Izlagala je više puta grupno i samostalno. Učestvovala je u likovnim kolonijama. Ilustrovala je dve dečije knjige. Bavi se stripom povremeno u slobodno vreme. Član je ULUS-a od 2003. godine. Za svoj umetnički rad nagrađivana je više puta. Već 20 godina se bavi pedagoškim radom. Ima sina Luku i ćerku Miu.

            Kada i kako se probudila slikarka u Vama?

            - Još kad sam počela da držim olovku, kad verovatno nisam ni bila svesna sebe, mama i tata su meni i sestri Mariji, koja je takođe magistar slikarstva, omogućavali da se bavimo umetnošći i to podržavali, na čemu sam im zahvalna. Nekada je bio dovoljan i crep pa da šaramo po betonu. U osnovnoj školi nastavnik Vlasta Madić je prepoznao naš talenat. I sada imam kod kuće neke radove iz tog vremena za koje smo osvajale i nagrade. Kao srednjoškolke išle smo u školu crtanja kod Čedomira Kesića u Domu omladine. Tako smo otškrinule vrata tog sveta umetnosti.

            Na poslednjim Vašim radovima dominiraju poluapstraktna polja i ravnica. Kojim još tematikama ste se do sada bavili i u kojim tehnikama?

            - Najviše volim crtež. Smatram da je on osnova svega. Pre par godina zavolela sam i akvarel. Radila sam i neke kombinovane tehnike. Najviše volim da crtam životinje, biljke i ljude. U poslednje dve godine me ponelo nešto, oslobodila sam se i opustila i krenula u nekom drugom pravcu, pa sam se bavila poljima. Uglavnom radim realizam i satima sam u stanju da sedim i crtam jedan cvet, pa su tako na prethodnoj izložbi bili akvareli cveća, a pre toga portreti meni dragih ljudi. Životinje sa sela posebno volim da crtam. Na Akademiji sam dobila nagradu Petra Lubarde za crtež s tom tematikom, a moj mozaik “Guske“ se nalazi na zidu ZOO vrta u Beogradu.

            Kakve poruke želite da pošaljete putem svojih slika?

            - Da je čovek neodvojivi deo prirode! U današnje vreme su se mnogi otrgli od nje. Imam utisak da smo kao kamilica. Ona kao da je izumrla, povukla se, nema je pored puta. Pamtim da sam je brala sa bakom, pa smo je sušili za čaj. Najblaža, a najlekovitija. Treba da negujemo to dobro i plemenito u sebi. Da uvek vidimo dobro u ljudima i okrenemo se prirodi.

            Imate iza sebe mnogo grupnih i samostalnih izložbi. Kako izgleda biti umetnik?

            - Izlagali smo još na Akademiji i tako su nas uveli u tu priču da naše radove treba da vidi još neko osim profesora. Nagrade u okviru Akademije daju tim radovim na značaju. Imala sam sreću da dobijem na prvoj i drugoj godini nagrade za crtež, a na petoj za slikarstvo. Grupne izložbe su lepe, a što se tiče samostalnih izložbi, nisam se nešto više angažovala oko toga. Nije lako biti umetnik, ali je lepo. Umetnici ne nailaze uvek na razumevanje. Mada mislim da je predrasuda da su umetnici drugačiji, da se prave posebni i važni. Uopšte nije tako. Uvek stojim iza toga da su toliko otvoreni, pitomi i dobronamerni. Jednostavno rečeno - velika deca, jer     tražimo odgovore na mnoga pitanja do kraja života, a naš put je satkan od emocija.

            Čiju sliku biste voleli da imate na zidu u svom domu?

            - Diplomski rad mi je bio vezan za Van Goga i njega bih izdvojila kao omiljenog slikara. Volela bih da imam neko njegovo žitno polje ili bilo šta, makar i neki mali crtež. Koliko god mu je život bio težak i surov, toliko su mu slike obasjane suncem. Osim Van Goga, obožavam sve impresioniste Gogena, Monea, Manea, Renoara. Od domaćih slikara divim se akademskom slikarstvu Uroša Predića i Paje Jovanovića. Volim, takođe, i Fridu Kalo i Milenu Pavlović Barili.

            Član ste umetničkog saveta galerije “Boem“ u kojoj svakog meseca može da se pogleda nova postavka. Koliko je to važno za Starčevo, a koliko za umetnike?

            - Podjednako je važno. Za umetnika su uvek otvorena vrata da izloži ono što je radio u prethodnom periodu i što želi da to izađe u javnost. Od 1997. godine do danas je mnogo umetnika izlagalo u našoj galeriji. Starčevci su od tad mogli redovno da uživaju u skulpturama, grafikama, crtežima, slikama... NJen program obogaćuju i književne večeri, radionice i još mnogo toga. Decu iz naše škole često dovodim da obiđu izložbe. Mislim da su lepše i bolje organizovane izložbe u našoj galeriji nego u Pančevu i Beogradu, jer nigde nema te topline kao ovde, tamburaša, a mislim da je to zbog ljudi koji tu rade.

            Već dve decenije bavite se pedagoškim radom. Da li se i koliko promenilo interesovanje dece za likovnu kulturu i lepo za to vreme?

            - Deca i dalje imaju osećaj za lepo. Žao mi je što inspiraciju radije traže u sadržajima koje pruža internet na telefonima, ali ja im kažem da sve to imaju u svojim sećanjima i duši. Pokušavam da ih usmerim da se oslone na svoj unutrašnji svet i lična iskustva da bi se izrazili sa emocijom. Mislim da je razgovor sa decom najvažniji. Trudim se da imam maksimalnu toleranciju i razumevanje za sve, osim za drskost i nepoštovanje i kad se ne ceni lepo.

Milena Jovišić