Kada ste počeli da se interesujete za sport? Da li je odbojka bila Vaš prvi izbor?

            - Prvo interesovanje  bilo mi je folklor, a od trećeg razreda počinjem da se bavim odbojkom. Sa ovim sportom prvi put sam se susreo kada me je otac vodio u Halu sportova da pratimo “Borac“ koji se i tada takmičio u  najvišim rangovima naše zemlje. Bilo mi je jasno još tada da želim da se bavim ovim sportom koji je u tim trenucima bio bez premca po popularnosti i rezultatima u našem mestu. Svi u školi su se bavili odbojkom. Tada je bilo popularno, čak i da se u školi takmiči razred protiv razreda i bio je prestiž da tvoj razred pobedi sve u generaciji i bude šampion. Pored odbojke nije bilo ni pomisli o drugom sportu. Počeo sam da idem na treninge, iako nije bilo još uvek grupe za moju generaciju. Redovna pojava u to vreme je je bila da se vikendom igra utakmica između ženske i muške ekipe. To je njima bila verovatno više razonoda nego trening ili utakmica, a meni najvažnija stvar te nedelje. Za mene je bio uspeh da uopšte dobijem priliku da odigram  nekoliko poena u tom meču, kontakt sa loptom bio je premija, a prebačen servis ravan osvajanju nekog velikog takmičenja.

            Kada počinjete ozbiljno da trenirate odbojku i kako su izgledali ti počeci?

            - Ozbiljno bavljenje odbojkom počelo je sa mojih 15 godina, kada je klub prepoznao potencijal naše generacije i prijavio nas da se takmičimo kao druga ekipa u seniorskom rangu takmičenja gde smo odmeravali snage sa mnogo iskusnijim ekipama od sebe. Dve godine smo igrali na tom nivou, a onda je usledio poziv na pripreme prvog tima. Davao sam sve od sebe, ali sam očekivao da ću još neko vreme provesti  u drugom timu sa svojom generacijom. Na moje veliko iznenađenje za tu sezonu u prvom timu smo ostali Nemanja Miletić i ja. To je predstavljalo ogroman uspeh za nas klince, bili smo ravnopravni članovi ekipe koju smo gledali do pre nekoliko meseci sa tribina i maštali da jednog dana zaigramo i na terenu. Ozbiljnije nije moglo, a još ni 18 godina nisam napunio. Treninzi nekoliko puta dnevno, u sali smo provodili mnogo sati, a kada dođe vikend igrali smo utakmice po celoj Srbiji.

            Šta Vam je sve lepo donela odbojka?

            - Dečački snovi su počeli da se ostvaruju. Bolji osećaj od toga teško da može da se oseti. Pored toga mnogo poznanstava, prijateljstava za ceo život, ali i mogućnost da proputujem našu državu uzduž i popreko. Odbojka me je naučila odgovornosti i timskom radu, jer to je možda jedini sport gde skoro ništa ne možeš da uradiš sam. Tri kontakta sa loptom, a dva uzastopna ne smeš da napraviš. Timska igra kao ni jedna druga!

            Kada ste započeli trenersku karijeru?

            - To je bilo 2016. godine. “Borac“, kao jedini muški odbojkaški klub na teritoriji Pančeva, ponovo je oformio drugi tim za sezonu 2015/2016. kako bi odgovorio na zahtev mnogih pančevačkih odbojkaša koji su hteli uz svoj redovan posao da se bave i sportom koji vole, uz to se i takmiče, a Klub je tu njihovu inicijativu podržao maksimalno, oformio drugi tim i prijavo ga za seniorsko takmičenje. Svima je bilo drago da vide još jednu utakmicu nedeljno muške odbojke, uz to je bilo dobro i za promociju samog sporta na teritoriji celog grada. Sezona nije najbolje počela, a trener te ekipe zbog privatnih obaveza nije više mogao da vodi tu ekipu. Klub mi se obratio početkom januara sa molbom da pomognem da se takmičenje završi na kvalitetan način, uz promociju nove generacije klinaca našeg kluba. Prihvatio sam bez mnogo razmišljanja. Tu sezonu smo završili na za nas veoma visokom trećem mestu. Kako je prva ekipa ostala bez trenera na kraju te sezone, za narednu je bilo potrebno da se nađe novi trener. Klub je ponovo kontaktirao Bogdana Sretenovića, trenersku legendu Srbije, koji je imao zahtev da radi sa mladim  trenerom, i posle nekoliko razlličitih intervjua, Bogdan je odlučio da mu ja budem pomoćnik u radu sa seniorskom ekipom. Odjednom, potpuno nova uloga i odgovornost. Na moje iznenađenje, ali i svih u klubu, na kraju priprema Bogdan Sretenović izlazi pred upravu kluba sa zahtevom da ja budem prvi trener, a on moj pomoćnik. Naravno da sam shvatio šta znači “deliti klupu“ sa takvim trnerskim imenom i uzorom.

