaboravilo. Nije se dugo zlopamtilo. Neki od tih ljudi ostali su mi prijatelji do danas.                                    

Sećam se i kada su me jednom rano ujutru pozvali da idem da dam krv. Nikada ranije nisam davao krv, ali kada su drugari krenuli, pošao sam i ja. Okupilo nas se nekoliko i otišli smo zajedno. Takve stvari pokazuju koliko je druženje nekada bilo važno. Nije se gledalo samo ko šta ima ili ko gde ide. Ako je nekome trebalo nešto da se pomogne, nalazilo se vremena. I danas sam u kontaktu sa nekim starim prijateljima. Drago mi je kada se vidimo, popričamo i setimo se svega što smo zajedno prošli. Godine prolaze, neki ljudi više nisu među nama, ali uspomene ostaju.          

            Vreme sadašnje...    

            - Navikao sam da se sam snalazim. Znam da kuvam, pa spremim ono što mi treba. Skuvam pasulj, odvojim koliko mi je potrebno, a ujutru mogu da doručkujem slaninu i jaja. Čovek mora da zna da se pobrine za sebe koliko može. Nije uvek lako, naročito kada se čeka penzija i kada treba platiti sve troškove. Ali čovek mora da gleda kako da pregura dan, da se ne preda i da pronađe nešto što ga raduje. Meni mnogo znači kada mogu da se vidim sa drugarima, da prošetam i da popričam sa ljudima koje poznajem godinama. 

            Starčevo nekad i sad...        

            - Starčevo je napredovalo i mnogo toga je danas bolje uređeno. Kada pogledaš mesto, vidiš da se radilo i da se promenilo nabolje. Ali kada je reč o ljudima i druženju, mislim da je nekada bilo lepše. Ranije su ulice bile pune dece, a danas izađeš napolje i često ne vidiš nikoga. Ponekad se iznenadim kada ugledam jedno dete kako šutira loptu, jer se sećam vremena kada je u svakoj ulici bilo puno dece.

            Ipak, uprkos tome Starčevo i dalje veoma volim. To je moje mesto. Lepo je uređeno i ima mnogo toga čime možemo da se ponosimo. Posebno mi je drag park, jer se sećam da smo i mi, kao mladi, učestvovali u njegovom sađenju. Kada danas prođem tuda, setim se tog vremena i bude mi drago što je nešto od onoga u čemu smo učestvovali ostalo i za nove generacije.                    

            Tako govori ovaj dobroćudni Starčevac, a sugrađanima želi sve najbolje:           

            - Pre svega, voleo bih da se ljudi više druže, da ne budu toliko zatvoreni u svoje kuće i da više vremena provode zajedno. Nekada smo jedni drugima bili mnogo bliži, a mislim da nam takva bliskost i danas treba.

družio se

Jordan Filipović