Ceo život proveo je u Starčevu, gde je završio i Osnovnu školu “Vuk St. Karadžić“, a potom i srednju školu za aviolimara u Pančevu. Nedugo zatim, 1979. godine, zaposlio se u struci u fabrici aviona “Utva“, u kojoj radi sve do danas. Izvesno vreme igrao je fudbal za domaći “Borac“.

            Oženjen sa LJiljanom od 1988. godine, a na životni put izveli su sinove Vladimira (34) i Aleksandra (30), dok od starijeg sina imaju unuke Mateju (15), Anastasiju (13) i Milu (4).

                        Kako je odrastao mali Boža?

            - Detinjstvo sam provodio relativno bezbrižno u kući u Ulici JNA, broj 20, u kojoj i danas stanujem. Majka je bila domaćica, a otac je radio u “Rafineriji“ i nekako je uspevao da obezbedi pristojnu egzistenciju. Potpomagali smo se tamo što smo imali i lanac i po zemlje, pa sam od malena učestvovao i u kopanju kukuruza, a pomagao sam i oko svinja. Iako sam bio jedinac, nisam bio razmažen, ali dete, kao dete, bio sam i malo živahan, iako nikad nisam pravio ozbiljnije nestašluke. Ipak, sa desetak godina života jedanput sam napravio “štetu“, koju i sada jako dobro pamtim. Naime, zajedno sa komšijom Brankom Kanačkim, s kim sam išao i u školu, a koji je kasnije radio u PIK-u, krenuli smo preko rita i upali u vinograd kod komšije prekoputa. Krali smo grožđe i fino se osladili, ne razmišljajući o tome da je ćale bio veoma dobar s vlasnikom. I tako je i bilo, komšija nas je video i prijavio ocu. A kada sam došao kući, odmah je krenulo ispitivanje, ali ja sam se “pravio lud“. Međutim, on me je “davio“ kao zmija žabu i više puta pitao “Gde ste bili?!“, a ja odgovarao sve nešto okolo-naookolo. I kada me je pitao da li smo bili kod Vase u u vinogradu, znao sam da mi se ne piše dobro. Pošteno me je propustio kroz šake i to su mi bile prve i poslednje batine, jer mi više nikada nešto slično nije palo na pamet.

            Dečije igrarije...

            - Kada nisam pomagao roditeljima slobodno vreme provodio sam sa decom iz komšiluka. Najradije smo se igrali klikera, kao i klisa. Ko ne zna, to je ona igra kada se iskopa rupa i na nju stavi drveni “patrljak“, koji igrač potom digne palicom, kako bi je udario što jače i dalje, a posle se meri koliko je klis odleteo. Bilo je i kupanja po okolnim kanalima, na “levku“ ili kod “gvozdene ćuprije“. U to vreme veoma često je, nakon obilnijih kiša, taj deo rita bio pod vodom, pa smo po njoj gacali po ceo dan. Nabadali smo po vodi sve dok ne upadnemo na kanal i onda bismo se kupali do mile volje. Tako sam i naučio da plivam, a kada sam stekao više isustva išao sam na dunavsku plažu “milje“.

            Škola...

            - Učila me je učiteljica Jagoda, koja je bila dobra i ne preterano stroga. Matematiku nekako baš i nisam gotovio, ali sam voleo fizičko i opštetehničko i već tada sam video da ću krenuti u smeru nekog zanata. Družio sam se s pomenutim Brankom i Jovom Stavrovim i, od drugarica, sa LJiljom Jovanović. U višim razredima pamtim najviše nastavnika Peru Dragojerca, koji je bio čuven po šamarima, dok je biologičar Nemanja Dragoš za kaznu vukao za zulufe. Bio je i zanimljiv i nastavnik srpskog Gile Petrović. Kako sam tada, za razliku od danas, bio pravi buca, on mi je stalno na tome zamerao i pokazivao rukom da stešem stomak. A ja sam ponavljao taj pokret “sečenja“  stomaka, tako što bi malo produžio kretanje ruke, kada bih se udario i u nos, što je njega veoma zasmejavalo. Sve u svemu, bio sam prosečan učenik, ali dobar po vladanju. U srednjoj “Borisovoj“ nije bilo loše, jer mi se veoma dopao aviolimarski zanat.