            Da li, iz Vašeg iskustva, lakše biti igrač ili trener?

            - Zasigurno je lakše biti igrač. Sve držiš u svojim rukama. Ti odlučuješ na terenu. Kao trener, ti daješ savete, uputstva, “čitaš“ situacije i pokušavaš da u istom trenutku napadaš svojim najboljim napadom tamo gde je protivnik najslabiji. Ipak,  igrač je taj koji treba sve to da sprovede u delo. Kada postoji poverenje između igrača i trenera, sve je lakše.

            Svedoci smo velikog uspeha Odbojkaškog kluba “Borac“ u prethodnoj sezoni sa Vama i Vojislavom Pavlovićem kao trenerima. Kako ste ovaj uspeh lično doživeli?

            - Marljiv rad, puno odricanja i ni jedna sumnja u to što radimo dovelo je do toga da poslednjih nekoliko godina imamo stvarno dobre rezultate. Prethodna sezona je bila fantastična. Uprava kluba, Voja i ja, seli smo pred početak sezone dogovorili se da ozbiljno podmladimo tim, ali i da te malde igrače ukomponujemo sa nekoliko starijih prvotimaca koji su u “Borcu“ godinama i koji poznaju način  rada i to iskoristimo kako bi stvorili generaciju sa kojom bi za nekoliko godina napali ulazak u Superligu. Počeli smo tiho, a napravili ogroman uspeh isključivo na krilima poverenja i atmosfere u ekipi. Kada smo obezbedili plasman u Superligu, svi oko nas su govorili da je to sjajan uspeh, ali mi smo želeli više. Hteli smo titulu do koje smo došli dominantno, pobedivši glavnog rivala u poslednjem kolu na njihovom terenu. Kada ste deo grupe ljudi koja “diše kao jedan“, svaki uspeh doživljavate na neverovatan način. Osećaj sreće je bio predivan.

            Kako ocenjujete interesovanje Starčevaca za  odbojku?

            - Nekoliko poslednjih godina, zahvaljujući Vladi, Ratku i Nenadu,  Starčevo doživljava ponovni procvat po pitanju zainteresovanosti za odbojku. Odlična generacija klinaca krči svoj odbojkaški put na veoma upečatljiv način. Dece osnovnoškolskog uzrasta je sve više na treninzima ne samo iz Starčeva, već i Pančeva, Omoljice i ostalih naselja. Što se nas u prvom timu tiče, imamo mali problem jer utakmice igramo u Hali sportova u Pančevu, pa je i publici nekada problem da dođe na mečeve. Ipak podršku imamo i hvala svima koji iznova i iznova dolaze da nas podržavaju. Kako uspesi rastu, raste i interesovanje sponzora, ipak o tome računa vodi uprava kluba i mislim da rade fantastičan posao na svim poljima i omogućavaju nama u sportskom sektoru da budemo usresređeni samo na teren i ekipu.

            Kako biste opisali prednosti bavljenja odbojkom nekim novim klincima koji hoće da se bave sportom?

            - Odbojka je pre svega sport koji razvija sve motoričke sposobnosti. To je jedini timski sport koji pod obavezu ima da u svakom poenu više različitih igrača dotakne loptu - ne možeš sve sam. Kada na sve to dodamo činjenicu da je osnovni cilj taj da lopta ne dotakne pod, već da konstantno leti, dobija se jedna veoma zanimljiva i dinamična igra. Klincima bih savetovao da dođu i probaju. Ono na šta će naići su odlični treneri, mnogo drugara koji su uvek spremni da pomognu i treninzi koji su uvek zanimljivi i puni nadmetanja. Pored toga, ono što može da ulije dodatno samopouzdanje roditeljima je to što školu odbojke kroz projekat “Moj prvi smeč“ podržava i Odbojkaški savez Srbije i to već treću godinu za redom, dajući tako satisfakciju svemu onome što se dešava na odbojkaškom planu u Starčevu. 

Milena Jovišić