Sećate li se svog detinjstva provedenog na Kosovu i Metohiji?

            Kosova se veoma malo sećam jer sam se preselio u Starčevo čim sam pošao u treći razred osnovne škole. Promena sredine mi je prijala jer smo ovde bolje živeli. Na Kosovu smo živeli u sredini gde je bilo znatno više albanske populacije pa sam hteo ne hteo morao da se družim sa njima. Naravno, bilo je među njima dobrih prijatelja sa kojima i sada komuniciram putem društvenih mreža.

            Kako su protekli školski dani?

            - Nakon završene osnovne škole u Starčevu upisao sam i sa uspehom završio Srednju mašinsku školu “Boris Kidrič“ u Pančevu,  smer metalostrugar. Kasnije sam o trošku firme u kojoj sam radio završio za visokokvalifikovanog metalostrugara u Sarajevu. Tako da imam 5. stepen stručne spreme.

            Da li ste se lako zaposlili nakon školovanja?

            - Da, zaposlio sam se u “Rafineriji“ i nakon pet godina rada već sam postao rukovodilac. Napredovanje na poslu je pored dobrog rada bio i u završenoj, za one prilike,  visokoj školi. Više puta sam napredovo  na poslu da bih poslednjih 12 godina bio smenski rukovodilac cele proizvodnje. Tokom rada sam imao i mnoge funkcije u “Rafineriji“ (omladinski rukovodilac, član radničkog saveta i sl.). Kada su Rusi došli, moje radno mesto je ukinuto i ja sam uzeo otpremninu i napustio firmu. Dva puta sam se zapošljavao i radio privatno uslugu pečenja. Ubrzo je došla penzija u kojoj uživam već šest godina.

            Kada ste zavoleli šah?

            - Šah sam naučio da igram u prvom polugodištu šestog razreda a već sam na kraju tog istog razreda igrao za školu i omladinsku tablu za Starčevo. Tada je bilo pravilo da svaka ekipa mora imati jednog mladog igrača i to sam tada bio ja. Tih godina je i osnovan prvi šah klub u našem mestu. Klub je osnovao Dragan Popović, koji je tada bio predsednik omladine. Sedište kluba je bilo u Domu kulture.

            Kada je osnovan klub koji postoji i danas?

            - Klub smo osnovali 2009. godine i prvi predsednik je bio dr. Miša Sokolović, a nakon isteka njegovog mandata klub sam preuzeo ja. S obzirom na to da ne volim da se baš bavim dokumentacijom,  ovih dana treba klub da preuzme Franja Orešković dok ću ja i dalje da vodim stručni, sportski deo kluba. Zbog tolike ljubavi prema ovom sportu sam renovirao kuću koju sam kupio sa namerom da je pretvorim u prostor za šah-klub. To je sada zvanino sedište našeg kluba, a prostor sam počeo da iznamljujem za razne prilike kako bi se samoodržavao.

            Koji su najveći uspesi kluba?

            - Klub je vrlo brzo prevazišao moja očekivanja. Pre tri sezone smo dostigli Drugu ligu što je vrhunski domet u starčevačkom sportu, poput zlatne generacije odbojkaša i ragbista... Na žalost, učešće u ovom rangu takmičenja iziskuje  veoma mnogo novca tako da nismo mogli dugo da ostanemo u njoj. Mi i sada imamo kapacitet da igramo tu ligu ali nemamo dovoljno sredstava. Turniri se igraju po nekoliko dana u gradovima širom zemlje pa su troškovi kotizacija, prevoza i boravka u hotelima veliki za naš klub. Trenutno smo veoma stabilan vojvođanski ligaš.

            Kakav je bio sastav igrača u periodu vašeg najvećeg uspeha?

            - Tada smo imali dva internacionalna majstora, jednog iz Pančeva a drugog iz Perua, Pored njih, bio je jedan fide-majstor iz Kovina, dok smo ostatak činili mi, majstorski kandidati. Napomenuo bih da smo u to vreme smo pokrenuli i drugu “B“ ekipu koja je igrala uspešno. Nakor par sezona je, na žalost,  prestala potreba za njom.

            Postoji li još neki sport koji vas je privukao?

            - Bavio sam se, i voleo fudbal. Sudio sam fudbalske utakmice 15 godina. Bio sam u upravi FK-a “Borac“ i sportski direktor. I sada redovno idem na utakmice kad god sam u prilici i pomažem klub iako već pet godina nisam u njegovom rukovodstvu.

            Kako je Vaša porodica pratila Vaša interesovanja?

            - U braku sam od 1983. godine i ove godine ćemo supruga i ja proslaviti 40 godina zajedničkog života. Iz tog braka imam dva sina i petoro unučadi. Oba sina su zaposlena. Mlađi sin radi u “Rafineriji“ a stariji u “Srbijagasu“. Oni vode i igraonicu koja se nalazi na istoj adresi sa šah-klubom. Obojica su se bavila košarkom i bili su uspešni u tom sportu, tako da se potpuno razumemo. Podrška nikad nije izostala.

Predrag Stanković