Otada je u braku s Miloradom, a ima sinove Nikolu (36) i Vladimira (34) od kojih je dobila petoro unučadi - Andreja (11) Ognjena (8) i Bogdana (6), kao i Helenu (9) i Mitru (1).

            Ceo život je davala sve od sebe kao domaćica, supruga, majka i baka, a 18 godina je radila u “Rasu“.

            Kako je odrastala mala LJubica?

            - Rodila sam se u naselju Čaška u Titovom Velesu i tamo živela sve do 4. razreda osnovne škole. Detinjstvo sam provodila u skromnim uslovima, kao i mnogi u ono vreme, ali smo nekako svi bili srećni i zadovoljni. Sam Veles bio je relativno veliki grad i uglavnom ravničarsko područje, dok je okolina bila i pomalo brdovita. Roditelji su se zajednički bavili proizvodnjom duvana, a otac je radio u poljoprivrednom kombinatu, dok je majka bila domaćica i brinula se o nama i kući. Kako nisu imali zemlju, morali su da je zakupljuju. I tamo su gajili duvan, kao i mnogi drugi u našoj okolini, jer je to bilo plodno tle za uzgoj te biljke. Međutim, nije bilo nimalo lako raditi taj posao. I dok su stariji brali duvan, mi mlađi smo ga nizali. Po ceo bogovetni dan tako smo provlačili iglu i konac kroz listove, što je bilo naporno i monotono. Pored borbe za egzistenciju, našlo bi se i nešto slobodnog vremena za žmurke i lastiš, a bilo je i nestašluka, ali sve u skladu s nekim redom, koji je tada vladao. Tako da sam kao dete bila veoma poslušna i sve starije od sebe bespogovorno slušala - od roditelja do brata i sestara, počev od najstarije, koja je bila 1955. godište, ali je nažalost umrla, kao i još jedna od njih pet. Sve u svemu, drugačije je bilo, tada su postojali red i poštovanje, pa se, recimo, za razliku od danas, znalo da kada dođe gost dete mora da se skloni.

            Preseljenje u Skoplje...

            - Školu smo imali u selu, koje za one prilike nije bilo tako malo, pa je bilo dovoljno dece za odeljenja po svakom razredu. Završila sam osnovnu s prosečnim uspehom, a u međuvremenu smo prešli u Skoplje kod dede u selo Mravina na 15 kilometara od glavnog grada Makedonije. Tu se naša materijalna situacija promenila nabolje, jer je smo imali više zemlje, a samim tim i više mogućnosti. U Mravinu smo najpre prešli s mamom, dok je tata ostao u Čaški do penzije i kasnije nam se pridružio.

            Mladost...

            - Mogli smo da izađemo, uglavnom u neke diskoteke i to najduže do ponoći. Ali ne kada smo mi hteli, pa toga bilo često. Tako da sam rano sazrela i oko mame postala dobra domaćica. Prvo što sam učila je spremanje zimnice, pre svega od paprike, jer kod nas je bio najpopularniji ajvar, koji se tamo donekle različito priprema. Najpre se ispeče paprika, lepo samelje, dobro se isprži, pa se doda malo peršuna i belog luka i onda to bude veoma ukusno i kvalitetno. Mi iz onih krajeva bili smo poznati i po roštilju, pre svega po dobrim ćevapima, u koje idu svinjetina i junetina. Tu su i gibanice i zelnik, koji ja recimo pravim nešto kao burek: najpre stavim jednu koru, pa fil i onda prebacim drugu koru. Najviše ga pravim sa spanaćem, koji najpre isperem, posolim i ostavim da malo odstoji, a onda dodam jaja i sira. S druge strane, pravim testo, u koje naravno ide brašno, soli i voda. Sve to zamesim rukama, jer ne radim ništa varjačom. Mesim od 10 do 15 minuta, a onda ostavim pet minuta da se malo odmori. Potom razvijam pitu na astalu, na koji sam prethodno stavila stolnjak. Sve se to zajedno povlači deo po deo i dodaje fil. Nakon toga, smota se i peče do 25 minuta na 180 stepeni i to je to. Moji najviše vole pitu s kiselim kupusom, koji se prethodno malo preprži.

