U ovom broju kroz “vremeplov“ nas vodi Mara Paulić, koja je rođena 1944. godine u Šibeniku u Hrvatskoj. U Starčevo dolaze porodično kolonizacijom 1947. godine u kući u blizini centra. Mara će nam ispričati kako je iz njenih prvih sećanja i osnovnoškolskih dana izgledao centar mesta do početka 1960-ih godina.

            “U Starčevo smo došli 1947. godine iz Šibenike. Mama, tata, dva brata, sestra i ja. Kao kolonisti dobili smo kuću i zemlju. Banat je bio privlačan zbog plodne ravnice  pa je za nas to bio izlaz u svet, jer može da se radi i živi. Mi smo prvo trebali da dođemo u Pločicu, međutim moja mama je uspela da “sredi“ da dođemo u Starčevo jer je htela da nas školuje, pa da budemo bliže Pančevu. Nismo iz Hrvatske nosili ništa od imanja već smo imali novac. Za taj novac smo ovde kupili zapregu, dva konja i dosta stoke - kravu, ovce i drugo. Uzgajali smo ubrzo na zemlji naše žito i kukuruz, a majka je napravila i baštu sa raznim povrćem.

            Kuća u koju smo se doselili je bila nemačka, u Ulici Borisa Kidriča broj 7. Kuća i danas postoji samo je sada renovirana i ne izgleda kako je izgledala. Kada smo u nju došli imala je dve sobe ka ulici, u sredini je bila soba sa pušnicom i tu se ložila furuna. Tu pamtim da kada se furuna dobro naloži sa dva snopa tuluzine, ugreje se lepo, pa u nju onda pečemo začinjen krompir u tepsiji. Zatim je imala pretsoblje iz koga se ulazilo u navedene sobe kroz vrata sa leve strane, a sa desne strane su postojala druga vrata koja su gledala na vrata za tavan i za štalu. Kroz isto pretsoblje smo tako prolazili i mi i krava, ali je izlazio svako na svoja vrata. Unutar kuće je bilo okrečeno u belo. Spolja je takođe uglavnom bio beli kreč ali je mislim tu bilo i više slojeva svetlih boja. Krov je bio sa biber crepom i kao i sve starije kuće imala je tavanicu od trske. Pod je bio zemljan, “podmazivan“. Od pomoćnih objekata postojala je još jedna šupa i ambar. Dvorište je bilo puno slame u kamarama i tuluzine u snopovima. Toga smo imali uvek zbog stoke. Oko tih kamara smo se često igrali kao deca. U dvorištu je postojao jedan veliki dud, pa tako čim ustanemo najedemo se dudinja.

            Drvored dudova postojao je duž cele ulice, kao i u svim ostalim ulicama. Celo Starčevo je imalo lepe dudove drvorede. Ispred kuće smo imali usku stazu od cigle, dok je ostalo sve na ulici bilo uglavnom prašina ili blato. Idući od nas ka centru, na mestu današnjeg Kluba penzionera bila je pošta, a do nje je bio učiteljski stan. Preko puta ulice koja spaja centar i Baštensku, a koja je tada bila šira nego danas, nalazio se na uglu veći objekat u kome je bila berbernica, saračnica, kafana i druga berbernica. Tu gde je danas škola bilo je igralište. Tu smo igrali mali fubal, “između četiri vatre“ i slično. Veliki fubal i fudbalsko igralište bilo je u ritu, ispod. Učionice su bile i gde je danas informatički kabinet i u objektu gde je danas tehničko obazovanje. Tu je bio i još jedan učiteljski stan. Učionica je bila i u zgradi “Starčevke“. Glavna školska zgrada bio je objekat pored crkve gde je danas produženi boravak i muzej. U prostoriji gde je biletarnica muzeja bila je direktorova kancelarija i tu su se ostavljali dnevnici i školski materijal iz svih ostalih zgrada. U toj zgradi se pratio školski sat i davan je znak da se zvoni za kraj časa. Zvonilo se tako što se, kada dođe vreme, uzme jedno zvono koje je bilo oko desetak centimetara u prečniku, sa debelim obodom, i sa njim se izađe u centar parka i zvoni. Tako da se čuje i u svim ostalim pkolskim zgaradama koje su gledale na park. To sam volela da radim. U okolini centra bilo je nekoliko zgrada “zem-zadruge“. U Ulici Ive Lole Ribara, na početku, iza “Starčevke“, je bio mašinski park sa šupama i radionicama. Pored pijace, na mestu današnje stambene zgrade, bili su neki manji zadružni prizemni stanovi. Objekti zem zadruge bili su i u Ulici maršala Tita (danas kuće oko brojeva 10 - 16). Tu su nam se nalazili i konji, koji su nam oduzeti nakon državne politike iz 1948.