            Fudbal...

            - Počeo sam da igram za “Borac“ u tinejdžerskim danima, a trener mi je bio Rade Ciga. On je bio veoma strog, ali pravičan i veoma smo ga cenili. Inače, neki od saigrača bili su mi i Bobek i Žugić. Igrao sam na mestu štopera, pa sam retko dobijao priliku za gol, koji nisam ni postigao do kraja karijere. Zato sam, s druge strane, pravio neke greške u odbrani i skrivao penale. Sve u svemu nisam baš imao neku blistavu karijeru i smatram da sam mogao i mnogo bolje.

            Mladost...

            - U to vreme je u Starčevu bilo veoma živo. Kao veoma popularna važila je kafana “Opatija“, ali tamo su mahom išli stariji. Na početku sam odlazio u diskoteku Doma kulture, u kojoj su organizovani i mnogi koncerti poput i tada atraktivnih sastava kao što je “JU grupa“. Većinom su mi društvo i tada činili isti drugari iz škole - Kanački, Stavrov, plus Jova Đorđević i Zoran Kosović. Bili smo pristojno društvance i nikada nismo pravili nikakve incidenti, niti učestvovali u tome.

            Posao...

            - Zaposlio sam se odmah po završetku srednje škole, 1979. godinev u “Utvi“. Kada sam došao, kao mentora dobio sam majstora Ferenca Sunjoga, koji me je podučavao poslu i od kojeg sam mogao mnogo da naučim more raznih stvari o avionima. Moj posao se vrteo oko spajanja delova nitnama i raznih zakivanja, jer smo sve dobijali u elementima. To je veoma zanimljivo i radili smo po crtežima i šemama, a nije ni naročito teško. Morali smo da budemo obazrivi, jer greške nisu tolerisane. Bilo nas je u ekipi više i dobro smo sarađivali. Najpre smo sklapali avione modela “utva 75“, koji je krenuo da se proizvodi sedamdesetih godina prošlog veka. Na početku, dok nisam imao mnogo iskustva, radio sam oko kabine što se smatra lakšim, a kada sam dovoljno napredovao, prešao sam da radim i trup. Međutim, kada je taj model prestao da se prozvodi, prešao sam na “orla“. I dok je “utva 75“ služila za obuku, “orao“ je bio borbeni avion. Moram da naglasim da nismo radili kompletan avion, već, recimo zadnji deo trupa, pa su u Mostaru obavljani finalni radovi. Na svu sreću, nije bilo nikakvih problema tokom celog radnog veka. U određenom periodu, sredinom devedesetih godina prošlog veka “Utva“ je bila integrisana sa “Lolom“, a bila je tu i neka treća firma. Međutim, nakon svega i svačega i silnih iskušenja, firma je ipak opstala i u njoj i dan-danas radim. Uskoro ću, ako sve bude u redu, i u penziju, jer već imam dovoljno staža, a čekam još tri godine da ispunim i starosni limit.

            Porodica...

            - Žena LJiljana mi je iz Pančeva, sa Karaule, a upoznali smo se preko komšinice Jasmine Živanović. Zabavljali smo se sedam-osam meseci, da bismo se venčali 1988. godine. Ubrzo je na svet došao Vladimir, pa nekoliko godina kasnije i Aleksandar i sve je lepo funkcionisalo. Inače, supruga već dugo radi u “Panoniji“ kao hemijski tehničar. I deca su dobra, a stariji sin radi sa mnom kao aviolimar, dok je mlađi završio za veterinarskog tehničara, nakon čega je diplomirao na višoj, ali još uvek ne uspeva da nađe posao. Naravno, unuci su posebna priča i to uživanje se ne da rečima opisati. 

            Starčevo, danas...

            - Zadovoljan sam kako sve to izgleda; mnogo toga je izgrađeno - od kanalizacije, koja je pun pogodak, preko vrtića, trga i stadiona, do kapele na groblju...

            Tako govori ovaj miran, skroman i vredan Starčevac, a sugrađanima poručuje:

            - Starčevci imaju sve, samo im nedostaje više druženja i da se malo manu tih telefona....

družio se

Jordan Filipović