Radovan Perović je rođen u Pančevu, 3. jula 1976. godine ,od oca Vladimira i majke Milenke. U braku je sa Brankom sa kojom ima odraslog sina Predraga. Razgovarali smo sa njim o motivima i utiscima sa ovog neobičnog i teškog putovanja.

            Upoznajmo se, najpre. Recite nam nešto o detinjstvu, školovanju i zaposlenju...

            - Osnovnu školu sam završio u Starčevu i tu sam se družio sa svojim vršnjacima uz sve ono što je normalno za odrastanje. Srednju poljoprivrednu školu sam završio u Pančevu i stekao zvanje tehničara poljoprivredne tehnike. Od 1997. godine radim u pogonu “Petroplast“, pančevačke petrohemijske industrije koja se nalazi na “Luci Dunav“.

            Odlučili ste da pođete put Ostroga. Kako ste došli na ideju da pešice prevalite toliki put?

            - Kada sam se jednom prilikom vraćao sa Zlatibora predložio sam sinu da krenemo na Ostrog biciklama. S obzirom na to da sin i ja ne možemo nikako da uklopimo  sa svojim poslovnim obavezama, želeo sam onda da krenem sam, pešice. Danima sam tražio saputnika i negde oko Nove godine sam uspeo da ga pronađem u Nenadu Miščeviću.

            Kako je protekao taj susret sa budućim saputnikom?

            - Krajnje neobično. Kada sam ga pitao za odlazak na Ostrog on se baš iznenadio. Rekao je da se toga dana prijavio za beogradski polumaraton i razmišljao da učestvuje na ostroškom polumaratonu tako da je ovo prosto neverovatno da istog dana dobije ideju i dogovara nešto što je još izazovnije od toga.

            Ovo putovanje imalo je i humani karakter?

            - Supruga mi je predložila da pokušamo da sakupimo novac za neko dete. Pošto je to bilo dosta komplikovano, rešili smo da novac koji prikupimo ovim putem doniramo dečijem odeljenju pančevačke bolnice. Želim da dodam da smo mi sami finansirali ovaj put, a da su sredstva koja se prikupljaju tom prilikom namenjena isključivo Bolnici.

            Da li je ideja, konačno, uspela?

            - Naravno! Sa direktorom Bolnice smo se brzo dogovorili i otvorili namenski račun u tu svrhu. Na njemu već ima preko milion dinara.

            Kako su tekle pripreme?

            - Tokom priprema nam se priključio i Starčevac Nenad Vukašinović koji je želeo da krene sa nama što smo sa oduševljenjem prihvatili. Gostovali smo na raznim televizijama. Ja sam bio na TV “Hepi“, Nenad je gostovao na TV Pančevo i TV “Pink“ kod Sarape kako bi prezentovali našu ideju.

            Kako je izgledao polazak iz Starčeva?

            - Polazak je organizovan za 29. april. U šest časova ujutru smo bili ispred Hrama sv. Pantelejmona u Starčevu gde smo od sveštenika Nedeljka Senčanina dobili blagoslov. Na naše veliko iznenađenje okupilo se blizu stotinak građana kako bi nas ispratili na ovaj put. Prvo smo otišli do Dunava kod Ivanova koji smo prešli čamcem i uputili se ka Mladenovcu. 

            Kako je teklo putovanje?

            - Prvog dana smo prešli 47 kilometara i već su se pojavili prvi žuljevi na nogama. Prenoćili smo u motelu Šumadija. Drugi dan je bila najduža i najteža ruta tokom celog puta. Prešli smo 56 kilometara uz visinsku razliku od preko hiljadu metara i stigli u Rudnik. Sledećeg dana smo smanjili kilometražu i prešli 36 kilometara do Čačka.  

            Kako ste se osećali nakon tolikog puta?

            - U Čačku smo nažalost imali problema sa povredama. Sanirao sam svoju povredu uz pomoć leda i zavoja, ali Nenad Vukašinović nije mogao dalje pa je nakon trećeg dana puta morao da odustane. Ostao je sa nama na taj način što je deonice koje smo mi prelazili pešice on prelazio kolima i dočekivao nas u smeštaju koji smo odabrali za prenoćište i tako nam pomagao u organizaciji.

            Kako je izgledao put kroz planinski deo Srbije?

            - Od Čačka do Ivanjice smo prevalili pedesetak kilometara uz ponovo izuzetno veliki uspon i prelepe predele. U nekim planinskim selima smo imali izuzetno dirljive susrete sa meštanima. Sledeće prenoćište smo imali u restoranu “NJegoš“ u Komoranima koji se nalaze u blizini jedne od naših najlepših reka, reke Uvac. Tog dana smo takođe prešli oko 50 kilometara. Idućeg dana smo išli do Prijepolja. I ako je rastojanje bilo znatno manje, oko 38 kilometara, bilo je veoma  teško jer nas je celim putem pratila kiša.

            Kako ste prošli na granici?

            - Put od Prijepolja do Pljevalja dug je oko 32 kilometara uz dva granična prelaza. Na oba prelaza su carinici i policija bili izuzetno prijatni. Ponudili su nam piće i hranu i naravno overili pasoše, jer smo insistirali na tome zbog uspomene. Do Pljevalja je bilo dosta puta nizbrdo što se uspostavilo čak i teže nego kod uspona jer smo povređivali noge nabijanjem tabana. Sledeća deonica je bila isto kratka - od Pljevalja do Đurevića Tare, oko 37 kilometara. Tu smo prenoćili u kampu kod Kljajevića, a sledećeg dana smo krenuli put Šavnika. Taj put je bio dug oko 50 kilometara. Uz put su nas ljudi pozdravljali i  bodrili.

            Kakav je bio kraj ovog puta?

            - Put je od Šavnika do Nikšića je ponovo bio od pedesetak kilometara. Opet nas je pratila jaka kiša, a već smo bili na izmaku snaga. Celim putem nas je pratio jedan žuća. Pred dolazak u Nikšić mi se pridružila supruga koja je pešačila dvadesetak kilometara sa nama. Pred dolazak u parohijski dom u Nikšiću sačekala nas je televizija koja je snimala reportažu o nama. Poslednja deonica od Nikšića do manastira Ostrog je bila nešto manja od 20 kilometara i taj put je, takođe, sa mnom prevalila moja supruga. Dočekalo nas je mnogo prijatelja, a ja sam od donjeg do gornjeg manastira prešao bosonog. Nosila me je neka neobična sila i nisam osećao nikakve tegobe.

            Koji su krajnji utisci i da li bi ponovio ovaj poduhvat?

            - Utisci su neverovatni! LJudi su me izuzetno prijatno iznenadili. Na mnogim mestima nam nisu želeli da naplatie ručak, piće i prenoćište. Želim da se zahvalim svim prijateljima koji su mi pomogli u realizaciji ovog poduhvata. Planiram odlazak na Svetu Goru i posetu čuvenom Hilandaru, ali sada je potreban odmor i da saberem utiske kojih je  zaista mnogo.

P. Stanković