“U blizini kuće u kojoj sam odrastao, preko puta deda Rumilovog placa, gde je bila Tajšlerova kuća, bila je jako lepa ledina (danas na adresi Ul. Petra Drapšina između brojeva 35 - 37a). Tu smo svakodnevno kao deca voleli da se okupljamo i igramo fudbal. Igrali smo sa loptom krpenjačom, a ponekad i sa mehurom od svinjske bešike. To ne traje dugo, ali je bilo zanimljivo. Na tom istom mestu igrali smo i tenis. Mrežu smo pravili od dva pruta zabodana u zemlju i manile razapete između. Neko je od mnogobrojnih dečaka koji su tu živeli donosio stare loptice iz Beograda, a rekete smo pravili od drveta tj. dasaka. Neko je za reket uzimao i prakljaču za tepih. Igrali smo uglavnom bosi. Nije bilo nigde kamenja, a trava je bila fina, jaka, nisi mogao nigde da se ubodeš.
Veoma lepa travica, kao pokošena, nalazila se i na mestu gde je ćuprija preko Nadela na putu za Dolovo. Tu je bilo puno gusaka koje su to održavale ispašom. Nigde nije bilo nijednog otpada pa je livada bila kao sa neke slike. Tu smo sa obe strane mosta voleli da pecamo. Oko mosta je duž obale bio i neki zidani kamen koji je dodatno utvrđivao obalu. Sa desne strane mosta, sa starčevačke strane, bio je jedan dud koji se nadvijao nad rekom. Kada dud rodi, dudinje počnu da otpadaju u vodu i to je privlačilo šarane. Oni su tu voleli da dolaze da jedu. Sve su to bili krupni šarani, tako da smo i na tom mestu dosta ribe ulovili. Jednom sam tu imao neku baš veću ribu, ali mi se otkačila jer sam pecao sa duplim koncem, pa se otkinuo od siline. Sa te iste strane obale, gledajući prema Omoljici, na potezu “beli breg“, sve u pogledu su zauzimali vinogradi. Tu smo kao deca išli u pabirčenje grožđa. Kasnije se na jednom delu vinograda, do puta, proširo PIK i sagradio još jednu farmu, a preostali vinogradi su kasnije redom pretvoreni u oranice. U tom delu, preko Nadela na potezu “torine“, Zadruga je sadila krompir. Kao deca smo tu takođe išli u pabirčenje, kada zadruga povadi svoje. To je bila velika parcela pa je moglo dosta i da se nakupi.
U vreme poljskih radova natovarena kola sa plugovima i potrebama za boravak na njivi, špartala su ulicama. Oranje njiva se tada radilo konjima i to uglavnom sa malim plugom. Neko je orao sa jednim konjem, neko sa dva, neko sa četiri ko je kako imao mogućnosti. Uglavnom su plugovi bili jednobrazni, a ko je imao četiri konja uzimao je veći plug. Onaj ko nije imao konje, plaćao je nekome obradu zemlje. Jedan lanac zemlje koji je obuhvatao okvirnu površinu od 400 metara dužine i 18 metara širine, sadržao je oko 22 vrste i obrađivao se jedan do dva dana u zavisnosti od konja i pluga. Za nas decu je sreća da nije bilo odmah traktora i da su oni došli malo kasnije jer je sa njima blato po ulicama postalo veće.
Ispred naše kuće u Ulici Petra Drapšina (danas oko broja 65) bila je često jedna veća bara, u kojoj su se guske kupale po ceo dan. Voleo sam da ih gledam kroz prozor. Ponekad su tu znali i da se potuku gusani. U vreme kiša pravile su se velike bare svugde po Starčevu, a mi smo voleli nekad da po njima gacamo i da nađemo u tome nešto lepo. Ako je bara veća, znali smo se u njoj čak i brčkati. Sećam se jedne veće bare u ritu u blizini neolitskog nalazišta, preko puta manastira Vojlovica. Tu smo se često kupali i voda je uvek topla bila.
