Još dok je bio u srednjoj školi počeo je da se bavi ozbiljnim biznisom - proizvodnjom ograda od žica. U međuvremenu se oženio Radmilom s kojom ima Jelisavetu. Ćerkino ime bilo mu je inspiracija i kada je reč o još jednoj velikoj ljubavi -  proizvodnji vina, jer je tako nazvao vinariju čiju izgradnju upravo dovršava u rodnoj kući u Ulici maršala Tita u Donjem kraju.

            Kako je odrastao mali Zoran?

            - Dobar deo detinjstva proveo sam u staroj kući u Ulici maršala Tita, a pohađao sam i prva dva razreda u Osnovnoj školi “Vuk St. Karadžić“, sve dok nisam preselio na Strelište. Odrastao sam kao seosko dete i na to sam ponosan. U čelu moje bašte živeli su deda Josa i baba Kata, koji su bili prava banatska domaćinska porodica. Tu sam provodio predivne dane, jer oni su imali konje, gajili lubenice i dinje, pa smo zajedno odlazili da ih beremo, što je bila prava zabava. S obzirom na to da su roditelji bili veoma zauzeti, o meni je najviše brinula baba Borka, koja je inače u selu bila poznata po tome što je nekada raznosila mleko u manjerkama. U mom komšiluku iz porodica Vulin, Stanković, Tanev, Đokić, Nikolić, Grozdić, Kovačić, Pejić, Badenjak i drugih, bilo je mnogo dece sličnog uzrasta s kojima sam u igri provodio najlepše dane svog detinjstva. Bukvalno nisu mogli da nas uteraju u kuću, jer smo provodili dane na ulici - trčali za loptom i igrali fudbal, odbojku, kao i žmurke, klikera... A onda bismo napravili mrežicu od džakova, pa smo igrali i tenis na drumu, kada nije bilo ni blizu toliko automobila kao danas. Paralelno s našom ulicom bila je neka Šturcova bašta, pa smo tamo odlazili na trešnje, a roditelji se ljutili, jer tamo je bio i neki poluurušeni bunar. Roditelji nisu bili specijalno strogi, ali prut je morao da radi s vremena na vreme, jer sam bio pomalo živahan i nestašan. Sa sestrom Tanjom sam se super slagao, što je ostalo i do dana današnjeg.

            Posao...

            - Osnovnu školu završio san na Strelištu u “Mikinoj“, a onda sam se upisao u srednju elektrotehničku. Moji su imali te “utvaške“ plate, kojih više nije bilo nego što ih je bilo, pa sam, prosto, nešto morao da radim. I onda sam krenuo sa biznisom sa svojih nepunih 17 godina. Naime, počeli smo da proizvodimo pletene žice za ogradu i otada se time intezivno bavim, a priključili su se i drugi članovi porodice. Krenuo sam kasnije i na studije na Višoj elektrotehničkoj, ali nisam mogao da ispratim i jedno i drugo. I bilo je: preseci - ili ćeš da učiš, ili češ da šljakaš. Kako mi se “osladio“ novac, nisam se mnogo premišljao, a bilo mi je interesantno i sve je lepo krenulo. Pravio sam ograde, kupovao sam sirovu žicu, pleo i onda je prodavao. Bio sam samouok, “žuljao“ mozak, sve pregurao tri puta preko svoje grbine i onda, što kaže, iskališ se kada prođeš sva ta rešeta. Išli smo po vašarima, po pijacama, delili podsetnice, vizitke i tako su nas ljudi upoznali. I eto, posle dve i po decenije došli smo do toga da su svi iz moje porodice uključeni u poslovanje firme koja se zvanično zove “Žica Ivanović“. Kada sam bio u vojci, roditelji su me menjali i čuvali taj biznis.

            Vinarija...

