Od malih nogu pa do danas bavi se folklorom i to, kako kaže, sa velikim uživanjem. Članica je prvog ansambla Kulturno-umetničkog društva “Neolit“. Planira da upiše Medicinski fakultet  i da se kasnije u životu bavi ovim humanim pozivom.

            Kako ste odlučili da se bavite folklorom?

            - Moji roditelji su imali najveći uticaj na mene kada je u pitanju bilo moje  bavljenje folklorom. Tada sam imala tri godine. U početku to nisu bile neke ozbiljne koreografije tako da nisam imala osećaj da ću se time tako dugo baviti. To je više bilo igra, pevanje, trčanje, ali se ipak vremenom pretvorilo u nešto ozbiljnije.

            Da li se sećate Vašeg prvog doživljaja folklora i kako je izgledao?

            - Ne sećam se svega jer sam bila mala, ali pamtim svoj prvi nastup i kako je to izgledalo na bini. Sećam se osmeha moje porodice kada su me videli tako malu na bini. To mi je danas motivacija kada izađem na scenu - da sa osmehom zabavim publiku. I kakav god je meni bio dan, poneću taj osmeh i pokazati nešto lepo.

            Šta je najlepše što Vam je folkor pružio do sada?

            - Drugarstvo i uspomene, pre svega. Moram da kažem da smo mi jedna jako velika porodica na koju mogu da računam. To što publika vidi na sceni je plod dugih prijateljstava.

            Od koga ste najviše naučili?

            - Najveće zasluge za postignutim u igračkom delu imaju naši koreografi, pre svega za stav na bini i motivaciju za igru. Istovremeno i sami sebe motivišemo i podstičemo se međusobno, razmenjujemo energiju koja nam daje snagu da odigramo koreografiju kako se od nas traži i da to izgleda lepo. Veoma je teško i naporno s neke strane, ali i zanimljivo. Radimo timski, tako da nema nekih izdvajanja. Tu smo s ciljem da očuvamo tradiciju i naš folklor.

            Kada je bilo najteže?

            - Pa... kada dođemo neraspoloženi na probu, a treba sve odigrati sa osmehom. Jer, naše probe su kao da je nastup pred publikom u pitanju. Treba to izdržati jer nismo svi uvek dobro raspoloženi. Ali, trudimo se da sve odigramo sa osmehom, a posle probe možemo da popričamo i rešimo problem koji neko ima.

            Poznato je da folkloraši radi nastupa dosta putuju. Gde su bila najbolja druženja?

            - Od pre par godina  idemo u odmaralište “Mitrovac“ na Tari gde imamo razne aktivnosti i manifestacije na kojima učestvujemo. Tu dolaze i druga folklorna društva sa kojima se družimo. Meni tu bude najlepše. Uvek upoznamo neke nove drugare. Na koncertima bude vrlo zanimljivo. Za sad nisam imala priliku da putujem u inostranstvo.

            Koji bi koncert istakla kao nešto u čemu posebno uživaš kada su nastupi u pitanju?

            - Istakla bih “Južnobanatsku razglednicu“. Tu se okupljaju deca iz drugih društava iz južnog Banata, i gostuju jedni kod drugih. Time  pokazujemo tradiciju različitih delova našeg regiona.

            Koje igre i nošnje najviše voliš?

            - Nošnja koja mi se najviše sviđa je “Banat“ u kojoj sam se fotografisala za  naslovnoj stranu. Dopada mi se i nošnja iz okolina Beograda, koju sam nosila prošle godine na obeležavanju Dana naše Mesne zajednice.  Te koreografije znam, ali nisam imala priliku da ih odigram na nekom nastupu. To su veoma teške koreografije, ali se nadam da će mi se jednog dana to ostvariti.

                        Odabrali ste kao budući poziv jednu humanu profesiju - medicinu. Šta biste istakli kao zanimljivost iz dosadašnjeg školovanja?

            - Učestvovala sam u takmičenju iz “prve pomoći“ koje je organizovala naša škola, koje je održano na Čardaku. Mi se nismo takmičili, ali smo kao organizatori glumili povređene. Bila sam “povređeni biciklista“ u saobraćajnoj nesreći i glumila sam zatvoreni prelom ključne kosti. Bilo je naporno, ali to je bila odlična prilika da sagledam svoju buduću profesiju iz drugog ugla. Sada sa nestrpljenjem iščekujem praksu u u bolnici,  koja počinje od marta, jer do sada, zbog korone, nismo mogli to da radimo.

Milena Jovišić