“Moja veza sa Starčevom počinje kada je moj otac Milić Stojanović došao u Starčevo, 1963. godine, i počeo je sa izgradnjom porodične kuće. U to vreme Opština je davala stanove i placeve za radnike velikih pančevačkih firmi. Moj otac je dobio plac na Misi ali mu se to nije učinilo dobrom opcijom, jer je želeo da živi mirniji život pa je odabrao Starčevo. Tu je već bilo dosta poznanika iz vranjskog kraja, pa je to bio dodatni razlog da za mesto stanovanja odabere novo starčevačko naselje - danas znanom kao Radnički kraj.
Dolazim u Starčevo 1965. godine. Živeo sam prvo u Vinogradskoj ulici broj 7, a danas je to kućni broj 37, jer se u međuvremenu Radničko naselje popunilo u punom kapacitetu. Našu kuću je otac zidao oko dve godine, od 1963. do 1965. godine, uz pomoć kredita koji su bili pristupačni, a zidanje je sporije išlo zato što je uvek deo plate slao majci i nama za školu.
To je bila manja kuća od blokova od šljake, sa dve sobe sa po jednim prozorom. Jedna soba služila je za spavanje, a druga je bila kuhinja i dnevni boravak dimenzija oko 5 puta 4 metra. Šljaka-blokovi su bili jeftiniji i sa njima se brže zidalo, ali su bili teži. Kuća spolja nije bila izmalterisana, kao i većina kuća u ulici koje su građene od sličnog materijala i na sličan način. Patos u jednoj od soba je bio podaskan od većih raskovanih paleta iz pančevačke “Staklare“. Retko ko je u to vreme imao kupatilo, jer je vodovod došao tek kasnije. Neki koji su i imali kupatilo su se snalazili pomoću hidrofora. Glavni izvor vode su tada bile pumpe koje su se bušile da crpe podzemnu vodu koja se u Starčevu nalazila uglavnom ispod 18 metara pa na dalje, do negde 24 metra, kako gde. Narod se snalazio, ali su jedni druge složno pomagali dok se naselje gradilo što se zadržalo duži niz godina. Kada sam ja došao, Partizanska ulica je tada bila delimično izgrađena, a Radničko naselje je bilo u povoju. Mahom je bila izgrađena Radnička ulica. Pa, kako su ljudi dolazili, tako se i gradilo. Za manje od deset godina već je bila popunjena Vinogradska ulica, a za narednih deset i obližnja Sremska ulica je dobijala svoj današnji oblik.
U Starčevu je tada samo glavna ulica imala put u vidu kocke, dok su sve ostale ulice bile uglavnom blatnjave. Sećam se da se u Ulici JNA teralo po 200-300 krava i 1500-2000 gusaka po ulici kada idu na pašu. Stoka i živina je, takođe, iza sebe ostavljala tragove na ulici, tako da ulice nisu baš lepo izgledale. Po njima su često išli konji jer se konjskim kolima uglavnom prevozilo, a konji su takođe i dalje služili za oranje, špartanje, berbu, praktično sve poljske radove. Baš retko je u to vreme ulicom prolazio traktor i to su obično bili sovjetski traktori marke “Ursus“. Mnogo se poljskih radova radilo i ručno. Kukuruz na primer se uglavnom ručno brao. Starčevo je imalo i veliki jagodnjak, tj. plantažu jagoda koju je držao PIK. Nalazila se u ritu, ispod Ritske ulice, nakon pašnjaka koji su bili prvi ispod “brega“. Bilo je jagodnjaka u ritu na nekoliko mesta. Uglavnom nakon pašnjaka koji su praktično bili celim obodom mesta, ispod cele Ulice JNA, Baštenske ulice, pomenute Ritske, pa duž “belog brega“ i “torina“. Na obodu prema poljima su bili vinogradi, voćnjaci i svakojake bašte. Pored PIK-a je postojala zem-zadruga koja je imala prostor na mestu današnjeg objekta kod pijace, gde je sada radnja. Tu je okolo imala šupe za mehanizaciju, a na mestu današnjeg prilaza zgradi koja gleda na pijacu, iz Ulice Ive Lole Ribara, iza radnje, nalazila se pumpa za gorivo. Na toj benzinskoj pumpi se snabdevala uglavnom njihova, zadružna, mehanizacija. Kasnije je na mestu dela šupa napravljena stambena zgrada, višespratnica, negde tokom druge polovine osamdesetih godina.