            Stari mlin je radio dok sam bila dete i mleo je pšenicu i za firmu i za domaćinstva. On je koliko se sećam radio do 1970-ih negde, jer je prestao da radi kada sam već bila udata (1964. g.). Na adresi sadašnjeg “kineskog tržnog centra“ bila je bikarnica“. Tu je bilo mesto gde je narod dolazio da melje kukuruz za stoku. To je bila manja zgrada, neugledna, čak i zapuštena, jer je bilo tako svačije i ničije, neke svetle boje sa širokim dvokrilnim vratima. Usluga mlevenja se tu naplaćivala ušurom, odnosno uzmu ti određen deo toga šta si doneo. U jednoj manjoj kući iza, na početku Lenjinove ulice živeo je Nikola Latković, koji je bio jedan od najboljih krojača u mestu. Majstor svog zanata bio je i Kosta Pekar, koji je imao svoju pekaru koja se nalazi na mestu današnje prodavnice za kućne ljubimce. On je imao veliko imanje. I ovaj plac gde smo mi danas, (Pančevački put 15) kupili smo od njih. Od druge ćoške, pa do njega je bilo Štimčevo imanje sa kafanom i salom za igranke. Mislim da je i stari mlin nekad pripadao Štimcu. Štimčeva kafana je oduzeta od deda Blaža Pavlića. On je bio i mesar i iškolovao je mislim jedno sedam, osam mesara. I on nije imao sreće sa politikom. Još jedna pekara nalazila se u Ulici maršala Tita (danas broj 6) sa ulazom do ulice. Kada sam krenula u srednju školu ta pekara više nije radila. Znači, negde do kraja 50ih bilaje aktivna. Pre nje (danas M. Tita 4) nalazio se Kovač - Erdeljanac. I on je Bio poznat i kvalitetan majstor. Preko puta na uglu nalazila se stara ambulanta koja je bila na ćošku u liniji sa ostalim objektima, iza današnje trafike. Tu je stanovao doktor Sekulić i medicinski radnik. Nakon nje je napravljena montažna ambulanta, pa zatim ova nova. U zgradi opštine, nalazila se takođe jedna sala za igranke na mestu današnje sale za venčanje.

            Park je bio sa zemljanim stazama, uređenim. Drveće koje je sada u parku je negde postojalo i tih 50ih godina, odnosno to je to drveće. Bila je poneka klupa, cvetnjak. Na sredini parka bila je pumpa, gde je narod iz okoline centra dolazio za vodu. Na tu pumpu smo dolazili i mi. Interesantno je da su se kod te pumpe primale, prale, otkupljivale i pakovale za transport jagode, što je organizovala zem-zadruga. Bilo je nekoliko velikih jagodara u Starčevu. Najpoznatiji su bila braća Kurjakovi, iz srpskog (donjeg) kraja. Jagode su tu donosili u gajbe na zaprežnim kolima. Mislim da je tu bilo više stotina gajbi sa jagodama. Oni tu sve istovare, peru, mere na vagi, pa se nakon otkupa šalje dalje gde treba. Sećam se da sam kao dete 7-8. razred osnovne škole, i ja išla da berem jagode, ali ne kod njih već kod Krecinih (Familija Gujaničić - Baštenska ulica) koji su na Dunavu pored druge čuvarnice imali plantažu. Do Dunava smo išli peške, retko kada biciklom, jer je i bicikla tada bila velika stvar. I tako je većina stanovnika išla kada im nešto treba. Sećam se da su nam pričali da kada smo žedni uzput da pijemo vodu iz lokvi (manja uvala na tlu, koja se ispuni vodom nakon kiše - barica). Preko puta nasipa bila je šuma, pa su neki išli tamo i za drva. Drva su se tovarila n naramak koliko mogu pa opet peške. Naramak je jednostavna nosiljka od kudeljinog kanapa. Šuma pored Dunava bila je i puna kupina, pa smo i za to išli. Po nekoliko dece i uvek neko od starijih, obično nečija mama, baka ili neko iz komšiluka stariji, da se ne bi zagubili negde. Nakupljene kupine smo prodavali u Pančevu  i to su uglavnom kupovale bogatije gospođe. Nismo išli svi da prodajemo, nego neko od nas pa se posle novac podeli. Pijaca je u Pančevu bila kod pruge u Vojlovici i kod današnjeg pančevačkog hotela “Tamiš“, jer je blizu bila i reka, pa je bilo zgodno.

            Dom kulture je tokom 50ih postojao kao zgrada, ali nije bio useljen, jer od kada pamtim gledala sam njegove gole zidove. Kada sam bila već neki srednjoškolac, onda se sećam da je dom ubrzo postao dosta aktivan (početak 60ih). Počele su sekcije, neka obučavanja i usavršavanja. Gledala sam tu neku vatrogasnu vežbu gde su sa prozora Doma nekim sajlama i uz pomoć kaiševa, spuštali ljude na ulicu. U centru ispred doma je bio i ringišpil.

            U starijim razredima osnovne škole sam igrala folklor. Na bini velike sale, su se svakako održavali folklorni koncerti. Moguće da je sala bila završena i pre doma, jer mislim da kada sam bila šesti, sedmi razred, da samo već imali probe i u velikoj sali. Probe su se svakako održavale i u školi. Na folkloru je svirao harmoniku Niča Grgić. Sa folklorom smo putovali po okolnim mestima kamionom. Stave klupe u prikolicu, potovare nas, pa i ako nema dovoljno klupa svi se nekako ušuškamo. Niko nije patio od nečega, samo je bilo važno da negde idemo. Nisu bili bitni uslovi, bitno je bilo da se nešto dešava i da se čovek oseća mlad. U velikoj sali Doma je bio i bioskop. Mala sala je služila za igranke. Na igrankama su se igrala kola, banatski fokstrot, tango, tvist i rok. Muzika se naizmenično puštala, tako da se za veče prošara od svega po malo. Meni je bio omiljen Elvis Prisli i numera “La paloma“.

Marko Ivošević