Kada i kako je počelo Vaše interesovanje za folklor?
- Oduvek sam volela muziku, pesmu, tradiciju. To je nešto što mi je bilo interesantno i istovremeno sam potajno imala želju da se bavim foklorom. U to doba, sa 14-15 godina, zapravo me je bilo na neki način sramota da se priključim našem KUD-u jer tamo su bili već uigrani dečaci i devojčice. Zato mi je to tada ostalo kao neostvarena želja. Krajem 2022. godine Uroš Ban i Branislav Živković su oformili grupu veterana gde su pozvali i one koji se nikada nisu bavili folklorom da se okušaju. Uz podršku supruga skupila sam hrabrost i priključila se grupi veterana.
Kako sada u tridesetim godina doživljavate jednu ovakvu novu aktivnost?
- Otkrila sam potpuno novi svet i neke nove ljude. To je baš posebno okruženje različitih karaktera, nivoa obrazovanja, ali pesma i igra nas čine kompaktnim. Tu ima igrača sa iskustvom od 10 i 15 godina bavljenja folklorom, dok ja godinu i po dana igram folklor. Ni jednog trenutka se nisam zbog toga osetila suvišnom. Toliko podrške, ljubavi, “vetra u leđa“ dobijam... Posle svake probe ostajemo u prostorijama KUD-a i družimo se, a to je posebno iskustvo jer smo kao porodica. Tu sam stekla prijatelje za ceo život.
Kako je Vaša porodica prihvatila odluku da se bavite folklorom?
- Moja starija ćerka se bavi plivanjem, a mlađa igra folklor već tri godine. S ponosom mi pokazuje pojedine korake, tako da imam dobru učiteljicu kod kuće i podršku supruga koji se bavio folklorom desetak godina.
Kako je izgledao prvi nastup?
- Kada je trebalo da imam prvi koncert u Domu kulture, mislila sam da ću se onesvestiti. Ta grupna ljubav, stiskanje ruke, pogledi na sceni - mnogo su mi značili. Do kraja života ću igrati folklor zbog tog osećaja da se zabavljaš, da si fizički aktivan i da imaš grupu ljudi oko sebe koja te podržava i kad pogrešiš i kad si najbolji.
Šta je najteže u folkloru?
- Nije u pitanju samo igra već treba da se uskladi ritam, korak, pesma. Taj ceo proces veoma je komplikovan, a izgleda tako jednostavno... I dalje nisam usavršila taj momenat gde sve treba da bude izbalansirano. U svemu tome najteže je izvesti pesmu i igru istovremeno. To je baš zahtevno jer su bitne kondicija i tehnika disanja.
Koja koreografija i nošnja su Vam najdraže? Zašto?
- Najdraža koreografija mi je “Gnjilane“ zbog dinamike i muzike. Ima dosta slika, solo koreografija, pevanje... Najlepša nošnja mi je pčinjska jer je vesela, crvena. Marame koje idu preko lica su lepe.
Gde ste sve nastupali do sada?
- Na “Danima druženja“, za seosku slavu u Banatskom Brestovcu, u manastiru Vojlovica... U Kraljevu smo bili na druženju veterana i bilo je prelepo. Nastupala sam i na godišnjem koncertu u prepunoj velikoj sali našeg doma kulture. Bavimo se i humanitarnim radom i tu je jedna posebna energija.
Gde ćemo moći da gledamo veterane u predstojećem periodu?
- Sledećeg meseca nam predstoji opštinska smotra folklora za odrasle u organizaciji Kulturno - prosvetne zajednice. Tu očekujemo plasman na smotri folklora južnog Banata. Još uvek ne znam da li ću biti u postavi koja će nastupiti, ali svakako ću biti tu da ih podržim i navijam. Imaćemo i celovečernji koncert svih grupa sredinom juna u Starčevu za koji spremamo iznenađenja. Onda sledi pauza pa učešće na “Danima druženja“. Htela bih da pomenem i omladinski ansambl koji je učestvovao na zonskoj smotri južnog Banata i očekujemo plasman na pokrajinsku smotru. Svi ćemo biti sa njima.
Šta biste poručili onima koji žele da počnu da se bave nekom aktivnošću u slobodno vreme?
- Htela bih sve da pozovem u KUD “Neolit“, a posebno one kojima je možda neprijatno zbog svojih godina ili zato što se plaše da će ih neko osuditi. Čeka ih veoma dobro društvo, jedna nova porodica gde će doživeti pravu podršku. Apelujem na to da ljudi upišu decu na folklor, posebno dečake. Čak, i psiholozi preporučuju baš folklor za onu decu koja imaju problem sa koncetracijom.
Milena Jovišić