U Starčevo je došao 1965. godine, otkada je radio mnoge poslove - od fizikalije za izvođačke firme u “Rafineriji“ do vožnje kamiona po dobrom delu bivše Jugoslavije. Oženjen od 1966. sa Ratomirkom i s njom ima Slobodana (55 godine) i bliznakinje Mirjanu i Gordanu (52), a od kojih i osmoro unučadi: Nenada i Ivana (34), Peđu (31), Anu (29), Marka i Milenu (27), Milicu (24) i Maju (23). Sreta je veoma srećan i zbog toga što ima i šestoro praunučadi - Petra i Dušana, koji žive u Čikagu; Stevan je u Beču, dok su Nastja, Luka i Ksenija u Pančevu.

            Kako je odrastao mali Sreta?

            - Nadimak Sreta dobio sam kada su se, neposredno nakon mog rođenja, susreli moj otac i kum. Tom prilikom tata ga je pitao koje ime želi da nosim, a kum mu je odgovorio da mi, kad su se već tako sreli, ime bude Sreta, pa otac nije imao srca da mu kaže da ga je već prijavio kao Miodraga. Ipak, kumovo ime ostalo mi je do dana današnjeg u formi nadimka. Moram da naglasim da se veoma teško živelo u tim poratnim godinama, pa su mi relativno rano dva brata i dve sestre umrle, a pored mene ostale su još samo dve sestre. Inače, živeo sam do 17 godine u selu, gde smo držali tek nešto malo stoke - dve-tri krave To je bilo velika sirotinja, ne dao Bog nikom, pa smo jeli više proje nego hleba i to kada nam ga donesu iz Pazara. Zvao se simit i to je obično bilo utorkom, pa smo tada bili svi srećni s tako malim obrokom. Sve u svemu, od najmanjih nogu sam naporno radio - žnjeo, plastio i jednom rečju - mučio se. S druge strane, naše selo, udaljeno od Kosova oko 500 metara, bilo je lepo mestašce pokraj Ibra i brojalo 28 kuća, a samo nas Pavlovića bilo je u osam domova.

            Škola...

            -  Nisam imao mnogo uspeha u školovanju, za razliku od starijeg brata, kojem je bolje išla, pa ga je otac upisao u Ribariće. Mene su ostavili da radim zemlju, a samo prva četiri razreda završio sam u selu Grubetiće. Bilo to je na dva i po kilometara od naše kuće, ali s mnogo vrleti usput. Sretali smo tragove vukova na tom putu, a pored mene prošla divlja svinja za kojom je bila hajka, dok je jednog dečaka napao medved. Inače, u to vreme, iako siromašni, živeli smo skladno sa komšijama i niko te nije pitao šta si. To znači da tada nije bilo nikakvih problema ni sa muslimanima u Pazaru, kao ni, recimo, sa onima preko Ibra iz sela Starčeviće. Uzgred, zbog toga tog mesta bilo je malo zabune kada pitaju odakle smo, nakon što smo se doselili u Starčevo.

            Dolazak u Starčevo...

            -  U međuvremenu mi je i majka umrla, a pre nje i jedan brat. Zbog svega toga 1960. godine došao sam u Mramorak. Tamo me je dovela tetka, a u tom selu završio sam i peti i šesti razred. Potom sam neko vreme ponovo proveo u rodnom selu, da bih nakon toga, 1964. Godine, konačno došao u Starčevo. U prvo vreme živeo sam u “velikom sokaku“, kod rođaka, a pomagao mi je brat od strica Andra. Potom smo kupili plac u Radničkoj ulici broj 7, a to naselje tada se zvalo “drugi red“. Tu me je zadesila još jedna tragedija, kada mi je 1965. godine umro brat od 19 godina, koji uveče normalno legao i nije se više probudio. Ipak, stvari su za mene počele da se menjaju nabolje 1967. godine kada sam se oženio, a suprugu sam upoznao preko rođaka Miljojka Dramićanina.

            Vojska...

            - Služio sam 1966. godine u Skoplju u trajanju 18 meseci. Dobro sam prošao, jer sam bio rukovaoc građevinske mašine, vozio valjak i bio često na terenu. Trebalo je da naučim i da vozim remorker, kao i da sklapam mostove. Zbog toga sam uglavnom bio 15 dana na terenu i nedelju dana u kasarni. Stigao sam čak i do Vogošće. Sve u svemu, brzo i lepo mi je prolazilo vreme u vojsci.

            Mladost...

