“Rođen sam u današnjoj Baštenskoj ulici. Tada u kući broj 73, (danas je to broj 109). Kuća u kojoj sam se rodio je imala dve sobe, sobicu (malu sobu), kujnu i štalu. Štala je bila izidana u nastavku kuće pod istim krovom. To je bila kuća kako smo mi to zvali “uz duž“ (na brazdu), takve su bile najčešće. Posle su počeli više da prave “preke kuće“ (na front). Retko koja kuća da nije imala makar jednog konja. Mi smo u štali imali dva konja, kravu i svinje ranjenike, koje smo hranili do jeseni pa se posle koriste za naše potrebe. Gajili smo i desetak ovaca i živinu - guske, patke i kokoške. Od svih navedenih životinja jedino kokoške nisu išle u rit da pasu. Onda smo posle rata konje i kravu morali da damo u zadrugu, a od te štale smo napravili još jednu sobu - to smo tako prepravili.  Obrađivali smo zemlju i u ritu i u polju.

            Današnja Baštenska ulica je tada imala puno praznih placeva. Bilo je između kuća po 20-ak, 30-ak i više metara razmaka, tako da može još jedna kuća između da dođe. Posle rata počeli su da dolaze ljudi iz Pirota pa su kupovali te placeve i pravili kuće. Cela ulica je bila zemljana. Ulice pre rata nisu imale nazive. Nego su se zvale po nekim objektima, prema položaju ili po nekoj asocijaciji. Tako se Baštenska ulica uglavnom nazivala “zadnja do rita“, Lenjinova se zvala “školska“ ili se prosto gornji kraj te ulice nazivao “kod škole“, Vuka Karadžića se zvala “crkvena ulica“, JNA su zvali “široki šor“ ili “veliki sokak“. Pančevački put se i tada tako nazivao. Ulica Ive Lole Ribara se nazivala - omoljački put. Poprečne ulice uglavnom nisu imale nikakva imena, nego su se nazivale prema imenu osobe koja tu živi, tj. kod koje se ide.

            U ono vreme je osnovna škola bila samo sa šest razreda. Išao sam u srpsku školu koja se nalazi na kraju današnje Lenjinove ulice. U školu sam krenuo 1939. godine. U toj školi sva deca i učitelji su bili Srbi. Svaki đak nosio je sa sobom tablicu i griflu (kamena ili grafitna pisaljka). Nije bilo knjiga, nego tom griflom pišeš šta ti se kaže, pa onda obrišeš za sledeći čas, a do tada već zaboraviš šta si pisao. Na drvenom okviru tablice si imao vezan mokar sunđer. Na tom placu bilo je više školskih objekata. U svakom odeljenju nas je bilo oko 20 do 25 đaka. Muški i ženski su išli zajedno u odeljenje, ali smo sedeli jedni sa jedne, drugi sa druge strane u skamijama (drvena klupa povezana sa stolom). Sećam se učitelja, gospodina Paje, gospa Bojane, gospa Nate. To su sve bili starčavački učitelji, nisu dolazili iz drugih mesta. Posle oslobođenja, uveli su da se ide osam razreda i uvedene su knjige.

            Mi, deca, često smo igrali igre koja se zvala “čula“. U igri je svako od nas imao drvene palice, kao neke štapove dužine oko metar i po, koje drži u plićoj iskopanoj rupi ispred sebe. Svi smo stajali u nekom krugu. Igra je imala i jedno okruglo drvo oblika jajeta sa kojim smo se dobacivali. Štap se vadio iz iskopane rupe kada ta drvena loptica krene prema tebi i ti treba da je odbaciš. Jedan igrač nalazi se u sredini kruga i juri za tom lopticom. Mi svi guramo jedno drugom pa se taj u sredini natrči dok ne dođe do loptice. Kada je uhvati unutra je onaj koji je nije primio, i ovaj što je trčao zauzima njegovo mesto. Često smo igrali i igre sa loptom krpenjačom. Meni je to majka pravila, jer je ona bila šnajderka. Ta se lopta pravila tako što se natrpaju unutra svakojake krpe i onda se spolja zašije. Od razonode smo još išli da se kupamo u ritu, najčešće na kanalu do sela.

            Ja sam imao i dvoje starije braće, kao i sestru i sa njima sam se lepo slagao i često pričao. Najstariji brat Jezdimir (rođen 1925. godine) pričao mi je o partizanima. On se njima priklonio još na početku rata. U to vreme kada je Banat bio okupiran, mnogi mladići ali i drugi su bili oterani da rade kao sluge kod Švaba. Niko nije služio u mestu odakle je već su iz drugih mesta dovodili ljude u Starčevo, a moj brat bio je oteran u Francveld (današnje Kačarevo) da tamo služi. Ubrzo je odatle pobegao u partizane. Okupljali su se “u pesku“ (Deliblatskoj peščari), pa su prelazili preko u Srbiju. U partizane je pošao i moj srednji brat Blagoja (rođen 1928. godine). On je bio u Pančevu jedno dva meseca, ali su ga vratili jer je bio previše mlad.

