S obzirom na to da je sada već pokojni Andra početkom novog milenijuma otvorio lokal na pančevačkoj pijaci, restoran “Noć i dan“ je nastavio da vodi njegov sin Goran, a kasnije mu se pridružila supruga Marija. Razgovor smo obavili sa sadašnjim vlasnicima o njihovom radu, ugostiteljskom iskustvu i planovima.

            Predstavite se našim čitaocima.

            (Goran): - Rođen sam  1987. godine u Pančevu. Nakon svršene osnovne škole u Starčevu, završio sam srednju mašinsku i stekao zvanje alatničar. Pored toga,   završio sam i kurs za autoelektričara. Pored rada u ugostiteljstvu sa ocem, radio sam kao farbar u Rusiji.

            (Marija): - Rođena sam 1991. godine u Pančevu. Završila sam OŠ “Bratstvo - jedinstvo“ u Pančevu, a nakon toga srednju ekonomsku školu  stekavši zvanje - trgovinski tehničar. U Starčevo sam došla 2009. godine i radila u knjigovodstvenoj agenciji kod sadašnje svekrve Dragice.

            Recite nam nešto o vašoj porodici?

            (Marija): - U braku smo petnaestak godina i imamo dvoje dece, sina i ćerku. Sin Nikola ima 13 godina i ide u sedmi razred osnovne škole. Želja mu je da odabere neko zanimanje vezano za kompjutere, dok ćerka Andrea, koja ima osam godina i ide u drugi razred, želi da postane advokat. Naravno, to su još uvek samo želje, a da li će ih ostvariti - pokazaće vreme.

            Koliko dugo ste i šta radili u Rusiji?

            (Goran): - U Rusiji sam proveo bezmalo pet godina. Radio sam na krajnjem severu Rusije u mestu Sabeta. Nakon rada kao farbar postao sam zamenik šefa i vodio poslove u noćnoj smeni. Zbog problema koji su nastali napustio sam Rusiju juna prošle godine.

            Šta se dešavalo sa restoranom nakon Andrine smrti?

            (Goran): - Restoran je promenio ime u “Kod Andre“ i radio tri godine nakon njegove smrti. U vremenu dok nije bio aktivan kao restoran, prostor se koristio za organizovanje raznih skupova sa pripremom hrane i to je na neki način održavalo objekat u funkcionalnom stanju.

            Kada ste došli na ideju da ga ponovo otvorite?

            (Marija): - Nakon Goranovog povratka iz Rusije rešili smo da se ponovo okušamo u ugostiteljstvu. Pored klasičnog restorana došli smo na ideju da se bavimo i keteringom. Tako da imamo asortiman jela iz domaće kuhinje po veoma pristupačnim cenama, što se pokazalo kao dobro.

            Kako sada funkcioniše restoran?

            (Goran): - U početku je krenulo dobro ali verovatno zbog nedostatka finansija u svakom domaćinstvu,  opada broj posetilaca. U razgovoru sa drugim ugostiteljima saznali smo da to nije samo kod nas, nego iz godine u godinu svim restoranima opada promet.

            Kako se pokazao ketering?

            (Marija): - To je nešto novo i pokazalo se kao uspešno. Imamo ugovore sa nekoliko podizvođačkih firmi koje obavljaju poslove u “Rafineriji“ pa na taj način imamo zagarantovanu izvesnu količinu hrane za dostavu, a sa obzirom da cene nismo menjali od otvaranja, privlačni smo za mnoge goste.

            Šta planirate u budućnosti?

            (Goran): - Širimo asortiman proizvoda. Od nedavno u ponudi imamo i pice. Možda u nekom narednom periodu ubacimo još novih proizvoda u ponudu. Uskoro počinje veliki remont postrojenja u “Rafineriji“ koji  će trajati dve godine, pa se nadamo da će biti posla. A mi ćemo se truditi da i dalje budemo jeftini i kvalitetni koliko god budemo mogli.

            Postoji li priča o pokušaju obaranja Ginisovog rekorda?

            (Goran):  - Moj pokojni otac je bio legenda starčevačkog ugostiteljstva. Krajem prošlog veka na takmičenju u kuvanju riblje čorbe bilo je preko sto kotlića, što je za današnje uslove prosto neverovatno. Tada je došao na ideju da obori Ginisov rekord u kuvanju riblje čorbe. Zato je naručio da mu se napravi kazan od 7.500 litara. Primera radi, dosadašnji rekord iznosi oko 2.500 litara. Kazan je završen i nalazi se u smederevskoj železari, ali ga je u obaranju ovog rekorda sprečila iznenadna smrt.

Predrag  Stanković