Prve golubove sam dobio od komšije, pokojnog Ive Buza, a neke sam, skupljajući džeparac kupio na pijaci u Pančevu. Kada sam krenuo u srednju školu, počeo sam ozbiljnije da golubarim, a pošto u Starčevu nije bilo golubarskog društva, učlanjujem se u “Društvo 196“ u Omoljici, godine 1982.
U Starčevu je osnovano “Društvo 461“ sada već davne 1993. godine i svi golubari prelaze u to društvo radujući se što više ne moramo da idemo po drugim mestima. U starčevačkom golubarskom društvu imao sam više funkcija radeći i doprinoseći što boljem funkcionisanju Društva kako bi što više napredovalo. Nikada nisam prekidao golubarenje, jedino kada sam morao da idem na odsluženje vojnog roka, tada sam svoje golubove preneo kod svoga druga Sese. Po povratku iz JNA, preuzimam golubove nazad i nastavljam sa daljim golubarenjem. U to vreme čuvao sam zemunske golubove i njima nisam bio zadovoljan. Težio sam boljim. Sada imam golubove od Nebojše Pašića i Ivana Mihailovića iz Beograda i od druga Sese. Sa ovim golubovima sam zadovoljan jer su bolji letači i silazači od prethodnih tako da sada imam oko 150 komada. Trudim se da ih što bolje utreniram kako bih postigao što bolji rezultat i uspeh ali za to treba puno vremena i što oštrija selekcija.
Od prošle godine prestaju da postoje društva već se formiraju klubovi. Sada naš starčevački klub “82 Golub“ broji 21 člana, sa mojom malenkošću na poziciji predsednika. Kao predsednik kluba, takođe sam i delegat u opštinskom savezu kao i član Izvršnog odbora opštinskog saveza Pančeva.
Svojim radom i zalaganjem trudim se da u klubu vladaju drugarstvo i fer rivalstvo kako bi klub što bolje funcionisao i poštenim radom postojao što duže. Članovi kluba su zadovoljni, poštuju se i kao drugari i kao golubari, poštuje se takmičarski pravilnik, pa čisti rezultati pokazuju svoje značenje, a samim tim i funkcionisanje kluba.
U našim redovima za sada, nažalost, imamo samo jednog mladog golubara, ali taj jedan je jako vredan i nadamo se da će ih ubuduće biti više. Pre nove tehnologije i nauke mnogo više ljudi se bavilo sportom i golubarstvom, ali su se te ljubavi i čari izgubile sa pojavom novog doba.
Da bi se napredovalo u golubarstvu, golubovi moraju biti kvalitetnog porekla, genetski dobro potkovani, isto tako moraju biti zdravi i dobro hranjeni, a onda nastupa takmičar, odnosno njihov “gazda“ i trener da ih dobro spremi za let. Za uspešan let potrebno je da dan bude lak, sa blagim povetarcem i blagom temperaturom kao i da se ima malo sreće. Golubariti nije lako, posebno u današnje vreme jer se i sama klima dosta promenila.
Žalosno je to što našeg srpskog visokoletača slabo kod nas poštuju jer sam golub je ptica mira, ljubavi i prijateljstva dok ga u drugim zemljama kotiraju kao pticu na prvom mestu od svih visokoletača i sportskih golubova. Tako da je proglašen za najboljeg visokoletača na mestu broj 1.
Eto, iz ovoga se vidi da naš golub ne zna za granice, leti na svim kontinentima, spaja ljude i krasi nebeski svod. Kod nas su, nažalost, zaštićene sve zveri i grabljivice, a naš golub je prepušten sam sebi da se brani od hiljadu neprijatelja, a on nikome nije neprijatelj.
U današnje vreme ima mnogo dobrih golubova jer je decenijama usavršavan i selektiran tako da danas leti i na 2000 metara visine i po 15 do 16 časova leta što samo daje vrednost jednoj ptici od 300 godina. Čuvanje ovog našeg srpskog visokoletača, autohtone rase plemenite ptice, ne privlači mlade i omladinu, a zapravo je blago naše domovine, ukras našeg neba i svetska ptica broj 1. Pozdravljam sve golubare i želim im vedro nebo i uspešnu sezonu.
Petrov Zoran Nale