Na strani rita uglavnom su sve bili pašnjaci prepuni stoke. Tu se sećam da mi je deda pričao jedan zanimljiv događaj kada su bombardovali starčevački aerodorom. Starčevo je za vreme Drugog svetskog rata imalo stacioniran nemački aerodrom koji se nalazio na potezu između prve i druge šume, odnosno na ivici prve šume. Kada se deda vraćao sa svoje njive gde smo gajili bostan, kod “žute pumpe“, on je išao uvek preko rita, kroz pašnjake, jer mu je tako bilo bliže i brže. Jednog dana kada se vraćao nazad naleteli su iznad njega engleski avioni. Pričao mi je da su piloti leteli veoma nisko i da su iz aviona rukama odmahivali i prvo terali stoku. Onda kada se stoka razišla u nekom od naleta izbombardovali su nemački aerodrom. Kao mali, sećam se nekih kopanih grudobrana od zemlje koji su pravljeni da se između njih smeste avioni. Oni su par godina nakon rata rastureni i preorani.
Tadašnja prva šuma je bila sa sađenim hrastovima koji su bili raspoređeni u pravilnim linijama. Nije bilo rastinja u podrastu šume jer su to sve krave brstile. U toj šumi smo voleli da se igramo. Sećam se jedne anegdote kada se gradila “Azotara“, početkom 50-ih godina. Mi, deca, voleli smo u toj šumi da se igramo Tarzana. Nosili smo tako sa sobom neke konopce i kuke koje su nam služili da se kačimo i veremo po drveću i da to koristimo umesto lijana. Tako šetajući, bosi i spremni za ulogu, u trenutku kada smo se približili šumi naišli smo na neka luksuzna kola. A pored njih je bio neki gospodin. Leži na zemlji. Prišli smo do njega da ga pozdravimo, ali nas on ništa nije razumeo. Ispostavilo se da je on stranac neki. Moj drugar Neralić je znao malo nemačkog pa se nekako sporazumeo sa njim ne znam ni na kom jeziku. Nekako smo saznali da je on jedan od inženjera koji je gradio “Azotaru“, a da je tu došao da se odmori, jer mu se učinilo da je to kao raj na Zemlji. Druga šuma je bila kao neka prašuma, baš gusta. U njoj je bilo dosta jasenova i tu smo nabavljali štapove za pecanje.
Atar Starčeva na potezu “polja“, “verovca“, “đurđevca“ i slično, bio je nekada pun “pustara“. To su zidani kućerci gde se boravi dok traju radovi u polju. Za vreme radova selile su se čitave porodice. Tu se leti konjima donese sve šta treba i onda se ne gubi posle vreme u putu od kuće do njive. Pored svake pustare uglavnom je bio neki bunar ili đeram i neka štala za stoku tj. za konje. Starčevački atar je tada bio i preko bavaništanskog puta, pa je ovo veoma značilo. Pustare su se zvale prema imenima pa se tako sećam nekih poput Lazarićeva pustara, Parčetićeva pustara i slično. Bunari su bili i privatni i seoski. One seoske selo je kopalo organizovano. Međutim, svi su uglavnom koristili sve, jer je bilo normalno da se konji napoje onda kada zatreba. Kasnije su te pustare razgrađene i sa tim ciglama je rađen Dom kulture, a prevožene su do centra zaprežnim kolima.
Druženje nam je često bilo vezano i za crkvu u centru. Peli smo se na njen zvonik, a znali smo i da pred zvonik uđemo i popnemo se na svod crkve, koji je ispod krova sav od cigli i tu šetamo. Onda su nas upozoravali da to više ne radimo pa nismo. Peli smo se i pre rušenja krova crkve na njegov vrh. Prvi toranj crkve je bio ceo izgrađen od drveta. Sećam se da su postojale neke grede koje su bile pojedene crvotočinom. U tornju je bilo i dosta golubova i sova koji su tu boravili. Pošto je krov zvonika pretio da se uruši i padne, Crkveni odbor je odlučio da ga sruši i sagradi novi. On se rušio pomoću neke dizalice i sajli. One su bile zakačene za toranj, a dizalica je bila postavljena u sredini parka, kod tadašnje pumpe u centru parka, a danas negde na mestu starih lipa, na raskrsnici staza. Dizalica je bila na neke velike čekrke, mislim da su se ručno okretali i zatezali sajle. Puno se nas okupilo da gledamo to rušenje. Krov se polako naginjao i naginjao i onda se odjednom prevrnuo i srušio se neposredno pred ulaz crkve. Krst je probio neke cigle koje su tu bile u popločanju. Moj deda je onda prišao, pronašao i uzeo “bure“ u kome se nalazio pisani zapis o gradnji crkve, članovima Crkvenog odbora i slično, a koji je bio postavljen u krovu. To su posle ugradili i u novi krov. Nov krov od cigala su gradili naši Starčevci, a jedan majstor iz Vojlovice je gledao te radove. Izgradnju tornja pratili su svakako i brojni meštani onako sa zemlje iz radoznalosti.
