Koliko su današnja deca zaiteresovana za bavljenje sportom?

            - Deca se lako zasite svega. Motivacija i upornost su glavni problem. Obradujem se kada vidim da je neko dete vredno i uporno, a pri tom nema nekog izraženog talenta za sport i ja to posebno nagradim. Obično oni koji su svestrani i sposobni, na kraju ispadnu lenji. Digitalizacija je više uzela nego dala čoveku što se tiče kretanja, rekreacije i bavljenja sportom.

            Naša škola je dobila veliko sportsko priznanje prošle godine. Kako ste Vi to doživeli?

            - Posebno mi je drago što sam deo te priče, kao i moj kolega Boško Đorđević, sa velikim brojem đaka koji su bili raspoloženi da budu uključeni u razne sekcije i što nam je škola omogućila uslove da spremamo decu za takmičenja. Bilo je i drugih uspeha, ali ovo mi je posebno drag rezultat jer odbojka je moj sport, i poklopilo se da sam se pre 35 godina i ja takmičila, a sad je muška ekipa, kojoj sam ja trener, osvojila prvo mesto na Školskoj olimpijadi Vojvodine.

            Kako je u našoj školi prihvaćen orijentiring?

            - Bili smo skeptični kako će se to kod nas odvijati jer je veliki posao. Hvala izviđačima, a Danijeli Jajić prvenstveno. Treba biti edukovan, proći razne seminare da bismo znali to da prezentujemo deci. Škola nam je obezbedila opremu. Deci je interesantno jer moraju da deluju timski i to im je nešto novo.To pokazuje da mi moramo da se prilagodimo deci i ovom vremenu. Deca su izuzetno puna energije koja je rasuta i treba je usmeriti, a to će se uspešnije izvoditi ako u odeljenjima bude manji broj đaka.

            Recite nam nešto više o svom trenerkom radu.

            - Najveći deo svoje trenerske karijere sam provela u ŽOK-u “Dinamo“ iz Pančeva koji, nažalost, više ne postoji. Tu sam sa decom postizala najbolje rezultate, bilo je tu i učešća na državnim prvenstvima, medalja. Izmenjala sam u međuvremenu nekoliko klubova. Sad će biti treća sezona kako radim u OK-u “Radnički“. Kod mene postoji izražen takmičarski duh, a kroz taj trenerski posao više mogu da vidim rezultate svog rada nego u školskom sportu.

            Šta bi još moglo da unapredilo sportski život u Starčevu?

            - Nedostaje nam prostora jer imamo klubova poprilično. Problem je kad se dele termini u školskoj sali jer sam i sama bila korisnik termina. U sali je prioritet nastava koja se odvija u dve smene. Zato bi nam trebala jedna mini-hala koja bi mogla da odgovori potrebama sportskih klubova. Treba raditi i na motivaciji kroz razne akcije. “Dani druženja“ su dobar primer jer posle nekog turnira možda će neko dete da se zainteresuje za sport. Mislim da na prvo mesto treba staviti zdravstveni značaj bavljenja sportom. Krećem od toga da treba vežbati jer je to neophodno za tvoje zdravlje, da bi se socijalizovao, da bi naučio nešto o sportskoj kulturi jer to je deo opšte kulture, a ne da bi postao, na primer,  Novak Đoković. Porodica je ta koja treba da usmerava decu na ovaj način.

            Koliko Vam znači bavljenje biciklizmom?

            - Mnogo volim da vozim bicikl! Biciklizam je izuzetno zdrava rekreacija na otvorenom. Ima dosta Starčevaca koji voze. Nekad se sretnemo pa spontano krenemo zajedno na turu, pravimo pauze na kojima se ispričamo. Najčešće vozim do susednog Ivanova, tim novim atarskim putem koji vodi kroz rit i koji je bezbedan jer nema saobraćaja. U planu mi je da odem na tu turu sa đacima, samo da dobijemo neophodne dozvole, jer su deca  zaiteresovana.

M. Jovišić