Posle dugo godina i mnogo pacijenata došlo je vreme da završite svoj radni vek. Ali, da krenemo od početka, zašto ste odlučili da budete lekar a potom i pedijatar?
DR LJILJANA TOMIĆ, PEDIJATAR: Svaki susret sa decom je radost
Dr Liljana Tomić je pedijatar u Dečijem dispanzeru Doma zdravlja Pančevo. Bila je načelnica Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dece. Starčevci je znaju kao nekoga ko sredom uvek sa osmehom dočekuje bebe i decu u starčevačkoj ambulanti. Brojne generacije roditelja znaju da višedecenijsko iskustvo u pedijatriji nesebično deli sa njima u vidu korisnih saveta, ali i reči podrške da se prva iskustva u roditeljstvu ili teški trenuci bolesti dece lakše prevaziđu. Zakazani termini kod nje su uvek kratki za bogato stručno znanje koje ima da podeli sa roditeljima. Dr Tomić pred kraj ove godine odlazi u penziju.
- Najčešće smo se kao deca igrali uloga i u toj podeli često sam bila doktor. I u detinjstvu i kasnije, tokom školovanja, deca su imala poverenje u mene u raznim situacijama. Odrasli manipulišu, pa iz svojih interesa izmišljaju simptome, deca to ne rade, pogotovo mali. Oni su zaista iskreni u svojim osećanjima.
Biti pedijatar je veoma izazovno i teško, ali i veoma lepo. Mislimo da ovom vrstom medicine može da se bavi samo neko ko ima veliko srce, mnogo razumevanja i ljubavi. Da li se slažete?
- Biti pedijatar je odgovoran poziv u kome sa velikom ljubavlju prema deci treba prepoznavati, pratiti i rešavati fizički, psihički i duhovni problem i opraštati nestašluke.
Pedijatri poseduju pre svega, izuzetnu stručnost kada je o samom poslu reč, a zatim i urođenu ljubav prema deci. To su dva uslova da bi se mogao raditi ovaj human i zahtevan posao?
- Pedijatri prolaze ozbiljne i zahtevne edukacije, a ljubav prema deci se stiče tokom života u porodici i zajednici. Roditelji i deca se nisu promenili. Roditelji su i dalje u iščekivanju svog potomstva brižni i radosni kad se dete rodi, a deca su kao i onda zavisna od roditeljske ljubavi.
Možete li da kažete našim čitaocima koliko su se promenila deca i roditelji kada ste počeli da radite u odnosu na današnje mališane i njihove roditelje?
- U pedijatriji se podrazumeva znanje, praćenje savremenih otkrića i profesionalizam, kao i u bilo kojoj drugoj profesiji. Dobro sam sarađivala sa decom svih uzrasta, a najviše sam volela rad u Savetovalištu.
Kada ste završili medicinu, gde ste prvo radili?
- Kada sam završila Medicinski fakultet obavila sam lekarski staž u pančevačkoj bolnici, i prvo radno mesto je bilo infektivno odeljenje. Nakon stažiranja, prvo radno mesto je bilo Medicina rada u ambulanti fabrike “Minel“ u Pančevu.
Kako je izgledao Vaš prvi dan kao pedijatra, da li se sećate?
- Po završetku dvosemestralnog “kursa socijalne pedijatrije“ radila sam na radnom mestu specijaliste pedijatrije u Beloj Crkvi 1989. godine. Moj prvi dan rada bio je sa bebama uzrasta do godinu dana i to je bilo stresno. Specijalizaciju iz pedijatrije završila sam aprila 2001. i ne sećam se prvog dana rada kao pedijatra.
Mnogo je dece i životnih priča prošlo kroz Vaš radni vek. Da li ima neke anegdote ili situacije koje se posebno sećate?
- Svakog dana postoje doživljaji u susretu sa decom koji su angdote. Ne bi bilo fer izdvojiti samo nekoliko...
Verujem da je u Vašoj praksi bilo i situacija da ste imali bebe svoje pacijente, koji su porasli i dobili svoje bebe koje su, takođe, bili Vaši pacijenti?
- U mojoj dosadašnjoj karijeri nekoliko dece kojima sam bila izabrani pedijatar su diplomirali na Medicinskom fakultetu. Sada su to moje kolege. A mnogo dece kojima sam bila izabrani pedijatar su postali roditelji i sada sam pedijatar njihove dece.
Dobar pedijatar ima odličan odnos sa decom. Koliko je važno da taj prvi susret sa malim pacijentom na njega ostavi dobar utisak, tu treba biti, verujem, i dobar psiholog?
- Od posebne je važnosti da pedijatar ima odnos poverenja sa decom i da ih voli.
Da li ste postali prijatelj sa nekim svojim pacijentima, jer, dešava se da se vežemo za lekara u koga imamo poverenje i koji nam je mnogo puta pomogao?
- Da, imam više prijatelja. To se događa, kao i u drugim oblastima života, ljudi se “prepoznaju“ i sprijatelje...
Mnogima ste bili omiljeni lekar, zbog stručnosti, ali i zbog toplog i odnosa punog razumevanja prema deci i roditeljima koji su često bili i veoma uplašeni...
- Hvala što ste to primetili, nadam se da je to istina. Kako se kaže - jednom lekar - uvek lekar, jednom pedijatar - uvek pedijatar. Deca će i dalje biti moj fokus.
Šta biste poručili današnjim lekarima, Vašim kolegama, koji će Vas naslediti?
- Budućim lekarima poručujem da budu profesionalni u svom radu. Prvo to, pa onda sve ostalo.
Zorana Šteković