Pored igre u slobodno vreme nezaobilazni deo detinjstva bilo je i školovanje. U školu sam pošao 1949. godine, a učionica je bila na mestu gde je sada produženi boravak. Od prvog do četvrtog razreda učiteljica mi je bila Lenka Sova. Više razrede sam išao u više učionica. Peti razred - gde je muzej, a tu je u sali gde su danas privremene postavke bila i zbornica. Šesti razred sam išao gde je danas radionica za tehničko. Sedmi u učionici pored, a osmi razred ponovo u muzeju. Sova Josip je radio kao nastavnik matematike i bio je muž od moje učiteljice. Bio je dosta strog, pa smo znali da dobijemo i batine kada nešto nismo dobro uradili ili dovoljno učili. Direktor škole je bio Paja Dragojerac. I on je bio strog. Sećam se jednom da smo se grudvali i neko je ubacio ciglicu u grudvu i tako pogodio i razbio prozor. On nas je tada sve postrojio u hodniku i terao da kažemo ko je to počinio. Pošto smo svi ćutali, on je svima dao po šamar. U školi smo morali da sedimo u klupi uspravno. Tada se po četvoro sedelo u klupe, a ruke smo morali da držimo nazad da se ne iskrivi kičma. Učili su nas da se javljamo na ulici i kako da se javimo starijima. Pregledali su nas stalno oko higijene jer tada nije bilo kupatila po kućama, pa su na taj način vodili računa o bolestima, vašima, šugi i slično. Imali smo strahopoštovanje prema svima koji su nam bili učitelji i nastavnici. Kada neko od njih ide u suret na ulici, ja čim ga prepoznam krećem da mislim kako ću da mu se javim, da to bude dobro, lepo i kako treba. Meni to nije smetalo i nisam to gledao kao neku tiraniju. Mislim da su nas dobro učili. Stari učitelji bili su vrlo strogi. Sarađivali su često sa roditeljima i dosta su nas terali da radimo. Bilo je i batina i “zatvora“. Batine smo dobijali za loše ponašanje, a produžena nastava, ili kako smo mi to zvali “zatvor“ je bio uglavnom zbog neznanja. Učenici koji su lošiji iz nečega ostajali bi posle škole duže i tu sedeli kao u zatvoru, dok to nešto ne savladaju.
Tokom mog školovanja bila je reforma školstva. Do tada su učitelji mogli da predaju do šestog razreda, a nakon toga su od petog uvedeni nastavnici. Tako su u početku uglavnom dolazile školovane nastavnice iz Pančeva. Sećam se nastavnice Vere Jovičević koja je predavala geografiju, Anice koja je predava srpski, a nju je posle kada sam bio sedmi razred zamenila nastavnica Bosa. Kada sam pošao u peti razred imali smo nemački jezik koji nam je predavala profesorka koja se prezivala Dirviš. Ona je bila krupnija plava žena, Nemica iz Pančeva. Bila je baš dobra profesorka, držala je pažnju i bili smo dosta aktivni kod nje i voleli smo je. Međutim, već od naredne godine je ukinuto da se uči nemački, pa par godina nije bilo stranog jezika i onda je uveden ruski. Fizičko nam je predavala učiteljica Brana koja je bila dobar atletičar, a kasnije nam je držala i istoriju. Ona je bila žena popa Bratića, a kasnije je ona postala sekratarica u školi. Interesantno je da su svi učitelji i nastavnici koji su dolazili iz drugih mesta, a živeli u Starčevu, dobijali stanove, ogrev i slično od države da dok su u službi imaju gde da stanuju. Učitelj, lekar i sveštenik bili su najpoštovanija lica u selu. Danas to više nije tako.
Za to vreme mogu da kažem da smo bili siromašni, gledajući iz današnjeg ugla, ali da nam je detinjstvo bilo lepo.“
M. Ivošević