Nakon što je završio osnovnu školu u rodnom mestu 1974. godine doselio se u Starčevo, odakle je otišao u vojsku. Nepunih godinu dana je radio u Beogradu u “Antikor-servisu“, što mu je kao momku odgovaralo kako bi malo video sveta. U Zemunu je završio saobraćajno-tehničku školu, a posle vojske se vratio u Starčevo i zaposlio u “Azotari“, gde je radio do kraja radnog veka 2009. godine.

            U međuvremenu se pomalo privatno bavio građevinom, ali kako je u fabrici radio po smenama, imao dobra primanja i benficirani radni staž, otkada je otišao u penziju sa 53 godine, uglavnom uživa u “trećem dobu“ i aktivan je u udruženjima penzionera. Ima dva sina i troje unučadi: stariji Jovica (45) ima dva sina, a Jugoslav (42) ćerku.

            Kako je odrastao mali Mile?

            - Rođen sam baš u Lipljanu, u varoši, to jest u gradskom naselju, koje je u to vreme bilo baš veliko mesto, sa oko 15.000 ljudi i 40-ak sela. Tih godina tamo je živelo oko 75 odsto Srba i oko 25 procenata Albanaca. Živeli smo u porodičnoj kući; otac je radio na izgradnji puteva, a imali smo dva hektara imanja, pa sam pomagao roditeljima oko uzgoja kukuruza i pšenice. U bašti smo gajili povrće, jer je trebalo mnogo hrane, budući da smo bili višečlana porodica, koju nije bilo lako prehraniti. Dok nije država zabranila, držali smo dve krave, telad, svinje...

            Kada je reč o detinjstvu, bilo je bezbrižno i za razliku od ovih prostora živelo se mnogo opuštenije, dok je ovde sve to mnogo brže. Tamo su se ljudi više družili, a u slobodno vreme,  mi dečaci,  najčešće smo provodili tako što smo odlazili na reku Sitnicu.  Pevao sam u horu Doma kulture, čiji je bioskop je radio punom parom, a u okviru kulturno-umetničkog društva funkcionisala je i dramska sekcija. Često su organizovane igranke, a naročito živo bilo je kada je nastupala grupa “Senke“. Međutim, s druge strane, bilo je provokacija i incidenata sa Albancima. Ruku na srce, oni su uvek bili nezgodni kada su u masi, dok su pojedinačno bili mirni kao pčele.

            Sledi dolazak u Starčevo...

            - Moja sestra je bila ovde udata, pa sam u Starčevo došao 1976. godine; sledeće se oženio, a 1978. dobio prvog sina, da bismo već 1980. godine bili u svojoj kući. Ipak, u startu mi je bilo veoma teško da se adaptiram, jer tamo su svi hteli da pomognu, dok ovde to i nije bio slučaj, a ja nisam imao ništa, pa ni krevet. Nisam bio nimalo zadovoljan, ali kasnije se sve to nekako sleglo. Jedan od prvih sa kojim sam kontaktirao bio je Rade Stanković, koji je imao familiju u Lipljanu, pa sam po dolasku odmah njega potražio. Pritom sam, poput njega, malo svirao i bubnjeve. A pored njega, družio sam se s Miletom Antonijevićem. Tada su obojica činili čuvenu grupu “Sudar“. Sve u svemu, Starčevo je tada zaista bilo primamljivo kao veliko mesto blizu Pančeva i Beograda, pa su i moji došli, ali mnogo kasnije. Otac nije hteo da živimo na Kosovu, jer je znao da tamo nikada neće biti mira za nas.

            Posao...

