Sa oko pet godina doselila se s porodicom u beogradsku opštinu Rakovica, gde je i završila osnovnu školu, a zatim Petu srednju ekonomsku, nakon čega je upisala i ekonomski fakultet. Tokom studiranja zaposlila se 1984. godine u Banci Poštanska štedionica, gde je radila  praktično sve do penzije, u koju je otišla spletom okolnosti već sa 50 godina.

            U Starevo je doselila 2000. godine iz Vojlovice gde je živela s mužem Laslom, s kojim ima Ivana (36) i Igora (33). Od mlađeg sina ima unuke Ognjena (8) i Dunju (4), a od starijeg Kalinu (2).

            Kako je odrastala mala Smilja?

            - Moja porodica iz kruševačkog sela Đunis doselila u Beograd kada sam imala četiri-pet godina. Roditelji su bili veoma mladi, svega oko dvadesetak godina. Pomalo su se bavili poljoprivredom uz svoje roditelje, ali su veoma teško živelo, pa su odlučili da odu u Beograd, kako bi okušali sreću, koja im se osmehnula, pa su se ubrzo oboje zaposlili u izdavačkoj kući “Politika“. Inače, tata je možda bio malo strožiji, ali nam je i često pokazivao veliku ljubav. Sve u svemu, sa mnom nije bilo nikakvih problema, jer sam bila mirno dete i odličan učenik, dok je brat bio pomalo nestašan. Kada je reč o druženju po Rakovici, koja je tada bila miran i zeleni kraj, gde nije bilo zgrada kao danas, pamtim lepa druženja sa drugim devojčicama i dečacima uz “žmurke“, “između četiri vatre“, a kasnije su usledile i poneke “fote“. Volela sam i da odazim kod baba i deda, koji su svi živeli u istom tom Đunisu. Naime, moji su bili iz istog mesta, a oboje su bili i jedinci. I tamo sam uvek veoma uživala i vrlo lako se prilagođavala tamošnjem govoru i drugim navikama. Inače, kroz to selo protiče lepa mala reka, više potok, pa smo smeli i da se kupamo tamo kao mali. Kasnije smo, kada sam bila uzrastu 7-8. razreda, odlazili i na igranke, a baba me je pratila i dočekivala s fenjerom. Sve u svemu, bilo je to predivno mesto i vreme.

            Mladost...

            - Pred kraj srednje škole, mama i tata su dobili stan na Dorćolu, koji je tada bio kudikamo mirniji kraj. Sve je bilo mnogo drugačije nego danas, pa i kada je reč o poštovanju nastavnika. Inače, u srednjoj školi bili smo prva generacija koja je imala mehanografski smer, u okviru koje i kibernetiku i programiranje, a prvi računar, koji smo koristili u nastavi, bio je velik kao soba. Što se školovanja tiče, pored ekonomije, volela sam i jezike, ali kada sam počela da radim, imala sam i pristojnu platu, pa sam ubrzo napustila fakultet. Malo sam krenula i da se družim i izlazim, ali mi je otac dozvoljavao samo do 22 sata, iako sam već uveliko radila. Kao što rekoh, tada na Dorćolu nije bilo nikakvih problema; izlazilo se mahom u kafanu “Ineks“. Sve u svemu, i to su bili lepi dani.

            Posao...

            - Još kao student zaposlila sam se u Banci Poštanska štedionica na šalteru. Bilo je to 1984. godine kada mi je majka umrla, a otac je preminuo 1996. godine i to mi je sve palo veoma teško. I tada kao da su mi nestali delovi srca, jer to je neraskidiva veza. Inače, osoba sam vedrog duha i uvek nosim osmeh na licu. Čak su me kolege pitale da li uopšte nekad imam problema u životu. A volela sam kolegama da pamognem kadgod mogu, pa sam zbog toga čak i odlazila na raport kod direktora. Inače, sam rad sa strankama uvek je bio stresan, iako nikad nisam imala kontakt s novcem, budući da sam bila zadužena za tekuće račune. Bile su velike gužve naročito u ono vreme čekova, a tada jednostavno čovek mora da bude koncentrisan i prisutan. Stranke su veoma često bile izuzetno nervozne, pa je koleginica čak i dobila šamar preko šaltera. Što se mene tiče, jedanput je jedan čovek bio toliko nezadovoljan i besan mojim odgovorom, koji mu je potvrdio i kolega kontrolor, da je svom silinom šutnuo vrata i stopalom ih probušio. Sva sreća da je tu bilo i obezebeđenje... Radila sam 27 godina i to sve vreme u Beogradu, uz godinu dana na ispomoći u Pančevu. Kada sam imala 50 godina, odnosno do 2011, kada sam uzela porodičnu penziju nakon što mi je suprug prerano preminuo 2006. godine.

            Porodica...

