Ekskluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja tridesetogodišnjih “Starčevačkih novina“ je Jagoda Velinov (devojačko Filipović), rođena je 12. februara 1929. godine, u mestu Jelovica, u opštini Pirot, od majke Najde i oca Jordana, kao peto od još osmoro sestara i braće.

            Detinjstvo je provela u rodnom mestu, gde je dočekala i Drugi svetski rat, nakon čijeg kraja završava osnovnu školu u Pirotu. Potom se javila na konkurs za učiteljski tečaj u Sarajevu, a pored ostalog, tamo postaje i udarnik. Nedugo zatim dobija i prvi posao u bosanskom gradu Brčko, gde se nešto kasnije udala. Početkom šezdesetih godina prošlog veka s porodicom prelazi u Dubonu, a ubrzo, 1961. godine, dolazi u Starčevo, kako bi se, zajedno sa suprugom, zaposlila u OŠ “Vuk St. Karadžić“, gde ostaje sve do penzije 1985. Tri godine kasnije odlazi kod ćerke koja se udala u australijskom Melburnu.

            U međuvremenu je, iako u poodmaklim godina često dolazila ovamo, da bi se pre dve godine, sa svojih punih 95 godina, konačno skrasila u Starčevu, kod sina.

            U braku s Milčetom na pravi put izvela je Jordana (66) i Milku (62), od kojih ima unuke Jelenu, Ivana i Melani Rouz, a od 2023. godine postala je i prababa jednoj beskrajno simpatičnoj devojčici, koja se zove Lena.

            Kako je odrastala mala Jaga?

            - Odrastala sam praktično na njivi, jer su me kao bebu roditelji tamo vodili jer nije imao ko da me čuva, s obzirom na to da su mukotrpno radili i borili se da othrane mnoglačnu porodicu u teskobnim vremenima. Ponekad bi tako u radnom zanosu ostavili u brazdama i kada se nana Najda vrati, događalo se da me zatekne punih usta zemlje. To je zato što sam oduvek bila ješna i često majci,  kada deli hranu deci, nemajući strpljenja da dočekam svoj obrok, govorila “daj meni, nanke“, a ona mi je uvek smireno samo uzvratila sa “čekaj, dobićeš“. Recimo, kada je bućkala, to jest pravila maslo, odnosno puter, sedela sam tik uz nju, večito alava, a ona mi ga je vadila i odmah davala iz te “bućke“. S druge strane, još kao mala dobijala sam obaveze, pa sam čuvala šest godina mlađeg brata Milutina. Sećam se da sam ga jedanput držala na ramenima i kada sam ga spuštala, rekla jednoj devojčici da ga pridrži, ali me ona nije razumela, pa je on žestoko tresnuo. Toliko je vriskao da je mama došla sa njive da vidi šta se događa i posle sam, razmišljajući o tome, počela da verujem da je kasnije imao problema s kičmom kao posledicu od toga pada.

            Jelovica...

            - U retkim slobodnim trenucima mi, deca,  igrali smo se preko reke rodnoj u Jelovici, gde su bile, kako smo mi to zvali, gradine i zaledice. E tamo smo se klizali, a znam da sam jednom pala i toliko jako se razbila o led, da sam se zanesvestila. I to je jedna od retkih “igara“ koje pamtim, jer nismo imali vremena za to, budući da smo, kao što rekoh, morali što više da pomažemo roditeljima, koji su mnogo radili i stalno bili veoma umorni. Uprkos tome, trudili su se da nas nauče što više toga. Tako, pamtim kako je moj otac Jordan pokazivao kako treba da izgleda oprana čaša. Ili bi nas izvodio da nas nauči kako se seku drva. Bio je izuzetno sposoban i čak je stizao i da veoma dobro svira violinu. Pisao je i pesme, a još uvek dobro pamtim jednu predivnu koja se zvala “Majkina baštica“. Moram da naglasim da je on bio toliko pedantan da je želeo da sve bude najkvalitetnije moguće. Recimo, vodio nas je u livade, gde napravio kolibicu nalik na ove današnje tople leje, koju je pokrivao sa slamom, pa smo tu odmarali. Trudio se da seno bude najbolje moguće, pa smo, kako ga muškarci pokose, odmah prevrtali kako se ne bi ubuđalo, jer ako je dobra hrana, onda će biti dobra vuna, dobri jaganjci za prodaju, a od toga se živelo. Nažalost, kada je krenula rezolucija Informbiroa 1948. godine otac je poslat u Bugarsku na tajni zadatak, gde je zarobljen i više se nikad nije vratio, jer je ubijen pet godina kasnije.

            Čuvanje ovaca...

            - Imali smo mnogo ovaca u to vreme, oko 150, a ja ih u nekom momentu čuvala s najstarijim bratom Svetom. Tako smo jedanput spavali u nekoj kolibi, a on je obilazio ovce koje se jaganjče. I taman sam tvrdo zaspala, kada odjednom čujem, zavija on, zavija kuče. Zapravo, kako se jagnjila najbolja ovca, pas je dočekao jagnje i pojeo ga. A moj brat nije mogao to da podnese i plakao je, kukao i vikao na kuče. Sve u svemu, mnogo smo radili i čim je koje dete stasalo, odmah je krenulo da radi sve teže i teže poslove, jer trebalo je sve postići kako bi se nekako preživelo.

            Rat...

            - Sećam se kako smo tih dana morali u zbeg u planinu na jedno vreme da bismo se sklonili od bugarskog okupatora. A kada su prošli Nemci, oni su uzimali sve što su nalazili: živinu i goveda su klali, a tata je voleo i držao pčele, pa su sve košnice isprevrtali, kako bi došli do meda. Samo jedno društvo je preživelo, jer je bilo toliko ljuto, da se nikako nije dalo otimačima.