            Dolazak u Starčevo...

            - Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, došla sam prvi put u Starčevo, u goste kod sestre, koja je već tu živela u Ulici 7. jula. Kada sam prvi put bila baš se događala takozvana socijalistička slava, a tada je pored ringišpila i drugih vašarskih ponuda, bilo je i mnogo šatora s muzikom i samim tim mnogo dobre atmosfere. I tako sam preko sestre slučajno upoznala Milorada, s kojim sam ubrzo počela da se zabavljam. To je trajalo godinu dana i za to vreme pisali smo pisma jedno drugom i povremeno se viđali. Onda je Milorad došao kod nas na dogovor i posle toga smo se sam prešla kod njega. On je u ove krajeve došao s Kosova 1983. i najpre stanovao u Pančevu, da bi onda prešao u Starčevo, u Nadelsku ulicu, gde i danas živimo. Radio je najpre u “Antikoru“, pa u “Azotari“ do penzije, ali i sada radi u “Aksu“ kao održavanje, dok sam ja uglavnom brinula o kući i deci.

            Komšiluk...

            - Kada sam se došla u Starčevo, baš mi se dopalo, jer je bilo mnogo mogućnosti. A lepo su nas prihvatile i komšije, pre svega Pejići, Jelenko i Sofija, koja mi je mnogo pomagala, pre svega što mi čuvala decu, a i ja sam se trudila da joj uzvratim i njoj na razne načine. Izuzetno dobar odnosa uvek sam imala i sa Anicom Jović, Milosavom Đokić, Marijom Dobrić...

            Slavski kolač...

            - Od početka, pre više od deset godina, počela sam da se takmičim na manifestaciji “Izbor za najlepši  slavski kolač“, pre svega zbog sestrića Željka Jovanovića, koji je tada to organizovao i pozvao me da učestvujem. To mi nije bilo strano, jer sam odmalena uz mamu bila aktivna oko pravljenja kolača, iako tada nisam mogla da pravim te figure kao danas. Jednostavno, volim to da radim, iako je mnogo truda i pažnje potrebno za te šare, koje pravim ručno, bez modlica. Što se kolača tiče, u njega ide mlaka voda, pa malo soli, kvasac i brašno. Testo treba da bude srednje tvrdo, a onda odstoji u sudu dok ne nadođe. Potom ga razmesim i ostavim da ponovo nadođe. Podvlačim da sve figure ručno oblikujem, a od tih ukrasa bude golub, grožđe, knjiga, bure... Ove godine sam pobedila, kao i prošle, a ukupno pet puta, dok sam jednom sam bila druga.

            Udruženje žena...

            - Aktivna sam već tri godine u starčevačkom udruženju žena “Neolit“ i lepo mi je da se družim sa sugrađankama. Sada se češće skupljamo u muzeju, jer je naše prostorije na drugom spratu Doma kulture teško zagrejati. Povremeno idemo i u druga mesta, kao što su Kačarevo, Jabuka, Ovča...  Naravno, kad ko ima vremena. Kada reč o nedavnoj manifestaciji, bilo je mnogo gostiju, pa je je bilo mnogo posla, jer smo pravile sve same - od pite do kolača.

            Starčevo danas...

            - Volim Starčevo nam je dobro i ima svega, pa i mesta za druženje, za izlaske, a naročito je lep i centar u tu svrhu. S druge strane, ljudi ne bi trebalo da bacaju smeće na razna mesta, kao i da ne lome igrališta, jer to je napravljeno da se što duže koristi.

            NJena poruka Starčevcima i svim drugim ljudima dobre volje je:

            - Da se što više druže i što manje budu na telefonima.

družio se

Jordan Filipović