Starčevci su poznavali dve vrste ludaja i one su se najčešće uzgajale. One sivo-bele obično su se sadile na krajevima njive gde se sadio i bostan i najčešće su se koristile za jelo,dok su se one druge žuto narandžaste najčešće sadile na njivama gde se sadio kukuruz, a najviše su se koristile za prehranu svinja i ostalih domaćih životinja. Kao i svaki usev koji je dozreo tokom jeseni tako su se i ludaje dopremile kući, pa dok još nije bilo mraza, slobodno su se poslagale negde po dvorištu kako bi još malo odstajale i bile ukusnije kako za jelo tako i one za životinje. Ako su malo duže stajale, a pretio je mraz, spremale su se pod neku šupu i važno je bilo samo da po njima direktno ne pada mraz.

            One žute, obično smo rekli, “svinjske ludaje“, davale su se svinjama ili onako presne ili su se skuvale u kotlu pa se onda zamesilo malo trica, pa su svinje bolje jele,a i dobro su se gojile. Mi deca, rado smo se bavili oko tih ludaja jer smo čekali da skupimo koštice, pa ih u kraj šporeta ili u rerni osušimo ili malo ispečemo i evo užitka za grickanje. Pored toga igrali smo se s tim ludajama tako što smo ih dubili izrezivali oči, nos i nazubljena usta, pa bi unutra pred veče upalili sveću i takve kao strašila stavljali na zidove do ulica i na taj način plašili prolaznike. Ovo nije bilo vezano kao danas za tako zvanu “noć veštica“, jer mi deca za to pomodarstvo nismo niti znali. Dubljenje ovih ludaja nije bilo šteta, jer već sutradan su ih pojele svinje.

            Od koštica ludaja, ako ih je bilo jako puno, moglo se dobiti i ulje, tako što bi se koštice malo ispekle, samlele i onda bi se iskuvavale s vodom. Ulje je jednostavno isplivalo na površinu. U Starčevu je bila familija koja se bavila proizvodnjom ulja, tj. pekli su olaj. Otuda je i njihovo špicname Olajdžija.

            Na sivo-bele ludaje se ipak više pazilo, jer je to bila ljudska hrana, i ludaje su kroz zimu bile sastavni dio jelovnika mnogih starčevačkih familija. Tokom kasne jeseni, a i tokom zime, obično jednom nedeljno na jelovniku je bilo nešto od ludaje. Najjednostavnije je bilo da se ludaja izreže na komade i da se takvi komadi naguraju u furunu ili u rernu i ispeku, pa bi tako bili ukusna večera. Malo bolje jelo bilo je kad se ludaja nasekla na ploške i ploške posložile u tepsiju, malo pomastile i sve se ispeklo ili u furuni ili u rerni. Najfinija je bila ona korica što se ulovila odozgo. Ovo jelo je moglo biti samo i obično se spremalo za ručak.

            Nešto što je prolazilo i kao glavno jelo i kao kolači bila je ludajnica. Ludajnica se radi i radila se od tegljenog testa, tako da se obga rastegne preko celog astala, a testo postane prozirno. Pod jednu stranu se pospe narendane ludaje, pospe se šećerom i cimetom, malo se pomasti rastopljenoj masti, zavije u rolnu i poslaže u tepsiju, peklo se u furuni ili rerni. Od okrajaka testa trgali su se valjušci koji su se ukuvali u paradajz-čorbu, pa bi paradajz-čorba i ludajnica bio dobar ručak.

            No, došla su nova vremena. Ovo može biti nekome podsetnik na detinjstvo, nekome recept, a nekome ideja ako ne zna šta bi za ručak ili večeru. Svakako ne zaboravite na tradiciju, a ludaje su i zdrave u svakom obliku.

            Ako ih nemate kod kuće, nadam se da ih na pijaci ima, a i testo ne morate razvlačiti, možete i kore kupiti.

            Neka vam je na zdravlje!

Vinko Rukavina