            - Budućeg supruga upoznala sam sasvim slučajno, odnosno kada sam bila u poseti rođaci u Beogradu, koja je nažalost imala izliv krvi, pa sam je obilazila zajedno sa tatom, jer nije imala nikog drugog. Baš u isto to vreme i budući suprug vodio je svoju sestru, takođe na lečenje. Tati sam se u nekom momentu “požalila“ da me on gleda, na šta mi je rekao “a kako ti to znaš, mora da i ti njega gledaš“. I tako smo se nekoliko dana sretali, dok Laslo nije skupio hrabrost da mi priđe. I nakon pola godine zabavljanja, krenuli smo da živimo zajedno. I moram da kažem, da sam mogla da biram, sigurno ne bih izbrala drugog, jer teško da bih mogla da nađem boljeg muža, domaćina i oca moje dece. Inače, on je bio mašinovođa u “Azotari“, gde je radio dok nije preminuo od retke bolesti odumiranja creva, protiv koje nije bilo pomoći ni nakon tri opreacije. Nakon njegove smrti te 2006. godine i godine i ja sam završila u bolnici zbog karcinoma debeleg creva, što je očigledno posedica nagomilanog stresa, ali sam nekako izgurala, jer je bilo teško sa dvojicom tinejdžera. Zahvalna sam Bogu i svekrvi koja je bila uz mene. Na kraju je život pobedio i prezadovoljna sam decom, pa je stariji sin sa mnom u kući, a mlađi na Strelištu. Svi rade i pristojno žive, zbog čega sam beskrajno srećna, ali deo mene zauvek će da pati za suprugom i roditeljima.

            Dolazak u Starčevo...

            - Plac u Starčevu, u Ulici Ive Andrića, imali smo i dok smo bili u Vojlovici. I sve vreme smo razmišljali šta s tim da radimo i da ne bi bila samo gola zemlja, tako smo polako ulagali uz pomoć kredita od firmi što je tada bilo moguće. Pokušavali smo nešto da zamenimo, ali računica nikada nije bila povoljna, pa smo se posle bombardovanja 1999. godine končano doselili ovamo u kuću koja je bila deset godina ranije završena. Inače, zamišljala sam Starčevo kao neko selo i pitala se šta ću ja tamo. Međutim, shvatila sam da mi je mnogo bolje nego u Vojlovici, jer pored ostalog imam i neuporedivo bolji prevoz.

            Hobiji...

            - Kada je otac bio vozač u “Politici“, često je bio na stadionu “Zvezde“, ali me nikad nije vodio, iako sam i ja bila vatreni navijač crveno-belih. Inače, još uvek imam tatine slike sa Lavom Jašinom i mnogim drugim legendama...  E, zato sam kada sam odrasla, išla sam na utakmice s mojom kumom.

            Volim i muzičke događaje, pa se veoma dobro sećam i legendarnog koncerta “Bijelog dugmeta“ sredinom sedmadesetih kod Hajdučke česme. Prosto neverovatno da se bez obzira na toliku gužvu, ništa loše nije dogodilo, ali i to je odraz onog vremena. Bila sam i na koncertu tada ultra popularnog Zdravka Čolića na “Marakani“, ali pre toga prvi mi je bio nastup još jedne velike legenda - Đorđa Marjanovića u Domu sindikata.

            Penzija...

            - Kada sam uzela penziju, svašta  sam radila, pa i kao negovatljica u Nemačkoj. Ipak, nije mi se tamo baš dopalo, jer svi su tako hladni, čak i prema svojima. Veoma teško je, naročito psihički, jer svi su uglavnom dementni, bar oni kod kojih mi radimo. Zato sam se brzo i vratila i potom uglavnom čuvala svoje unuke, a otkada su krenuli u vrtiće, tu sam kad ustreba. Dok nisam otišla u penziju nisam imala vremena za druženje s ljudima iz okoline. Nakon toga intenzivnije sam počela da se uključujem u socijalni život, pre svega da se družim s prvim komšijama Družinićima. Interesantno je da i mi i oni imamo vikendicu na Dunavu, preko puta “bele stene“, pa se i tamo viđamo. Inače, htela sam da je prodam, ali mlađi sin je to oduvek voleo, pa su često tamo, a i ja sa njima maltene provedem celo leto u čuvanju unuka, jer je lepše i zdravije. Evo sada sam aktivna i u novoformiranom udruženju penzionera, a imam čak i zaduženje kao blagajnik. Šta da kažem, pokušavamo da animiramo ljude i imamo preko 200 članova. Prostorije smo lepo sredili uspomoć Mesne zajednice, ali nekako više dolaze muški, za razliku od žena, pa ih ovog prilikom pozivam da svrate.

            Starčevo, danas?

            - U Starčevu je mnogo toga urađeno, počev od kanalizacije i, nadam se, do gasa. Mi se evo trudimo da animiramo starije sugrađane, dok bi za mlade dobro došla jedna hala, koja je, koliko čujem, u planu.

            Tako govori ova vredna i pozitivna Starčevka, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Bez obzira na sve poteškoće, kroz život treba ići sa osmehom na licu, jer kakve su ti misli takav ti je život.

Jordan Filipović