Nakon nižih razreda u rodnom mestu, osnovnu školu završila je u Trgovištu, a potom i srednju ekonomsku u Bujanovcu. Nedugo zatim  1973. godine s porodicom se preselila u Starčevo, gde je najpre radila uglavnom u lokalnom PIK-u, da bi se 1975. godine zaposlila u pančevačkoj “Staklari“, u kojoj je provela 28 godina, kada je ta firma počela da propada. Nakon toga je radila u fabrici “Seme Tamiš“ do 2010., a dve godine kasnije je stekla i uslov za penziju. 

            Udata je za Dragoslava od 1978. godine, a godinu dana kasnije rodila je sina Darka (44), od kojeg ima mnogoobožavanog unuka Mihajla (12).

            Kako je odrastala mala Dobrica?

            - U Zladovcu se u posleratnim godinama živelo prilično skromno, jer nije bilo gotovo nikakve infrastrukture. Roditelji su se bavili poljoprivredom, pa se radilo mnogo i naporno. Još kao mali smo i mi deca davali doprinos i na njivi i oko stoke. Morali smo i da kopamo, da žanjemo, da plastimo i da čuvamo jaganjce, ovce, pa i goveda. Već sa šest-sedam godina života počela sam da teram stoku po šumama, a kako tada nije bilo vukova, pa sam se najviše plašila grmljavine. Nakon žetve, morali smo da nosimo i teške snopove žita, jer nije bilo puteva kojima bi prišla volovska kola. Ipak, naročito iz ove perspektive, sve je to bilo i veoma lepo, pre svega zato što smo svi bili na okupu; ne samo roditelji, nego i šira familija, i mladi i stari. Iako se nije mnogo imalo, svi smo bili veseli i raspoloženi, jer u krajnjoj liniji to je i veoma zdrava i čista sredina.

            Zladovce...

            - Naša kuća je bila poslednja u selu i iza nje su se nalazile samo šume i planine. Blizu je i reka Pčinja, gde je bilo kupanja, igranja i mnogo veselih momenata. Tamo smo imali i još jedno imanje, kuda smo terali stoku na pašu, jedva čekajući da dođemo do te reke. Bilo je lepo i kada padne sneg, pa smo se sankali na nekim šerpama, jer nije bilo sanki ni za lek, kao ni bilo kakvih igračaka. Nije bilo ni slatkiša, ali recimo sećam se simita, nečega što najviše liči na slatku kiflu. Bilo je i lizalica u obliku pevca koje smo zvali “petliče“. Jeli smo ponekad i gurabije ili sutlijaš, kao i maslac, koji smo sami pravili bućkanjem. Voleli smo i sušenice, a od barenih creva i čvaraka, pravili smo prženicu. Nismo imali kajmak, već jači sir, a obožavali smo i sve te banice i zeljanice, to jest takozvane sukane specijaltete. U suštini, nismo mnogo oskudevali, jer je otac kasnije dobro zarađivao kao preduzimač, pa smo i u tom smislu imali srećno detinjstvo.

            Škola...

            - Išla sam do četvrtog razreda u seosku školu. Kao đaci iz četiri generacije svi zajedno smo nastavu imali u istoj učionici, a bilo je oko 50 učenika iz isto toliko domaćinstava. Tamo i dalje postoji škola, ali trenutno je pohađa samo jedan đak, što dovoljno govori o odlivu ljudi. Bilo je to drugačije vreme, učitelj je bio “sve i svja“ i toliko strog da niko nije smeo da zucne, osim evenutalno neke mušice. Imao je i prut, koji na sreću nije koristio na meni, jer sam bila vredan i odličan učenik. Jedino što sam bila veoma mršava, toliko da su mi se sva rebra videla, ali i s druge strane spretna i okretna kao čigra. Kasnije, od petog razreda morala sam da pešačim do Trgovišta, do kojeg je bilo sedam-osam kilometara ili najmanje sat i po hodanja. Ipak, nije bilo problema, osim zimi kada padne sneg, kojeg je onda bilo nezamislivo više nego sada.

            Bujanovac i folklor...

            - Potom sam se preselila u Bujanovac kako bi pohađala srednju ekonomsku školu, a u Zladovce sam dolazila samo za vikende i raspuste. Iz tog perioda pamtim kako me je drugarica Verka često vozila na biciklu, jer ja nisam umela, što je ostalo i do dan-danas. Ma, imala sam osećaj kao da letimo na avionu... Inače, tada sam i nastavila sa igranjem folklora, što sam započela u Trgovištu u petom-šestom razredu. Moram da priznam da sam bila talenat i za igru i pesmu, pa mi je čak sin stalno govorio kako bi trebalo da budem estradna pevačica. Tada su bili popularni Lepa, Silvana, Šaban Šaulić, čije sam hitove često pevala gde god sam stigla. Čak sam zbog pevanja dobila i smanjenu ocenu iz vladanja u trećoj godini, zapravo zbog toga što sam na hodniku izvela pesmu “Dragi, dragi“. U Bujanovcu me nisu zaboravili ni dan-danas, pa su me zvali prošle godine na neku godišnjicu.

