Do 1965. godine živeo je u Banatskom Brestovcu, kada je njegova porodica odlučila da se doseli u Starčevo, pa je ovde završio osnovnu školu, nakon čega i srednju mašinsku u Pančevu, nekadašnju “Boris Kidrič“ i to smer vodoinstalater. Odmah zatim zaposlio se u “Staklari“, gde je ostao do penzije. S obzirom na to da je u firmi radio vodu i grejanje, time se i uporedo bavio u privatnoj režiji.

            Oženjen je godinu dana mlađom Ružicom, s kojom je u braku od 1981. godine i na put su izveli sinove Željka (41) i Marka (34). Obojica su oženjeni i dok stariji sin ima Milana (5) i Anđelu (2), mlađi je otac Bogdana (5) i Petre (1).

            Kako je odrastao mali Jova?

            - Roditelji su došli iz mesna Kriva Feja iz okoline planine Besna Kobila. Na ove prostore naselili su se kolonizacijom, kada je deda je dobio staru švapsku kuću u Brestovcu, u koju je došao sa sedmoro dece. Živelo se sirotinjski, pa su moji u potrazi za boljim životom odlučili da dođu u Starčevo, otprilike kada sam imao pet godina, a brat tek oko šest meseci. Najpre smo bili podstanari, da bismo potom kupili plac od Blaženića u Ulici Petra Drapšina. Tamo su roditelji kasnije napravili kuću, a na toj adresi smo godinama kasnije i brat i ja oformili domaćinstva, da bi isto uradila i moja oba sina. Inače, otac je bio fizički radnik u “Staklari“, a majka domaćica, koja je sezonski kopala tuđe njive za dnevnice. Kao što rekoh, veoma smo teško živeli, pa samo čak kao klinci dobijali besplatnu užinu u školi. Stoga smo odmalena burazer i ja morali da radimo sve što možemo oko koka, svinja, baštice... S druge strane, otac je bio veoma strog i nije nam ni na pamet padalo da pravimo nestašluke.

            Dečije igrarije na Nadelu...

            - E, tek kada završimo sve obaveze mogli smo malo i da se poigramo. Bilo je tu pre svega fudbalice s Golubom Vulovićem, Borom Krstićem i njegovim bratom, pa Nebojšom Matovićem i drugim klincima. Eventualno bismo ćaletovom i komšijskom bicklom pobegli na pecanje, koje mi je bilo jedina razonoda. Glavno mesto za to definitvno bio je Nadel, na koji su dolazili i brojni Beograđani na ribolov, pa nisi mogao da nađeš mesto. A bilo je babuški, štuka, šarana, kojeg smo hvatali izuzev kada nije bio mrest. U tome je sve sprečavao i veoma strogi čuvar iz Omoljice, koji nikom nije dao da priđe. Popularno je bilo i hvatanje rukama, jer Nadel je leti znao da opadne do pojasa. I tada kreneš tamo gde je trava i napipaš ribu, koja se maltene ukoči u vodi. Tako samo uhvatio i jednog velikog soma, a bilo je i čikova koji neodoljivo podsećaju na zmije, pa kada natrčiš ne njega, ne znaš šta je u pitanju. Tako sam jednom na potezu “sedlare“, gde je trafo- stanica ka Omoljici, naleteo na njega i kada sam uhvatio i izvadio, bacio sam, misleći da je zmija. Kad je burazer video, a ono čikov. I na kraju smo uhvatili 12 komada. Još uvek imam ožiljak od štuke sa hvatanja rukama, što se dogodilo kada sam oko 14-ak godina. Sve u svemu, na Nadelu je u to vreme bilo toliko ribe da smo je gurali kolicima kući.

            Školovanje...

            - Kada sam krenuo u osnovnu školu, učionica mi se nalazila gde je sada muzej, a učila me Nada Antonijević. Ona je bila izuzetan pedagog i bila prepuna razumevanja za sve nas. Kao učenik bio sam prosečan i vrteo se oko trojke. Voleo sam tehničko i likovno, ali mi je bilo jasno da nisam bio za gimnaziju, pa sam veoma brzo shvatio da treba da idem na zanat. Što se tiče društva u odeljenju, činili su ga Sava Kovačević, Jovče, Zoran Simanić, pokojni Gaša Dimitrijević, s kojim sam sedeo u istoj klupi, a dugarice su mi bile, pored ostalih, Milena Popović i Sneža Popadić. Nastavnici su bili veoma strogi, ali hteli da pomognu. Kasnije je u višim razredima bilo je i ponekih mangupskih cigareta i drugih sitnih nestašluka, koje je uglavnom rešavao nastavnik Pera Dragojerac, koji je u ti vreme bio strah i trepet, kod kojeg ni muva nije smela da se čuje. A kada nekog uhati da puši dešavalo bi se da ih natera da jedan drugom lupaju šamare. To je ipak bila manje loša opcija, jer kada Pera bije može i zub da strada, kao kod Antona Ciglera. Strogi su bili i Vlasta i Navala, koji ipak nisu toliko tukli decu. S druge strane, LJilja Dragojerac je bila mirna i tiha, ali veliki znalac i autoritet. Neda Ranković je predavala hemiju, koju sam tada mrzeo i jedva stizao do trojke. Međutim, kada sam otišao u srednju u mašinsku, profesor Mita je tako slikovito umeo sve da nam objasni da sam na kraju imao i peticu.

