Nacionalni park Nera i Beušnica nalazi se u jugozapadnoj Rumuniji u blizini granice sa Srbijom. Pripada Banatskim planinama koje predstavljaju deo planinskog masiva Karpata. Od granice, prelaz Kaluđerovo kod Bele Crkve, udaljen je tridesetak kilometara. Put dalje vodi prema Oravici, mestu u samom podnožju Karpata, ali se nekoliko kilometara od granice isključuje sa ovog puta i prati se dalje pravac ka selu Potok (Potoc). Narednih desetak kilometara put nije baš u najboljem stanju i treba voziti pažljivije. Od Potoka do ulaza u Nacionlni park ide se uzanim i solidnim putem u dužini od oko pet kilometara, sve do tačke sa koje se kreće u istraživanje, a koja se na mapi naziva - Podul Beiului. Mesto ima parking i jasno označene pravce u kojima se dalje treba kretati.
Kroz kanjon Nere i kroz kanjon Beušnice zapravo se ide istom stazom od početne do kranje tačke i nazad (nije kružna ruta), a od parkinga, polazne tačke, kanjoni ove dve reke nalaze u suprotnim smerovima. Dakle, ako želite da vidite oba kanjona, prvo se odlučite za jedan, njega obiđete i vratite se na početnu tačku i onda krenete u onaj drugi. Polazna tačka Podul Beiului, obilazak kanjona Beušnice, povratak na polaznu tačku, obilazak kanjona Nere skroz do sela Saska Montana i povratak - ukupna dužina ture iznosi oko 24 kilometara.
Ulaz u Nacinonalni park se naplaćuje. Osim ako se ne naplaćuje, odnosno ukoliko rendžeri nisu smatrali da tog dana treba da dežuraju. Naš tim nije naišao na rendžere. Ali, ipak, novac promenite u Kaluđerovu, jer na potezu od granice do Parka ne postoji praktično ništa gde bi ste pare potrošili, ni promenili.
Ulazi u dva kanjona međusobno su podeljeni drvenim mostićem ispod kojeg protiče Beušnica i nedaleko odatle se uliva u Neru. Prvo što se oseti kada krene u šetnju uz reku je sniženje temperature i svež, čist planinski vazduh. Slapovi, brzaci, minijaturna jezera, ređaju se jedan za drugim. Ovde je važno doći u pravo vreme (tokom sezone otapanja snegova i prolećnih kiša) jer se pejzaž može potpuno promeniti usled nedostatka vode. Ivice planina koje opkoljavaju kanjone su dosta visoke i šumovite što čini ove staze prijatnim za šetnju. Lepota koja okružuje prosto mami da se svaki čas negde zaustavite, osmotrite, fotografišete... Tek u povratku, postaje se svestan koliko se, zapravo, vremena posveti opuštenom uživanju u prirodi, kada se shvati da je za istu dužinu staze trebalo sat vremena manje.
Nakon 2,6 km od početka ture dolazi se do prvog većeg vodopada, koji je apostrofiran u svim vodičima i mapama kao jedna od većih atrakcija u ovom parku. Do vodopada La Vaioaga može se skroz prići sa glavne staze s tim da treba biti oprezan zbog strmog i klizavog terena. Nakon malenog i mirnog tirkiznog jezera, voda se naglo obrušava sa stene visoke desetak metara i ogromna bela, vodena pena stvara prizor za pamćenje. Staza se nastavlja kroz jednako atraktivne predele još 1,8 km kada se stiže do doline Valea Bei. Ova dolina predstavlja najrašireniji deo kanjona i ovde se završava široki (kolski) put po kojem je moguće voziti auto . Nadalje je moguće samo peške. Ovde se nalazi auto kamp, u njegovoj blizini i kuća sa nekoliko soba za smeštaj, kao i mali ugostiteljski objekat. Pivo košta oko 200 dinara, a porcija odlične pastrmke oko 1000 dinara. Radi se o “domaćoj“ pastrmci jer je u neposrednoj blizini ribnjak.
Do naredne atrakcije, vrela Okiul Beiului, ima 2,1 km. U pitanju je malo kraško jezero površine 284 m2 i najveće dubine 3,6 metara. Vodom se napaja iz potopljenog izvora, a njena tirkizna boja je besprekorno čista i pitka. Jedna legenda kaže da je izvesni turski beg zabranio svome sinu da se oženi sa pastirovom kćeri u koju se ovaj beznadežno zaljubio. Beg je, u nameri da se po svaku cenu ispreči ovoj ljubavnoj priči, nesrećnu devojku ubio, a njegov sin je od silne tuge “isplakao ovo jezero“. Odmah uz jezero nalaze se još jedne prelepe vodene kaskade do kojih se može stići preko drvenog mostića. Do kraja staze tj. do vodopada Beušnica preostaje samo još 1,1 km i na ovoj etapi su usponi najveći, svakako u simboličnom smislu. Impresivni vodopad Beušnica predstavlja završetak pešačke staze. Ovaj 15 metara visok vodopad spada u poznatije spomenike prirode Rumunije, a kod njega je najizraženija razlika u doživljaju u zavisnosti od količine vode (otapanje snegova). Kao što je već pomenuto povratak je bio duplo brži, jer nije bilo zastajkivanja.
Dakle, povratak na početnu tačku - Podul Beiului, odakle se u obilazak kanjona Nere kreće u suprotnom smeru i nakon samo nekoliko desetina metara ulazi se u kanjon. Reka Nera izvire u planinama Semenik u istočnom, rumunskom Banatu. Dugačka je 124 kilometara, a poslednjih 27 km njenog toka, pre nego što se ulije u Dunav kod Banatske Palanke predstavlja državnu granicu između Rumunije i Srbije. Naravno da je značajno veća i šira od Beušnice što uzrokuje i drugačiji izgled kanjona i konfiguraciju terena, pa je tako šetačko - planinarska staza puno dinamičnija, sa više penjanja i spuštanja. U mnogim delovima staza je uska i proteže se uz stene, visoko iznad reke. NJen najatraktivniji deo je na samom početku kada kreće serija tunela veće ili manje dužine, nastalih probijanjem stena, kažu, još za vreme Turaka.
Nakon ovih neverovatnih tunela staza izbija na proplanak šarenih boja, pa se spušta do same obale. Da bi se nastavilo dalje, na putu do Saska Romane treba preći viseći most od dasaka i čeličnih užadi na samom ulasku u selo. Ukoliko vam ne smeta visina.
priredio Petar Andrejić