            - Kroz žicarski posao radili smo mnogo ograda za vinograde i žica za špalire. Malo po malo, uz vinare i vinogradare, probaj ovo, probaj ono, i saznao sam šta znači dobro vino. To me zaintrigralo i došao sam na ideju i to proizvodim, jer se uvek pravilo sve u kući i to domaćinski - od rakije do vina. Iz te novorođene ljubavi pre osam godina rešili smo da napravimo prvo vino. U tome je sa mnom otpočetka sve vreme kum Dejan Radosavljević. Takođe, veliku podršku imam u svojoj porodici koja mi je ujedno i inspiracija za nove poduhvate. I tako, ljudi iz struke su se iznenadili kako je ispalo to prvo vino. Rešili smo i da vino ima dozu rustike, pa je prvi italijanski rizling nazvan “kaplar“, koje je nam je jedno od najomiljenijih. Posle smo ubacili muskat, šardone, beli burgundac, roze... Moram da kažem da je napraviti belo vino možda i najteže, jer se cedi i fermentira sok, a mirisi su slabiji, pa se zato i služe u uskim čašama da bi skupili te mirise. Onda smo napravili prvu našu tamjaniku, koju smo nazvali po cvetu ramondi koji je simbol stradanja i vaskrsenja našeg naroda, poznat kao “feniks“, jer kad se osuši dovoljno je kap vode da bi ponovo procvetao.

            Sve je protkano tradicijom...

            - Pošto je kod kuće već sve postalo tesno, morao sam nekako da smislim da negde napravim adekvatan prostor za skladištenje vina. A kako sam imao sam pomenutu staru rodnu kuću u Starčevu, u Maršala Tita, koja je stajala kao jedna velika obaveza za održavanje, došao sam na ideju da tamo napravimo jedan mali prostor, gde ćemo raditi preradu grožđa. Adaptirao sam tu staru kuću kao mesto za druženje, gde će se sakupljati prijatelji i dobri ljudi. I eto, uspeli smo da ljubav prema vinu pretočimo u mali biznis i da kroz sve to provučemo notu tradicije. Možda uskoro vinarija bude i sala za lepe proslave i druge događaje, gde će biti služena naša vina. Inače, pored uređenog dvorišta u starinskom stilu, upravo dovršavamo i podrum s obeležjima Banata i slikama naših umetnika poput Paje Jovanovića i Uroša Predića. Tu će vina da odležavaju u hrastovim bačvama. Da podvučem - imamo nekih 10-11 etiketa, a među njima i jednu sortu koja, možda, ima još dve, tri vinarije u Srbiji, a to je vino od grožđa sa ukusom na šumske jagode. S druge strane, imam jednog prijatelja koji tvrdi da naš šardone neviđeno dobro ide uz sarmu.

            Nagrade kao logički sled za pošten rad...

            - Hteo bih da napomenem da sva naša vina od belih, roze i crvenih, imaju mnoga priznanja. Mi smo za poslednje tri i po godine osvojili preko 35 zlatnih medalja na lokalnim i međunarodnim takmičenjima po Srbiji. Recimo, naša vina bila su u prva tri na “Vinofestu“ u Vršcu, gde smo prošle godine bili apsolutni pobednici. Naša tamjanika je bila najbolje ocenjeno srpsko vino u Horgošu. Na međunarodnom takmičenju u Temerinu smo  uzeli veliki broj zlata, a i na dolovačkoj vinarijadi smo konstantno među najboljima. I u ceo taj proces tehnologije proizvodnje umešani smo i kum i ja i sve je naših ruku delo - od ideje do realizacije. Naravno, ogromnu pomoć i podršku imamo i od ćerke Jelisavete, supruge Radmile, majke Kove i sestre Tanje.

            Starčevo, danas?

            - Starčevo zaista lepo napreduje u svim segmentima i nemam šta u tom pogledu da dodam i oduzmem.

            Tako govori ovaj vredni i uspešni preduzetnik, u duši naš Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Svi koji žele da postignu neki cilj u nečemu što vole, ne treba da oklevaju i plaše se neuspeha, jer svaka greška je jedno veliko iskustvo koje uvek pomogne na tom putu.

družio se

Jordan Filipović