“Kada sam 1962. krenula u zabavište, ono je tada bilo na mestu današnje zgrade informatičkog kabineta, kod nove škole. Tu je išlo mislim jedino odeljenje zabavišta i jedno je bilo u donjoj školi. Zabavište tada nije bilo obavezno. Vaspitačica mi je bila Mila Ratković, a tetkica Lenka Ragrović. Roditelji su nas do zabavišta vodili samo prvi dan, da vidimo gde treba da idemo i posle smo išli sami. Od moje kuće u Ulici Matije Gupca, pa na putu do zabavišta, sećam se najviše blata. Tek po negde je pored kuća bilo popločano ciglama, tako da ih više nije bilo nego što jeste. Kada dođe jesen i zima široka ulica se pretvori u reku blata. Kada prođe traktor guseničar iz Zadruge, znao je da pravi duboke brazde po putu, pa vozajući po ulici napravi vagaše da budu do kuća. Naročito je to bilo izraženo u ulicama koje vode na polje. Vagaši se onda ispune vodom. Onda sve to treba izbeći, a drumom je bilo skoro nemoguće ići. Kada treba da pređeš ulicu to je blato do kolena. Morali smo da idemo u čizme, a nosimo neke cipele da se preobujemo, jer ne možemo blatnjavi da uđemo u zabavište. Jedino je dobro bilo kada ti vagaši i bare malo zamrnu pa se klizamo. U to vreme čak i kada se išlo kod komšije na čast, morali smo da idemo u čizme ili neke opanke pa da se preobujemo kod njih. To je bilo po “tri kilograma“ lepljivog blata na obući. To mi je možda i najmanje lep deo detinjstva, dok mi je sve ostalo drago sećanje. U Starčevu tada ni jedna ulica nije imala nikakv uređen put. Ulica Ive Lole Ribara je imala nasut makadam, odnosno nešto kao tucanik. To je kasnije bila i prva ulica koja je dobila uređen put i to od granitne kocke koje su se ugradile mislim oko 1965. godine. Tom je ulicom pre izgradnje “kocke“ prolazio autobus do dva puta dnevno i tek po neka kola. Autobus je tada bio kao onaj iz filma “Ko to tamo peva“. Imao je metalne merdevine pozadi i napred haubu tako u kljun. Bio je neke boje bele kafe. Deca koja su tada išla u srednju školu morala su da stanuju u Pančevu, jer drugačije se nije moglo uskladiti pošto nema prevoza. Tako je bilo sve do tih nekih kasnijih 60-ih, kada se napravila “kocka“ pa je autobus malo češće išao.

            U zabavište smo kretali svi u slično vreme pa se usput nekako spontano okupljamo. U odelenju nas je bilo oko dvadesetak. Kada dođemo do zgrade zabavišta tu je bio mali hodnik na ulazu. Dole je bila klupa, a gore daska sa kukicama gde smo kačili kaputiće. Ispod klupice svako stavi svoje čizme. Na samom ulazu u učionicu je bila metalna posuda kao kanisterče okačeno na zid, koje se napuni sa vodom i dole ima slavinu. Ispod njega se nalazio vaštiš - odnosno postolje u koje se stavi lavor i sapun. Nešto kao današnji umivaonik, pa smo tu prali ruke. Svako je imao svoj peškirić. Morali smo da imamo monogram na peškiriću tj. izvezene inicijale, da se zna čiji je. To su nam mame izvezle. Ponedeljkom se to donosilo a petkom se odnese kući da se opere. Svako je nosio lonče za užinu. Kada se užina deli, tetkica dođe sa kantom i podeli čaj, mleko ili belu kafu. Od jela smo uglavnom imali džem i hleb ili ponekad margarin, a jednom nedeljno su obično bile krofne. Lonče smo vraćali kući svaki dan, kao i salvet uglavnom krpeni, koji je služio za jelo, da se ne mrvi na sto. Raširi se dok se jede i kada završimo ispraznimo krpicu napolje. Kada je zima onda samo spakujemo i stavimo u lonče i negde kući ili usput istresemo. U zabavište i školu se išlo uvek bez obzira na vreme. Jedino kada je bio neki veliki sneg ili kijamet onda ko je bio bolešljiviji ili je imao neku poteškoću nije dolazio. Kola uglavnom nije bilo, pa se sve peške išlo. Uvek smo išli prepodne, tako da se nikada nismo noćom vraćali. U zabavištu smo učili pesmice, čitali su nam priče, igrali smo se, crtali, nešto smo pravili, šetali napolje. U to vreme je na mestu današnje škole bila velika poljana na kojoj smo se igrali sa loptom uglavnom i svakakvih drugih igara tu u dvorištu.

