Moja družina je baš draga i volim kada se okupimo.

            Družimo se Milija, Mateja, Viktor Ramadanović i ja. Kada god smo zajedno, stalno se smejemo i uvek imamo šta da radimo. Kada imamo vremena, mi se dogovorimo da idemo na basket u centar ili kod Milije i igramo ekstremne žmurke. Jednom kada smo igrali ekstremne žmurke kod Milije, popeo sam se na ogradu, pa na garažu, i niko nije mogao da me pronađe. Najviše volimo da igramo žmurke kod Milije jer ima veliko dvorište i mnogo mesta za skrivanje. On ima jedno pet, šest kamp-kućica i potkrovlje na kom ima svega i svačega. Kada ne možemo da idemo kod Milije, uglavnom se okupimo kod Mateje. Kada dođemo kod njega, opet igramo basket jer on ima svoj teren, pa kada se umorimo, odemo unutra i odgledamo neki film. Volimo i da vozimo biciklima, ali pošto je sada hladno i loše vreme, ne možemo.

            Imam mnogo lepih  uspomena sa njima i nadam se da će ih biti još više.

Đorđe Gecin 6/2

Veže me zavičaj

            Za moj zavičaj mene najviše vezuje Nadel. To magično mesto skriveno iza trske gde voda sija na zalasku Sunca.

            Nadel je nekima samo voda, ali, za mene, on čuva najlepšu uspomenu koju nikada neću zaboraviti. Kada smo moja sestra i ja bile male, baba nas je vodila kod Nadela da hranimo patke. Nadel je možda zaboravljen iza gustih trava, ali ako se gleda  srcem, a ne samo očima, može svašta  da se vidi: labudovi, lisice patke, ribice, barski cvetovi... Tako svake godine za vreme letnjeg raspusta tamo pravim piknik sa Lolom, Andreom, babom ili sa nekim drugim. Nadel dolazi čak i do Vodica, a to je, takođe, jedno od mojih omiljenih mesta. Na Vodice uvek idem sa Ninom i Lolom. Tamo vodimo naše pse i ostanemo  do mraka. Do Vodica nam treba oko sat vremena peške, ali vredi.

            Smatram da treba čuvati svoj zavičaj i ako odemo iz njega da ga treba često posećivati.

Mila Marčetić 6/3

U Vilinom gradu

            Nekada davno postojale su vile. One su živele  daleko od ljudi u svom, vilinskom gradu. NJihov grad se nalazio u šumi opkoljen brdima. Izgledao je magično. Kapija grada je bila ukrašena svetlećim zvezdama i cvećem. NJihove kućice bile su  napravljene od šarenog cveća koje je noću svetlelo i obasjavalo ceo Vilingrad. Najstarija i glava među svim vilama zvala se Alfaveta. Svake nedelje vile su imale čajanke i vežbale magiju. Pravile su čarobne napitke od poljskog cveća i čuvale ga u bočicama kao lek. Kada bi u šumi spazile neku povređenu životinju, one bi odmah izlečile svojim čarobnim napitkom. Vile su u svom gradu imale tržni centar koji se zvao Vila šop. U njemu su mogle da kupe vilinsku garderobu, materijale za napitke i čarobni prah.

            Tako su vile živele i provodile dane u svom čarobnom vilinskom gradu.  

Dunja Veličković

Pravo prijateljstvo

            Pravo prijateljstvo je retko kao dragoceni biser, ali sija u svim životnim trenucima. Prijatelj je neko kome verujemo, ko je uz nas kada je život lep i kada je surov. Moja najbolja drugarica je Sara. Upoznale smo se u vrtiću i od tada smo nerazdvojne, svaki dan se viđamo, ali kada i nije pored mene pričamo telefonom, a to ide to te mere da nas roditelji pitaju o čemu toliko pričamo... Sara je osoba pored koje mogu da plačem, da se glupiram da se smejem i još mnogo toga. Takođe, zajedno planiramo putovanja, šopig, obrok... Zbog nje verujem da pravo prijateljstvo zaista postoji.

Sara Mijajlović

U jednoj zanatskoj radnji

            U Pančevu ima jedna obućarska radnja u jednoj uskoj i maloj ulici. Radnja je uvučena i velikim slovima piše “Obućar“. Prodavnica je mala i ima miris kože i lepka. Na policama ima mnogo cipela od nove kože. Na izlogu piše starim slovima: “Popravka obuće, sve kao novo“.

            Radnik ima sive brkove i uvek je nasmejan. LJudi ga poštuju i cene jer svoj posao radi pošteno i lepo. On uvek govori da svi kupuju novo, ali da je nekad bilo drugačije. Svi su kupovali novo i onda popravljali. Danas je drugačije. Svi kupuju novo, a kada se pokvari, kupi se opet novo. Obućar je uvek bio uporan da njegov posao  ne propadne. Jednom je došla  jedna bogata mušterija. Ona je bila bogata, ali uvek  dolazila kod njega. Radnik ju je pitao zašto ne kupi novo. Ona je rekla da ne želi zato što je obuća od pre bila kvalitetnija. Obućar se složio i popravio joj cipele. Bile su kao nove.

            Prošlo vreme je bilo drugačije. Stari zanati su  veoma važni. Čuvaju uspomene i podsećaju na stara vremena. Sve, sve, ali zanat - to se mora znati!

Miljana Adamov 5/3

Žurba

I dok Sunce sa visine rudi

Starčevo se svako jutro budi.

U školu se žuri.

Prašina se tada digne

da se na srpski

kod Vesne Rajić

stigne.

Dejan Milivojević 6/3