- Moje ime je Mirjana Marinković i ponosna sam čestita treća generacija Starčevaca - od dede Svetozara i oca Tomislava i majke Desanke Marinković. Sestra Dragana je profesor fizičkog vaspitanja i radi u starčevačkoj školi. Rođena sam 1979. godine u Pančevu.

            Osnovnu školu sam završila u Starčevu, srednju ekonomsku u Pančevu. Višu poslovnu školu završavam u Beogradu, kao i Fakultet za menadžment u Novom Sadu i Srednju medicinsku školu. Pripadam onoj generaciji koja je aktivno učestvovala u svim školskim sportskim aktivnostima, bavila sam se odbojkom i to sa izuzetnim rezultatima. Oni malo stariji Starčevci verovatno me pamte i po osnivanju prve menjačnice u našoj zajednici.

            Gde sada živite?

            - Od 2015. godine sa porodicom živim u Norveškoj. Norveška je kraljevina  sa 5,5 miliona stanovnika, čiji je glavni grad Oslo. Sa porodicom živim  u Haslumu, predgrađu Osla, koje je poznato  po svom izuzetno uspešnom istoimenom rukometnom klubu. Nedaleko se nalazi Oslo fjord, mnogobrojna kupališta, predivna priroda, vidikovci. Haslum pripada opštini Berum i od dolaska u Norvesku živimo tu. Berum je  od centra Osla udaljen 15 minuta vožnje metroom. Život u Berumu je nešto sporiji nego u Oslu, što svakako prija. Inače, više od 25 različitih nacija živi u glavnom gradu Norveške, Oslu.

            Šta tamo radite i kako ste se snašli?

            - Preseljenje za Norvešku je došlo nekako slučajno i neplanirano i nametnulo se kao izazov. Medecinski kadar je deficitaran u ovoj zemlji i shodno tome sam morala da završim srednju medicinsku školu kako bi dobila njihovu autorizaciju. Poznavanje jezika je bilo neophodno, a ispit mora da se polaže isključivo u Norveškoj. Mnoga pravila su bila izuzetno rigorozna, s obzirom na to da dolazim iz zemlje koja nije članica Evropske unije. Prve tri godine dobijate radne dozvole, potom stalnu radnu dozvolu, a nakon šeste i norveški pasoš. Radim u patronažnoj službi od početka. Posao je human i zanimljiv. LJudi koji dolaze iz Srbije uglavnom su iz medicinske branše.

            Ima li nostalgije? Da li ste dolazili u Starčevo i koliko često?

            - Nostalgije ima, s godinama sve više. Velika je kulturološka razlika kao i razlika u mentalitetu. U početku ste obuzeti poslom, raznim dozvolama, adaptacijom i socijalizacijom pa se toliko ne misli na nekadašnju kuću. Vremenom, kada stanete na svoje noge, osećaj nostalgije je sve jači. Često dolazim u svoje Starčevo i uvek mu se radujem sve više i više.

            Šta biste poručili Starčevcima, onima koji razmišljaju o odlasku i onima koji ostaju?

            - To je pitanje izbora. Oni koji odlaze će, verovatno baš kao i ja, biti “niti tamo niti ovamo“, dok oni koji ostaju treba da budu deo zajednice koja će se međusobno uvažavati i pomagati, sa mnogo međusobne empatije i respekta.

Petar Andrejić