            Od prvog do četvrtog razreda osnovne škole sam išla u učionicu gde se danas nalazi Javno komunalno preduzeće. Samo što je tada ulaz bio iz dvorišta kada se prođe kroz anfort kapiju zgrade Opštine. Tu su bila dva odeljenja tj. dve učionice. Mom odeljenju prvo-jedan je učiteljica bila Mara Polak. Drugo odeljenje, prvo-dva je držala učiteljica Lela Mišković. U “donjoj školi“ je bilo odeljenje prvo-tri i tu je učitelj bio Srba Branković koji je živeo posle u Pančevu. NJegova žena Vera nam je kasnije predavala hemiju. Imala sam nesreću da se u četvrtom razredu razbolim pa sam šest meseci bila odsutna iz škole i morala sam četvrti razred da polažem pred komisijom. Komisiju su tada činili sva tri učitelja i direktor škole. Polagala sam svaki predmet i pismeno i usmeno. Taj razred sam položila sa vrlo dobrim, iako sam do tada bila odlična. Nije se popuštalo. Sećam se i da, pošto sam bila levoruka, a to se nije baš prihvatalo, opominjali su me i terali da uvek pišem s desnom. Onda sam znala da krišom pišem levom rukom dok ne gledaju, pa se prebaci pisanje u desnu ruku kada je tu učiteljica, da ne dobijem opomenu. Za nas je učitelj tada bio kao bog.

            Od petog razreda sam išla u učionicu gde se danas nalazi muzej u zgradi na Trgu. Tu su bile dve učionice i još dve su bile gde je danas “produženi boravak“. Tu sam išla u šesti i sedmi razred, pa sam se posle u osmom opet vratila u učionicu gde je muzej. U dvorištu te zgrade su bile tri ili četiri velike lipe i tu smo se nekada na odmorima malom i velikom družili u hladovini. Leti smo često išli “u vrbe“ na putu ka ritu ispod današnje škole. Tamo smo imali fizičko, a zimi smo na časove fizičkog išli u malu salu Doma kulture. Tu smo imali kozlić, razboj i strunjače i sve je bilo tako uz zid raspoređeno. Odnosno, sklanjalo se kada se završi čas, da bi se posle vikendom tu održavale igranke. Fizičko nam je predavao Miroljub Babić koga su zvali Uča i on nam je bio i razredni, pa zato nekad nismo ni imali fizičko nego smo sa njim razgovarali. NJegova žena Nadica je takođe držala fizičko. Sećam se i drugih nastavnika. Vera Branković nam je predavala hemiju. Nada Popović fiziku, nastavnica Nedeljka - Neđa Navala je mojoj generaciji predavala domaćinstvo. Nastavnik Pera Dragojerac nam je u petom razredu predavao matematiku a od šestog do osmog je to činio Miloš Belušević. NJegova žena Kata Belušević nam je predavala istoriju. Svi su oni živeli u Starčevu. Nastavnik Jugović iz Omoljice nam je predavao prirodu i društvo u petom i šestom razredu, pa posle hemiju. NJegov brat je bio čuveni fudbaler kluba “Crvena zvezda“. Bologija je tada bila tek od sedmog razreda. NJu nam je predvao Nemanja Dragoš, on je bio iz Pančeva. Nastavnica Franciska nam je predavala muzičko i živela je u Ulici Matije Gupca ali je posle otišla iz Starčeva, a posle je došao neki drugi nastavnik. U petom razredu učili smo nemački jezik ali su ga ukinuli. Zatim nam je nastavnica Višnja Gaćeša predvala ruski. Ona je bila iz Pančeva, a posle nje nam je predavala nastavnica Dragica, koja je dobila stan od škole. Stanovala je u zgradici iza stare ambulante, na početku Ulice maršala Tita. Tu je bio neki državni stan. Nastavnik Mirče Velinov nam je predavao likovno, on je bio muž učiteljice Jagode i stanovao je u “donjoj školi“. Posle je otišao u Beograd da radi, a onda nam je za likovno došao Vlastimir Madić u drugom poligodištu osmog razreda. On je živeo kod “donje škole“ pa se posle preselio u Pančevo. LJiljana Vukanović nam je predvala geografiju, ona je bila iz Pančeva. Išli smo često i prepodne subotom u školu.

