Bila je član školskog hora u kom je bila treći glas. Školovanje je nastavila u pančevačkoj gimnaziji 1969. godine na društveno-jezičkom smeru. Tokom gimnazijskih dana doživela je veliku porodičnu tragediju jer joj je otac poginuo 1972. godine. Želja joj je bila da studira, ali je upisala kurs daktilografije kako bi se zaposlila kao sekretarica. Radila je kratko u Domu starih, zatim u “Azotari“, posle čega prelazi u “Petrohemiju“ kao referent obračuna, do penzije. Volela je da štrika, kroji i šije. Udala se 1984. godine za Bogdana Tucakova. Majka je dva sina, a ima i tri unučice. S obzirom na to da potiče iz stare starčevačke porodice Đurišića iz Ulice JNA br. 135, LJubica brižljivo čuva uspomene i stare fotografije svojih predaka. Zato smo je zamolili da se zajedno malo vratimo u prošlost. Listajući izbledele fotografije, prvo nam je rekla nešto više o svom devojačkom prezimenu.
- Nas su nazivali Štrikerovi po tati jer je štrikao, a pre tate, mislim da su deda Dušu zvali Lala, pa su moji bili Lalini. Pored nas desno i preko puta su Guskini, a bilo ih je u tri kuće. S druge strane, prema Pančevu, bili su Bitini, po dedi kojeg su zvali Bita. Pored njih su bili Pušini. Onda su bili Prečini, Kakini, Ševini, Lazićevi, Bogosavljevi, Sergini, Đukini, Đođini, Bogoljubovi, Bardakovi. Od svih njih najbliži su mi Bitini jer smo bili jedna kuća iz vremena pradedova. S babine strane su mi rod Lazićevi i Ševini jer su se od babinih iz Bavaništa neke devojke udavale ovde u Starčevo u Đurišiće, a sa mamine starne Krecini.
Potom je naša sagovornica govorila o svom ocu Milivoju i njegovom zanatu.
- Moj tata je izučio štrikerski zanat u Gaju i radio u trikotaži “Banaćanka“, ali je napustio posao i vratio se poljoprivredi. Nabavio je mašinu za štrikanje debljom vunom i štrikao kod kuće po narudžbini za ljude iz Starčeva i okoline. Radio je rukavice sa prstima, hulahopke, fusakle, džempere, haljine, mantile, mini suknje, prsluke. Kao deca, brat i ja smo sastavljali rukave, a mama ih onda ubacivala. Podučavao je omladinu ovom zanatu. Naučila sam i ja da štrikam od tate gledajući ga, jer on nije hteo da me nauči.
O uspomenanma iz detinjstva kaže:
- Deda Dušan je umro u 35. godini i njega ne pamtim, ali zato pamtim babu Katu od koje sam svašta naučila. Pamtim i maminog tatu iz Omoljice, deda Svetislava i baba Viktoriju koja je bila Rumunka, a zvali smo je LJubica. Mi smo kao deca provodili zime kod njih. Deda je dolazio sa saonicama koje upregne u konje, stavi nas u njih, pokrije i vozi brata i mene u Omoljicu. Leta samo provodili u Sarajevu gde je živeo stric Živan, a brat je išao i zimi zbog skijanja na Jahorini. Obilazili smo vrelo Bosne, pamtim vožnju fijakerom od Ilidže, a Sarajevo je uvek bilo nezaboravno.
Za nas decu iz ulice jedna zanimacija je bila i pravljenje priredbi sa binom, zavesama od ćilima, klupama i stolicama za publiku. Naplaćivali smo ulaz, a od prikupljenog novca posle kupovali slatkiše. Tada je bilo puno dece u ulici i svi smo se družili.
U njeno vreme, omladina se malo drugačije zabavljala nego danas.
- Sestra i ja volele smo da idemo u centar. Tada su bile igranke i korzo. Pored Doma kulture je bilo šetalište. Neki su stajali sa strane dok su drugi šetali u oba smera, a išli smo i na korzo u Pančevo kad sam upisala gimnaziju. Kasnije je bilo i igranki po kućama. Na gramofonu su se puštale ploče koje sam i ja skupljala. Tad sam volela “Bitlse“, “Roling stounse“. Laza iz moje ulice, kog smo zvali Lajka, pravio je takve igranke.
Mnoge porodične fotografije su sa Panteleje.
- Dva-tri dana pred Panteleju se sve krečilo, spolja i unutra, kuće, sve zgrade u dvorištu. Čistile se ulice, sređivali travnjaci da sve bude lepo. Kad dođe Panteleja mesili su se kolači, gurabije i grancle, i čuvale se u ormanima, a torte u podrumu sa buradima vina i rakije. Deca, sva namođena, sa nestrpljenjem su sedela i čekala goste ispred kuće jer smo dobijali lizalice. Gosti iz Pančeva su dolazili autobusom ili autom, a rodbina iz Bavaništa fijakerom. Slava se slavila dve dana i svi gosti su kod nas noćili, njih oko 50 sa decom. Prvi dan se vozilo fijakerima po ulicama, a tek drugi dan slave smo se i mi deca vozli. Tog prvog dana kapije su bile širom otvorene, pa se svraćalo kod prijatelja i rodbine da se čestita slava i nešto popije. Kod crkve je bio vašar i ringišpil. Slavila se i socijalistička slava, 30. jula, a vašar je tada bio u centru.
Milena Jovišić