            - Više sam voleo “srpski kraj“ nego Radničko naselje, jer je tada tamo bilo mnogo blata. Kada sam došao, na glavnom putu ka Pančevu bio je nasut samo mleveni kamen. Tek kasnije stavljena je kocka, a dotad je autobus išao samo do “Azotare“, dokle je bilo kaldrme. Starčevo mi se odmah dopalo, a prvo sam upoznao Kurjakove, potom i mnoge druge. I svi su bili dobri prema meni, pogotovo oni u Radničkom naselju. Primera radi, sećam se nekog Rajkovića od kojeg smo u onoj nemaštini pozajmljivali mast, dok se Franja Lapić takođe pokazao kao čovek, naročito kada je upregao konje u blato, kada mi je brat umro 1965. godine. Sve u svemu, uvek smo se slagali i lepo pomagali se s komšijama pa i sada se dobro slažemo.

            Druženje...

            - U to vreme, uprkos svemu, ipak sam stizao i da se pomalo i družim. Najčešće sam se viđao s nekim prijateljima, koji su se slučajno svi prezivali Petrović. Najradije smo se okupljali kod “Trgoprodukta“, u prednjem delu Doma kulture, gde je i danas prodavnica, pa smo svako veče delili po flašu “fruškogorskog bisera“. Te 1965. godine “Opatija“ je bila puna terenaca iz “Rafinerije“; dobro je radila i “Lolinica“, a kasnije i “Orač“. Bilo je i žive muzike u “Opatiji“ i raznih gostovanja, poput nastupa slavnog Safeta Isovića 1966. godine, a ulaz se plaćao po stolici. Naravno, bilo je krcato, a on je tada maestralno otpevao mnogo čuvene numere kao što su “Sarajevo, behara ti tvoga“ ili “Kada bi draga volela me sada“.

            Posao...

            -  Po dolasku u ove krajeve 1965. godine najpre sam radio na izgradnji “Rafinerije“, a u međuvremenu sam izučio za traktoristu u lokalnoj zadruzi. Nedugo zatim zaposlio sam se u Vojnom građevniskom preduzeću “Planum“. Tamo sam u prvo vreme fizikalisao, a potom sam sam se osposobio za vožnju dampera. U “Planumu“ sam proveo nepune dve godine, nakon čega sam se prebacio u “Utvu“ i bio radnik, ali je tamo bila slaba plata. Stoga sam prešao u prodavnicu “Trgocentar“, gde sam prvo radio kao “spoljni momak“, nakon čega sam izučio za skladištara. U to vreme je građena Ulica Žarka Zrenjanina u Pančevu, gde sam kao bagerista radio dve godine.

            Tereni...

            -  Od 1980. godine radio sam za firmu “Vodovod operativa“. Koja je trajala do 1994. godine, a potom sam se ponovo dohvatio lopatu i tak je bilo do penzije. Moram da istaknem da je 1990. godine bilo super, plate redovne, a uredno plaćano prekovremeno, kao i rad na terenima. A bilo ih je od Novog Sada i Zrenjanina, do recimo Split. Zapravo išao sam u obližnji Solin, gde je bila fabrika s kojom smo sarađivali. Kretalo se iz Apatina, a putovalo kroz predivnu Bosnu preko Doboja, Zenice, Travnika, Livna...  Bilo je to već vreme kada se pojavio HDZ, ali ja lično nikakvih problema nisam imao. LJudi su bili fini prema nama, a pamtim kada sam svraćao u kafanu koja se zvala “Pogodak u sridu“. Jednom sam  tako konobaru ostavio više, ali on me jurio napolju da mi vrati novac, iako sam želeo da im ga ostavim. Preduzeće je propalo, pa sam ponovo radio u “Rafineriji“ za privatnike i lopatao do penzije 2012. godine čistu fizikaliju. Nisam ispunio staž, ali sam otišao u starosnu penziju. Nakon toga sam malo radio kao čuvar u “Milenijumu“.

            Starčevo, danas...

            - Ne volim ljude koji ništa ne rade, a vole da dobacuju i zakeraju. kao što su, recimo, pridikovali oko izgadnje trga. Meni se sve sviđa što je urađeno, počev od cele infrastukture, preko pijace i centra do stadiona. Zbog svega toga nikad ne bih menjao mesto življenja. Kažu ljudi da lepše ulice nema od Radničke. Jedino mi je krivo što autobus ne ide kroz “veliki sokak“, kao što već ide u Omoljici kroz selo, a poznato je da mi imamo bolje uređene ulice.

            NJegova dobronamerna poruka Starčevcima, kao i svim drugim ljudima dobre volje, bila je da više vremena provode zajedno:

            - Nekada su se družili, a sada zaključavaju kapije usred bela dana.

družio se

Jordan Filipović