            U Starčevu se ne sećam mnogo Nemaca vojnika, ali se sećam Rusa po oslobođenju. Bilo ih je mnogo i u kolonama su išli po ulicama. Oni su iz našeg rita “tukli“ Beograd i tu su preko Dunava napredovali dalje. Na ulicama se stalno čulo “naperjot, naperjot“, što mislim da znači “napred, napred“. Mislim da su se skoro mesec dana ovde zadržali. Na ulazu u Starčevo se nalazi spomenik za nekoliko njih koji su poginuli u tim borbama. I kod pruge u Pančevu je sličan takav spomenik crvenoarmejcima. NJih su naši sahranjivali. Slušao sam od starijih ljudi da su ti vojnici voleli puno da piju. Da kada upadnu u neku kuću koja ima puno buradi da su pucali pištoljem u bure, jer nisu imali kako drugačije da ga otvore, i onda piju tako direktno iz bureta. Sam narod im je, takođe, davao da piju. Oni su u Starčevo ušli preko Nadela, sa polja. Pričali su tada stariji da su oni Nadel pregazili, da nisu išli preko mosta. Predvodio ih je i usmeravao jedan ovdašnji Starčevac, partizan, Mile Ristić. Kada su oslobodili Beograd, onda su otišli dalje. Za vreme boravka u Starčevu spavali su uglavnom u šatorima, a štabovi su im bili po nemačkim kućama. Kada su oslobodili Starčevo ubrzo je napravljen logor za Nemce na mestu pripusne stanice (na početku Lenjinove ulice). Odatle su ih puštali ko je hteo da ide za Nemačku. Ko je imao u familiji da je neki njihov stradao u ratu, u Nemačkoj su mogli da dobiju kuću, plac i pare. To su mi pričali jer su se neki Nemci posle vraćali u Starčevo tokom 60-ih. Ja sam imao dobrog druga Nemca, moje godište zvao se Naci Devadov. Sa njim sam se puno igrao kao dete jer su nas samo dve ulice delile. On je ovde imao rodbinu u Starčevu pa je dolazio da ih obiđe, pa obiđe i mene. On mi je to pričao. I neke Hrvate ovdašnje su terali da idu u nemačku vojsku, a ko od njih nije hteo slali su ih u borski rudnik da rade. Moja snaja od rođenog brata je bila Nemica iz Omoljice, i njoj je otac poginuo. Ali njena mati nije htela da ide u Nemačku, već se udala za jednog Hrvata pa je ovde ostala. Kasnije se eto, njena ćerka, udala za mog brata.

            Kada se završio rat moj brat Jezdimir je završio za krojača u Pančevu, tamo je otvorio privatnu radnju i tu je i ostao da radi. Imao je dva učenika - šegrta iz Starčeva Praljicu Boru i Ristić Mitu, tako da su oni kod njega naučili zanat, ali bilo ih je i iz Vojlovice i Pančeva.

            Srednji brat Blagoje je učio za frizera ženskog, ali su mu hemikalije ljuštile ruke, pa je prekinuo posle godinu i po dana. Onda je radio posle na pripusnoj stanici kao vetrerinar. On je kupio kuću u Ive Lole Ribara ulici. Polovinu novca mu je dao otac, a polovinu je sam stekao. A u kući gde smo rođeni je ostao otac i tu je posle došao najstariji sin od Jezdimira.

            Od moga oca sestra koja je bila starija od njega, Kata Dimitrić, moja rođena tetka, kao devojka je išla da pomaže izgradnju pravoslavne crkve, zajedno sa mnogim Starčevcima. Muški su, ko je znao i imao zidarski zanat, zidali, a devojke su nosile cigle i pomagale na drugi način,  kako su mogle. Tetka Kata je bila udata u Starčevu, ali joj je muž poginuo u Prvom svetskom ratu. U njemu je učestvovao je i moj otac, bio je i ranjen. Sećam se da nam je pokazivao ranu. Kaže da nije metak ni osetio. Bio je na lečenju u Komoranu (Slovačka).

