Kažu da je voda jedna od osnovnih čovekovih potreba. Zato su se i sva naselja smestila pored neke vode, ili se voda morala osigurati na neki drugi način. Pored toga što je Starčevo imalo Nadel, tj. još je uvek je tu, vodu za piće i ostale potrebe, svojim stanovnicima je osiguravalo i javnim bunarima, jer svako domaćinstvo nije imalo svoj vlastiti bunar. Tako je u Gornjem kraju, koliko se sećam, bilo bar tri javna bunara s |ermom, a onaj četvrti bio je s pumpom u parku. Javnih bunara je bilo i u Donjem kraju, ali njih pojedinačno ne mogu nabrojati. U Gornjem kraju, uz drum,  bila su dva bunara. Jedan je bio na uglu ulica Maksima Gorkog i Lole Ribara, prema ritu, uz Rajkovićevu kuću. Drugi je bio na uglu Zimske i Lole Ribara uz nekadašnji Bogutov plac, tj. gde je sada štamparija “Leonardo“. Treći bunar u Gornjem kraju bio je na sredini Nadelske ulice gde se ona seče s Ulicom Matije Gupca, kod Blaženićeve kuće. Bunari su bili relativno duboki, 7-8 metara, okrugli, zidani ciglom, a iznad zemlje su imali obično od debelih dasaka izrađeni četvrtasti opsek, tako da ništa u bunar ne padne. Da bi se moglo izvaditi vode iz bunara, svi oni su imali |eram, napravu u obliku klackalice,  jedno visoko drvo kao potporu sa rašljama na vrhu. U rašljama je bio klin na koji je bilo kao osovina o koju se oslanjalo dugačko poprečno drvo. Na jednom kraju, onom koje je bilo do bunara bila je obešena drvena štica (dugačko tanko oblo drvo), sa posebnom kukom na kraju o koju se vešalo vedro ili kanata za zahvatanje vode iz bunara. Na drugom kraju poprečnog drveta obično se prikačio neki teži predmet ili drveni panj, koji je služio kao protivteg, kako bi se lakše vedro ili kanta s vodom izvadila iz bunara. Sam đeram je morao biti toliko visok, a štica toliko dugačka da se može izvaditi vode iz bunara, a zavisilo je od same dubine bunara. O bunaru i đermu brigu su vodili neposredni korisnici tj. ljudi iz kuće najbliže bunaru. Da je neko na bunaru, znalo se po karakterističnoj škripi đerma, a u vreme napajanja marve znao se koji put i red napraviti. Marva se nije vodila na bunar radi napajanja kako se ne bi zagadila voda. Problema je bilo kad se ona već spominjana kuka, prilikom va|enja vode iz bunara otkopčala, ili se pak otkinula ručka, pa je vedro ili kanta završila na dnu bunara. Da ne ostane tamo duboko dole, trebalo je kantu ili vedro i izvaditi. Pomoć je bila takozvana “mačka“, nešto kao velika udica sa tri kraka. “Mačka“ bi se zavezala za dugački pajvan (štrik ili uže), spustila u bunar i polako po osećaju tražilo po dnu. Kad bi se zakačilo za “mačku“, polagano bi se izvlačilo, prvo do površine vode, a onda polako sve dok se ne izvadi iz bunara. Na bunar se išlo po potrebi, a koji put i iz radoznalosti, da se skupe informacije, ili pak da se nekome nešto dojavi, po leti češće, a po zimi ređe. Tako|e, na bunar se išlo od rane zore do kasne večeri, ali po noći skoro nikada. Reklo se da “Noć ima svoju moć“ i da nije poželjno ići na bunar po noći. Šesdesetih godina prošlog sveka, došlo je do modernizacije, uklonjeni su po selu đermovi, jer ih više niko nije održavao, ali nije prestala potreba za vodom. Na mestu starih bunara izbušene su pumpe, kako bi se došlo do kvalitetnije pitke vode. Umesto škripe derma čuo se po selu jedan novi zvuk, zvuk ručnih pumpi, a voda je u svakom slučaju bila kvalitetnija. Modernizacijom, pomalo je svako dvorište dobilo svoju pumpu, a time je prestala potreba za javnim bunarima, a modernizacijom sela i potpuno nestajanje javnih bunara.

Vinko Rukavina