            Kada sam pošla u srednju školu počela sam subotom i nedeljom uveče da idem na igranke koje su se održavale kao što sam rekla u maloj sali Doma kulture. Tu je i dalje oprema za fizičko bila po uglovima. Na igrankama su svirali Nikola Poljak, Paja Rajković, Franja Vlašić i Boba Tomić, a kasnije Pera Poljak i Rade Stamenković koji je kao dete počeo da lupa u bubnjeve i Mile Antonijević. Tu nisam mnogo išla. Imala sam sreću da sam generacija kojoj se otvorio prvi disko klub, što je bilo nešto modernije. On se nalazio u učionici gde sam išla u niže razrede osnovne škole, pa smo mi prešli tu da izlazimo. U to vreme je tu i prestala da bude učionica. Paja Rajković i Nikola Poljak su oslikali zidove kluba. Klub se zvao “Hej DŽo“ po DŽimiju Hendriksu. Iako je tu bilo lepo, bio je jako kratkoga veka jer su ga zatvorili pošto je navodno loše uticao na omladinu. Trajao je mislim od 1971. do sredine 1972. uglavnom dok sam išla u srednju školu. Nakon toga smo se vratili da izlazimo u Dom kulture. Tu su igranke trajale za nas mlađe devojke obično do jedanaest sati uveče a za Novu godinu do ponoći, pa kući. Nije bilo da se do ujutru ostaje, nisu nam baš davali, to je bilo samo za starije devojke. 

            Sadašnja škola je počela da se gradi kada sam završila osnovnu školu. Mislim da je generacija koja je u školu pošla 1958. ili 1959. prva koja je ušla u novu školu ali kada su bili osmi razred. Škola se brzo izgradila. Mislim da su radovi trajali oko dve godine jer se sagradila pre nego što sam ja završila drugi razred medicinske srednje škole, što je 1973. godina, jer sam posle prešla u birotehničku.

            Starčevo sa početka sedamdesetih pamtim i po seči dudova. U Ulici Matije Gupca su nakon toga sa neparne strane sadili lipu a sa parne strane breze. Takvo je bilo naređenje. Posle je sadio ko je šta hteo i drvoredi su se izugubili. Breze su se sušile, nisu se nešto primale, a lipe postoje i danas. Breza tek poneka.

            Što se školovanja još tiče sećam se i nekih priča mog oca Tome Rajkovića, koji je rođen 1928. godine, a svi su njegovi takođe Starčevci. Kada je on krenuo u školu, tada se išlo samo u “donju školu“ i to do četvrtog razreda. U školu se, pričao mi je, išlo po ceo dan. Ode se ujutru pa se vrati za ručak u podne, pa se posle opet vraća nazad u školu. Učitelj mu je bio tada Paja Dragojerac. U postavci muzeja se nalazi slika gde je moj otac na priredbi i sva su deca kostimirana. Moj otac je glumio nekog starog čiču. Slika je iz 1937. ili '38. godine kada je tata bio treći razred. Ne znam šta je mogao da bude povod za tu priredbu ali pošto je to bilo pre rata moglo je da bude i neki kirvaj. Ko je tada bio uspešan do četvrtog razreda, mogao je da nastavi školovanje pa da ide u peti i šesti razred. Obično je malo dece nastavljalo nakon četvrtog, jer su se odmah bavili poljoprivredom i drugim poslovima. Posle Drugog svetskog rata, moglo je da se završi vanredno sedmi i osmi razred, pa je tako i on to posle završavao“.

M. Ivošević