            Nakon rata sećam se da je ubrzo počeo da se gradi današnji Dom kulture. Jedan Švaba je bio glavni da se zidaju domovi u svim selima. Ne sećam se kako se zvao ali se sećam da je držao plan u rukama i govorio je ovdašnjim zidarima kako treba i gde treba da zidaju. Zvali su ga “palir majstor“ - to je bio kao neki nadzornik nad radnicima. Radnici su bili pravi zidari sa izučenim zanatom. Oni su zidali dobrovoljno, koliko znam. Mi, kao omladinci,  išli smo da pomažemo i da nosimo cigle, mešamo malter i radimo šta treba. Cigle smo nosili tako što uzmemo jednu dasku pa na nju ukucamo dve letve i na dasku naređamo cigle. Tako je moglo više da se ponese. Skele su sve bile od fosni i letava. Da bi se sagradio Dom, srušilo se jedno 3-4 magacina. Jedan veliki magacin se nalazio u Ulici Pančevački put (danas broj 48). Jedan je bio u centru ka mlinu (danas Pančevački put 6), jedan u srpskom kraju, u Lenjinovoj ulici, pre kafane “Kod Činča“. Sve te magacine su zvali “crni magacini“ Jedan takav na ulazu u mesto je do skoro bio tu. Ti placevi na kome su bili magacini su se posle dodelili nekome, a cela građa se vukla na gomilu, kolima i konjima, do današnjeg mesta Doma kulture. Gomilale su se cigle, grede, crep. Ne znam šta se dešavalo sa šutom. Dom je, mislim, počeo da se zida 1947. ili 1948. godine. Zidao se oko dve, do tri godine dok nije dobio zidove koje ima danas. Tada nije bilo mešalica za malter, nego se napravi od dasaka jedna površina, otprilike tri sa tri metra i tu se sipa pesak, kreč, voda i mi sa čakljama mešamo dokle god Švaba ne kaže da je dobro. Tu smo dolazili jer smo sami hteli. Neki roditelji nisu davali deci, ali meni otac nije branio. “Kad oćeš, idi“ rekao mi je. Nije mu bilo pravo samo što sam tamo trčao da radim, a kući nekad nisam po volji radio. A mi smo tu dolazili jer je bilo i devojaka pa smo se tamo družili, pevali, šalili. Ako nekad malo preteramo u zadirkivanju nekoga onda nas je Švaba grdio.

            Temelji većine objekata bili su od cigala. Tek posle oslobođenja se više upotrebljavao šoder i armatura za pravljenje betona. Ali,  to je bilo tek posle 60-ih. Bilo je i dosta mladih Starčevaca koji su išli da grade pruge i na druge radne akcije.

            Momački život provodio sam na igrankama nedeljom u sali “Kod Štimca“. Ja sam jedno vreme imao priliku da budem glavni da određujem ko će biti harmonikaš i da svira kolo i okretne igre. Harmonikaši kojih se sećam su Vasa Karavaja i Nikola, koji je bio sin od Lolinice. Lolinica je bila nadimak za ženu od Lole koji je držao kafanu na Pančevačkom putu. On se zvao Lola i poginuo je, pa su onda nju nazvali tako. Vasa i Nikola su me nekad jurili da sviraju. Oni nisu svirali za džabe već su bili plaćani od prodaje ulaznica. Igranke su bile jedino nedeljom i to obično dva puta. Prvo popodne, pa onda odemo da večeramo, presvučemo se pa dođemo ponovo uveče. Na igranci se sećam i mladića koji su bili u borbi tokom Drugog svetskog rata kao moj brat, pa u nekom trenutku na igranci dobiju napade. Mi smo to zvali “živčani“ pa kada ga stigne, drugovi pritrče da ga smire, a on razbaca oko sebe po pet ljudi. Ti su išli na lečenje u Beograd. Sećam se bio je jedan Milan, on je mnogo padao u živčano, jer je bio u prvim redovima, pa je video svašta.

            Godine 1950-te krenuo sam na predvojničku obuku. Mi, koji smo 1933. godište smo svi bili pozvani. Imam i sliku u parku. Ja sam bio desetar i to na slici je moja desetina. Predvojnička obuka je služila da se pre vojske nauči da se drži puška, da se otvori, stavi metak, nišani i slično. Koristili smo za obuku metke sa drvenim vrhom i bez baruta. Nismo pucali. Obuka se odigravala u polju na salašima, pa se svaka četa negde smesti. Na primer svi iz Starčeva jedno godište su na jednom mestu, pa Omoljica na nekom drugom salašu i sve tako. Nas istog godišta je bilo oko sedamdeset. Na salašu smo spavali i celu obuku imali. Posle je prava regrutacija bila u Pančevu pa smo se raspoređivali. Pošto sam znao da dobro vozim traktore odredili su me ili za tenkistu ili za vozača, pa sam posle ipak bio vozač. Vojsku sam služio u Zagrebu u autojedinici, gde sam postao i instruktor. Vojska se služila tada dve godine. KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije) i mornarica su služili četiri godine. KNOJ je služio moj brat Blagoje. Najstariji brat nije služio vojsku jer je bio u partizanima, pa su mu to priznali kao da je odslužio.

(nastaviće se)

Marko Ivošević