            Škola...

            - Bila sam dobar učenik u osnovnoj školi i volela je od početka. Sećam se da me je pokojna nana terala da radim, ali sam joj često odgovarala da imam mnogo da učim. Tata je bio promućuran i to primetio, pa je, kada je stao rat, upisao mene i mlađu braću Mileta i Milutina, u pirotsku školu i tamo plaćao stan i izdržavao nas. Sećam se da smo jedanput krenuli peške na slavu u Jelovicu, udaljenu 35 kilometara i to mahom uzbrdo. Tata nas je sreo negde na pola puta kod doline Baljin Dol, noseći tovar hrane da plati stan, pa nas je vratio nazad u Pirot. Kao najstarija, molila sam ga da nam oprosti, a on je, iako je bio strog, bio je i pravičan i nije nas kaznio. Sutradan nas je,  čak, odveo na pomenutu slavu u rodnom mestu.

            Sarajevo...

            - Kada sam završila osmoletku, upisala sam učiteljsku školu. Nakon što sam završila prvi razred, pojavio konkurs za učiteljski tečaj u Sarajevu, gde su primili i otišla sam tamo na dalje školovanje. Tokom raspusta bile su veoma zastupljene radne akcije, na koje su mahom svi išli. Tako sam bila deo izgradnje čuvene pruge Šamac - Sarajevo. Na kraju sam proglašena za udarnicu, kao jedina od svih ženskih učesnica akcije. To su bile internacionalne brigade, u kojima su bili i Grci i mnogi drugi. Stvarno je bilo lepo; svake večeri smo se družili uz logorsku vatru i pevali pesme, kao što je “Šamac - Sarajevo, to je naša meta, izgraditi prugu još ovoga leta“.

            Brčko...

            - Kada sam završila niži učiteljski tečaj, imala sam pravo da konkurišem za posao i dobila sam bosanski grad Brčko. Počela sam da radim, a da još nisam bila završila školu. Bilo je to odmah posle rata, a ja sam bila potpuno zatečena sa svojih nepunih 20 godina. Kada sam ušla u razred nisam znala ni šta ću, ni kako ću, niti sam a imala plan, ni program. Nalazila sam se u muslimanskom selu u opštini Brčko, u početku nisam imala ni platu, nego su roditelji mojih đaka donosili hranu. Kasnije sam počela da primam neke bonove, a onda i kakav-takav novac. Ipak, kako je vreme odmicalo bilo je sve bolje. U to vreme u nekom susednom selu radio je i moj budući suprug Milče, kada smo se i zbližili i potom uplovili u brak.

            Dubona, pa konačno Starčevo...

            - Potom smo dobili, po sada lošem poznato, mesto Dubona u Šumadiji. I tamo smo bili par meseci, da bi se Milče izborio za posao u Starčevu. Inače, on je imao svoj neki stav koji je bio malo poseban, ali je možda to i bolje nego stalno biti “puzavac“. S druge strane, mene su uvek voleli pretpostavljeni, jer sam bila poslušna. I tako smo Milče, ja i sin Jocko, koji se rodio u Brčkom 1958. godine, došli u Starčevo, a ćerka Milka je bila na putu i rodila se ovde 1962. Kada sam počela da radim dobila sam odeljenje od 50 učenika i to mi je bila prva generacija rođena 1954. Ipak, uspevala sam da to držim pod kontrolom. Iako je to bilo normalno u to vreme, nikad nisam bila prestroga, niti sam tukla decu. Mislim da su me deca volela su, ali verujem da su volela svakog učitelja. Rekla bih i da imam dara za rad s decom, kao i moj brat Mile, poznati učitelj i direktor škole, koji je jedini živ i vitalan od sve braće i sestara. I tako, godinama sam radila u “donjoj školi“, koja je zatvorena negde pred kraj mog radnog veka. U penziju sam otišla 1985, kada me je “nasledila“ sestričina Sneža, koja je kao i moja ćerka bila učiteljica, dok je sin Jocko takođe bio prosvetni radnik, jer je završio fakultet Odbrane i zštite.

            Australija...

            - U to vreme mi je umro i suprug, a kada je prošla godina, 1988. sam otišla u Australiju, u Melburn kod ćerke koja se tamo udala nekoliko godina ranije. Prvih osam godina nisam dolazila, a nakon toga svake druge. I kada se osvrnem na život u Australiji može se reći da je to obećana zemlja za stare. Iako nisam radila u Australiji, dobila sam i penziju, doduše, ne odmah. Kasnije mi je pripao i stan za penzionere na korišćenje. Zapravo, to je jedna ulica sa 44 kućice... I mogu da kažem da Australijanci o svemu vode računa i dobro je za nas stare, koji su malo paraziti, ali tamošnja vlast ima novca sve to da plati. S druge strane, mladi mnogo moraju da rade, što sam i sama uvek volela, a naročito u bašti, jer me je to uvek okrepljivalo i činilo zdravim i korisnom.

            Starčevo, danas?

            - U ovom mestu je, koliko mi se čini, sve na sasvim zadovoljavajućem nivou.

            Tako govori ova krepa i zdravomisleća Starčevka, a svojim sugrađanima poručuje:

            - LJubavi nikada nije dovoljno, što to ponekad nije moguće, ali svako svakog treba da poštuje, bez obzira da li je star ili mlad, bogat ili siromašan, lep ili ružan.

Jordan Filipović