            Mladost...

            - Otprilike u to vreme počelo je i momčenje u centru, kada je bilo veoma popularna kafana “Opatija“. Primera radi, subotom je bila tolika gužva da si morao da dođeš u 4 popodne da bi zauzeo mesto za stolom, a kasnije bi i šank bio prepun. A onda se malo posedi, popije neko pivce i zamezi uz muziku. Iako smo znali da ostanemo do ponoći, nije bilo neprimerenih događaja. S druge strane, diskoteka u Domu kulture bila domaćin mnogih tada popularnih rok grupa kao što su “Crni biseri“, a pravljene su i nezaboravne igranke. Preko nedelje, bila je aktuelna poslatičarnica.

            JNA...

            - Vojni  rok sam služio u trajanju od 15 meseci u mestu kod LJubljane, kada sam dužio protivavionski mitraljez. Imao sam i veoam dobro društvo, a s jednim od njih dugo sam se posećivao i u civilstvu, a dolazili su on i njegovi kod nas, ali su nažalost umrli mladi. Inače, Slovenci oduvek bili “zapad“, pa iako se nisu kačili, umeli su nešto neprikaldno da dobace kada bismo izašli u grad.

            Posao...

            - Neposredno nakon što sam zavrio srednju školu, otac me je jednog dana pozvao da odmah dođem u “Staklaru“  kako bi me zaposlili. Tako sam počeo da radim već sa 17 godina i to kao fizikalac kod zidara. Posle tri-četiri meseca kasnije bio sam zadužen za popravke naftarica, koje su tada služile za grejanje, izuzev tek jednog dela pogona koji ima centralno grejanje. Tek posle sam prešao na poslove  vodoisntalatera. Godinu dana sam radio na crpnim pumpama i onda prešao u radionicu i stalno bio prva. Inače, “Staklara“ je uvek bila slaba firma, ali je bio dobar kolektiv, pa se u principu ne bunim. U penziju sam otišao 2019. godine, nakon 36 godina, pa sam tri godine morao da uplaćujem.

            Privatan posao...

            - Pošto je u “Staklari“ bila mala plata, morao sam da radim i privatno i to poslove iz struke - vodoinstalacije i grejanje. Nema kuće u Starčevu gde nisam nešto majstorisao. Radilo se i za sitne pare, a bilo je i poslova kakvi se samo poželeti mogu. Nailazio sam i na neke gluposti kad ne možeš da dokučiš gde je kvar, ali uvek sa našao neko s kim bih mogao da se posavetujem. Sada više ne radim cela kupatila, tek poneku slavinu ili bojler, da bih pomalo nadomestio peznije. Eventualno skoknem do JKP-a kada me pozovu kad imaju neki problem,

            Porodica...

            - Cela familija bila mi je u Brestovcu, a kako su i tamo često bile igranke, na jednoj od njih upoznao sam Ružicu i oženio se njome, kada sam imao 21 godinu. Na početku smo živeli u kućici, pa smo osamdesetih krenuli rušimo staru i pravimo novu. Kada se rodio Željko, jednu zimu smo proveli kod oca. Brakom sam zadovoljan, jer se lepo slažem sa ženom, koja je bila dobra domaćica, ali je i radila po trgovinama. I sinovi su su se snašli: Željko je u policiji, dok je Marko bio devet godina u “Azotari“, pa nešto u bankama, a sada radi u “Petrohemiji“ već par godina i to u “etilenu“ i zadovoljan je.

            Starčevo, danas?

            - Napredno mesto i imamo sve uslove za dobar život. Jedino što mi smeta je kad se nešto lomi i uništava.

            Tako govori ovaj vredni i pošteni Starčevac, a sugrađanima poručuje:

            - Ne lomite nešto što je opšta imovina, jer to pripada svima nama.

Jordan Filipović