            Dolazak u Starčevo...

            - Roditelji su tu odluku donosili godinama, a kako su pre nas već došli stric i dve tetke, izbor je logično pa na ovo mesto. Mama je bila za selibu sto-posto, ali otac se nije slagao da se napušta rodni kraj, iako tamo ipak bio težak život. I kada su došli da gledaju neku kuću u Starčevu, otac se nećkao, pa je hteo da se “izvadi“ da hoće da je kupi, ali da nema novac pri sebi. Međutim, majka je krišom ponela pare i tako su rešili dilemu oko preseljenja. Kada smo došli niko od nas ništa nije radio, pa smo morali da se snalazimo na razne načine. Tako sam i ja nadničila na njivi, kopala kukuruz, išla u metlice, brala repu... I tu sam redovno pevala, pa je jedan brigadir postavljao stražu dok smo odmarali, da bih mogla da ih sve uveseljavam svojim pevanjem.

            Posao...

            - Nakon dve godine po dolasku u Starčevo, zaposlila sam se u pančevačkoj “Staklari“, koja je u to vreme bila ogromna firma sa oko 3.000 zaposlenih. To preduzeće uvek je bilo negde u sredini, između “južne zone“ i “Trgoprodukta“ i “Trudbenika“. Imali smo sve što treba - od kuhinje do ambulante, čak i odmaralište na Zlatiboru. U međuvremenu sam radila i knjigovodstvo za KUD “Jedinstvo“, a moja ideja je i bila da se osnuje to društvo. To sam inisistirala kod peredsednika omladinske organizacije “Staklare“, koji me je stalno terao da pevam, pa sam mu predložila da formiramo KUD. Bilo je veoma uspešno; mnogo smo nastupali i putovali, a naročito pamtim jedan odlazak u Čehoslovačku. Inače, u “Staklari“ sam prvih 13 godina provela na obračunu plata, a posle sam prešla u knjigovodstvo. Radila sam i honorarno za još jednu firmu “Tristan“. Kada je krenula propast “Staklare“, otišla sam 2003. godine s prvom grupom kojoj je ponuđen socijalni program. Sledeće godine sam počela sezonski da radim za “Seme Tamiš“. I to poslove za koje sam mislila da nikad neću, poput pakovanja džakova od 50 kilograma, radeći ne baš finim uslovima, u velikoj prašini. Bilo je mnogo teško, ali mi je i to ipak ostalo u lepoj uspomeni. Tako je bilo sve do 2010. godine, kada sam otišla u zasluženu penziju, zapravo najpre na biro, i čekala dve godine dok nisam stekla uslov.

            Porodica...

            - Pred doček te 1978. godine, trebalo je da idem u Vranje s drugaricom, ali se ona razbolela, pa sam ostala u Starčevu. Kada je je to čula moja sestra, insistirala da idem s njima u kafanu “Opatija“ na doček. Iako sam se opirala, ipak smo izašli jedne večeri da obezbedimo mesto. Kad ono tamo budući suprug Dragoslav, inače Brestovčanin, s nekim veselim društvom, jer je njegov brat od tetke tamo svirao. I te noći smo se upoznalni, a već posle Nove godine počeli i da se zabavljamo, da bi se 30. aprila 1978. venčali. Ispalo je da smo se rođena sestra i ja udale za dva rođena brata, doduše ja kao starija za mlađeg. Potom sam prešla kod njega u Brestovac i moram da priznam da sam tada prilično patila za Starčevom, pa smo nakon pet godina smo kupili plac u Ulici Matije Gupca i otada smo ovde. U međuvremenu se 1979. godine rodio i sin Darko, a 1982. smo kupili plac i kuću završili već naredne godine. Unuk Mihajlo je došao na svet 2012. godine, u čijem postojanju apsolutno uživamo.

            Starčevo, danas?

            - U ovom mestu sve mi je potaman: lepo je sređeno, a i strateški položaj je idealan, jer je dovoljno blizu Pančeva i Beograda, ali i dovoljno daleko. Nadam se da ću da dočekam i ovaj novi zaobilazni put, što bi u potpunosti zaokružilo celu infrastrukturu. 

            Tako govori ova vredna Starčevka, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Da ulice budu što čistije; da bude više cveća i ukrasnog drveća po ulicama i što manje šodera, cigala i smeća.

Jordan Filipović