Većina ulica u mestu imala je dudove drvorede, od kojih su “Laloši“, kako smo mi zvali domaće stanovništvo, najčešće pekli rakiju “dudaru“. Još se sećam da se pekla i “lebara“. Oni su nas zvali “dođoši“ ali smo se oko toga uglavnom šalili. Mislim da je doprinos nas, dođoša, bio u tome što smo masovnije sadili šljivu i pekli rakiju od nje, pa je sve onda manje bolela glava, jer šljiva je šljiva, tako smo u šali govorili, a i ima istine.
U Starčevu sredinom šezdesetih pamtim i nekoliko javnih pumpi za vodu na ulicama. To je puno ljudi koristilo. Sećam se jedne na uglu Omladinske i Partizanske ulice. Na nju se često svraćalo kada se ide “u polje“ ili “sa polja“. Ako su radovi na polju bili duži, dolazili su i u sred dana da napune balone sa vodom pa se vrate u njive. To nije bilo lako vreme.
Traktori su počeli više da se koriste tek 70-ih, kao i automobili. LJudi ih ređe kupovali pre toga, jer nije bilo ni puteva. Čak ni bicikle nije puno njih imalo pre izgradnje puteva.
Veći deo godine, po ulicama je moglo jedino u čizmama da se kreće kada se negde ide van kuće. Bilo je potpuno normalno da se nose patike ili cipele za preobuvanje sa sobom u nekoj kesi ili torbi. Tako sam i ja na primer, nosio cipele do centra i onda se tamo preobujem dok čekam autobus, pa idem za grad. Onda u torbi nosim posle čizme do povratka nazad. U Radničkom naselju je dosta njih praktikovalo da naprave trotoar, po podizanju kuće, pa smo uglavnom tuda hodali. Planirali smo kretanje prema tome gde ko ima izbetoniranu neku površinu. Snegovi su tada bili veliki, pa zimi često ni to malo kola nisu mogla da idu ili su se zaglavljivala. Onda smo vukli i gurali jedni druge da se izbave.
Pošte se sećam da je bila na mestu današnjeg Kluba invalida rada, ali je bila bez proširenja koje je kasnije dozidao Klub. To je bila za sadašnje pojmove “šupa“, sa jednom prostorijom koja je za stranke gde je i čekaonica i jednom za radnike pošte. Te dve prostorije je povezivalo otvoreno prozorče, takoreći rupa manjih dimenzija otprilike 50 sa 60 santimetara. Tu su se predavala pisma ili šta je već bilo potrebno, a to je bilo dugo godina i jedino mesto gde se mogao podići novac. Mislim da pošta nije imala ni uslužni telefon za građane. Novac je nakon izgradnje nove zgrade pošte mogao da se podigne i u noformiranoj banci na mestu današnjeg JKP-a “Starčevac“, koja je počela da radi u drugoj polovini sedamdesetih godina.
Sećam se i stare ambulante. U njoj je radio jedan dobar doktor - dr. Jova Radovanović, koji je imao je veliko znanje i volju za posao. Čak, kažu da je po potrebi nekad bio i veterinar.
Prodavnica u Radničkom kraju tokom šezdesetih i 70-ih nije bilo. Za te potrebe smo išli u tadašnju Grobljansku ulicu u prodavnicu koja nam je bila najbliža (danas Kestenova broj 3). Bilo je i dve - tri prodavnice u Ulici Ive Lole Ribara i jedna u Domu kulture. U Radničkom naselju se prva prodavnica pojavila u Radničkoj ulici mislim tek 90-ih i držao ju je Dobrivoje - Doca.