            - Kada je reč o poslu bio sam najmlađi zaposleni u preduzeću “Antikor-serivs“, a šefovi nisu mogli da se načude kada su videli da sam zapravo još uvek bio dete. Odlučio sam da se zaposlim u toj firmi, kako bih imao terenske radove i hotelski smeštaj sa hranom po celoj Jugolsaviji, poput Zenice ili Biograda na Moru. Plata nije bila velika, ali sam zato mogao da putujem, a najlepše mi je ipak bilo u Somboru, gde sam radio na izgradnji pivare u Apatinu. Bilo je to zaista lepo druženje. Potom sam otišao u vojsku, a kada sam se vratio, prijavio sam se na biro rada i za nedelju dana dobio posao u “Azotari“. Najpre sam radio na istovaru sirovina, jer mi je bio cilj samo da uđem tamo. U tome mi je pomogla jedna Lucija iz kadrovske i veoma sam joj zahvalan. Tamo sam radio tri godine, a kasnije sam dobio posao vozača, jer sam imao dozvolu preko saobraćajno-tehničke škole. Tako sam od 1983. godine vozio utovarivač i bager u unutrašnjem transportu i to radio sve do penzije. To je bio težak posao, pa sam zbog toga imao i beneficirani staž od tri meseca, jer se radilo u zagušljivoj hali, gde je bilo i dima i amonijaka. S druge strane, pored navedenih beneficija, bilo je dobro jer nas je bilo dvojica po radnom mestu, pa smo ipak delili posao.

            Porodica...

            - Nakon godinu dana od dolaska u Starčevo sam se oženio, a imao sam tek 21 godinu. Suprugu sam upoznao u menzi, kada sam radio u “Petrohemiji“ preko “Antikora“. Ubrzo je na svet stigao prvi sin, a tri godine kasnije i drugi. U međuvremenu je i moj otac video da može da se živi u Starčevu, pa je prodao neku stoku i dao mi novac da kupim kuću u Baštenskoj sa 20 ari placa, gde smo sadili razno povrće i od čega je moglo da se prehrani. Vremenom sam na istom mestu sagradio i još jednu, veću kuću.

            Onda, penzionerski dani...

            - Radni vek sam rano završio, sa 53 godine, jer sam imao mnogo beneficiranog staža, pa već 15 godina sam u penziji i uopšte se ne žalim. Kada sam čekao rešenje  rekao sam sebi, ako imam preko određenog proseka, da neću da radim ništa više. Tako je i bilo, iako sam mogao, jer su mi nudili sve i svašta. Sada uglavnom uživam i putujem; idem na razne igranke i to sada hoću da prenesem ovde. Po odlasku u penziju, najpre sam bio u udruženju invalida rada kod Žekića i putovali smo po celoj Srbiji. S time bih želeo da nastavim i novoformiranom udruženju penzionera. Inače, tokom leta sam u Beloj Crkvi, gde imam kamp-prikolicu i tamo mi je zaista predivno u ta tri najtoplija meseca. Prikolica je od pet metara i unutra imam sve od televizora do frižidera. Ma, ne bih je menjao ni za šta, ni za kakav de-luks hotel. Dođe mi i mnogo društva, a često su me snimale i neke te-ve ekipe na temu kako se lepo živi u prirodi.

            Starčevo, danas?

            - Kada sam se doselio u Ulici Maršala Tita 103, blato je bilo do guše. Zapitao sam se šta ja uopšte tražim ovde, ali nije prošlo mnogo i krenulo asfaltiranje, kada sam shvatio sam da ide nabolje u ovom mestu. Tako je i do sada, pa je Starčevo danas urbano naselje, sa svim asflatiranim  ulicama. Imamo i odličan i čest prevoz i ne gledam na sat kada idem u grad, jer se ne čeka duže od deset minuta. Rečju, imamo sve osim još jedino da se Dom kulture malo bolje sredi.

            Njegova poruka, pre svega vremešnijim Starčevcima, odnosi se na to da iskoriste svaki slobodan momenat, jer život je sada i ovde:

            - Poručujem svim slobodnim penzionerima da malo izađu iz kuće i malo putuju, jer se mnogo toga nudi, pa i besplatno.

Jordan Filipović