Tokom 70-ih godina iškolovao sam se u “Konstruktoru“ i od tada se više i ne sećam u koliko sam izgradnji kuća i raznih objekata učestvovao. Gradio sam dosta kuća i u Starčevu. Bio sam i rukovodilac za izgradnju zgrade nove pošte u Starčevu, koja se i danas nalazi u centru, a koja je za to vreme bila moderna zgrada. U izgradnji je učestvovalo još desetak radnika - zidara, mahom iz Starčeva. Zgrada je mislim useljena 1978. godine. Sama gradnja je počela ranije i trejala je nešto više od godinu dana. Gradilište zgrade pošte je bilo ograđeno limenim panelnim ogradama tako da se od spolja nije videlo šta se radi. Unutar ograde bio je sav materijal za gradnju, a radilo se do tri sata popodne, nakon čega je dolazio čuvar koji čuva gradilište do sedam sati ujutru narednog dana. Prolaznici su bili radoznali. Često su nas zapitkivali kada će zgrada biti gotova, šta će sve imati i slično. Po izgradnji pošte, osmišljeno je da ona ima stan za dežurstva radnika pošte kako bi bila dostupna 24 sata. U njoj su napravljene i kabine za telefoniranje. Sećam se, pošto sam radio u Alžiru, da se onda razgovor zakazivao pa moja supruga dođe u tačno vreme kada ću da je zovem, sačeka eventualno malo u čekaonici i kada pozovem, prozovu je, kažu u koju kabinu da uđe i ona onda može da primi poziv.
U to vreme, 70-ih, od aktivnih kafana sa muzikom i pevačicama radila je kafana centru u vlasništvu preduzeća “Sloboda“ iz Pančeva, koja se zvala “Opatija“. U toj kafani su mnogi Starčevci do jutra ostajali, a tu se onda ujutru jelo pršute, pečenice, pa dalje na posao. Ona je prvobitno bila smeštena u zgradi nekadašnje kafane “Kod Štimca“. Negde u isto vreme kada se gradila nova pošta ta kafana je srušena i počeo je da se gradi nov objekat koji postoji i danas. “Sloboda“ je u novom objektu poslovala mislim do kraja 90-ih godina. Nakon ta dva objekta ubrzo je počela da se gradi i nova ambulanta na mestu prethodno srušene stare, tj. sa njenom izgradnjom je počelo nakon što je zgrada pošte završena. To je bilo, mislim, početkom 1980-ih. Ta je gradnja trajala oko tri godine. U to vreme kada sam i ja već počeo da radim, je doneta odluka na nivou mesta o samodoprinosu. Deset godina su stanovnici mesta odvajali 5% od plate da se gradi Starčevo. Tako su sakupljena sredstva za prve asfalte po glavnim, podužnim ulicama i kaldrme za neke poprečne. Sakupljena su i sredstva za deo ambulante, mislim i za neki deo za zidanja osnovne škole, ali svakako da je tada Starčevo dobilo jedan drugi oblik.
Kada sam krenuo da gradim moju kuću u današnjoj Sremskoj ulici, 1985. godine, bio sam među prvima u njoj. Na današnjem placu bila je utrina gde smo se kao deca igrali. Ulica je prvobitno zamišljena da bude kosa i da se ukrsti sa Vinogradskom, ali su, kada su meni dodeli plac, odlučili da ipak ide paralelno sa njom. Zato tu postoji “smaknuće“. Za izgradnju sam podigao kredit, a uspeo sam da završim kuću za oko šest meseci. Interesantno je da sam za izgradnju, struju vukao iz kuće moga oca, preko nekog praznog placa do moje ulice i kroz nju, pa je tu bilo oko 200 metara kabla. Niko taj kabal nije dirao na ulici. Kasnije mi je struju pozajmila komšinica i čak nije htela ni da naplati ništa, a napravila je i pitu za majstore. To, takođe, govori da se taj duh zajedništva u Radničkom naselju i do tada očuvao. Kada sam se uselio, zasadio sam drveće i voćke jer mislim da je važno da svako u dvorištu posadi neko drvo, jer je to filter vazduha a korisno je da se od voćke nešto i napravi.“
Marko Ivošević