“Prvi teren Fudbalskog kluba “Borac“ nalazio se u ritu, pored poljskog puta koji je vodio od današnje škole, kada se pređe most posle današnjeg “prvog kanala“. Tada se do njega dolazilo poljanom, a na ćupriji su znali da naplaćuju karte. Zatim je teren formiran tu gde je i danas. Zanimljivo je da je Starčevo u jednom trenutku, mislim negde kasnih 60-ih godina godina prošlog veka, imalo dva fudbalska kluba. FK “Borac“  je već imao tradiciju, a u nekom trenutku je oformljen i FK “Partizan“. Oba kluba su igrala u istoj ligi i na istom terenu, tu gde se igra i danas. U “Partizanu“ je bilo dosta igrača iz Vojlovice. Svlačionica je “Borcu“ i nakon preseljenja terena neko vreme još bila u berbernici i frizarskom salonu kod Terzića, koji se nalazio u zgradi na uglu, na parceli današnje škole. “Partizanovci“ su se oblačili kod sugrađanina pod nadimkom Čerčil. Kuća gde je bila njihova “svlačionica“ bila je u Ulici maršala Tita, na drugoj raskrsnici. I jedni i drugi su tako obučeni išli na utakmice kroz ulice mesta i to igrači “Borca“ kroz centar, a “Partizanovi“ obično kroz Maršala tita, pa u Letnju ulicu, Lenjinovu, pa sve do terena. Usput im se često priključivala i publika.

            Po preseljenju terena za fudbal na današnje mesto, tu pamtim da su 60-ih dolazili i cirkusi. Razapne se tu šator pa bude po nekoliko dana. Neki cirkusi su gostovali i u velikoj sali Doma kulture.

            Pamtim i da je Starčevo imalo i dobošare. Kada su bile neke važne vesti iz zgrade Mesne zajednice je izlazio dobašar koji je išao od raskrsnice do raskrsnice i svaku objavu započinjao rečima “čujte i počujte“. Sećam se da su to radili deda Marko Mesert i Đura Terzić. Đura me je spasio od davljenja kada sam bio mali. Tada su kanali bili sa puno vode. Tačnije, “prvi kanal“ je bio kao reka, koju smo zvali Ponjavica. Bilo je u njoj dosta vode i tu smo se često kupali. Tako sam se jednom davio i krenula je da mi tone glava, a on kada je to video skočio je i izvukao me. Do kraja života sam mu bio zahvalan i poštovao sam ga. Sećam se da sam kod deda Marka dolazio i kada su krenuli da mi otpadaju mlečni zubi, da mi ih u parku vadi. Vadio ih je ručno, samo uzme maramicu u prste i izvadi odnosno iščupa. Da vadim mlečne zube išao sam i kod Milivoja elektičara, koji mi je bio u komšiluku. On mi je zube vadio kleštima, a njegova žena Marta mi je držala glavu da se ne ritam. Nikada me nije ništa bolelo jer ti zubi nemaju koren. Kada izvade zub onda su obično jednom rakijom prali ranu i to je tako bilo i kod deda Marka i kod deda Milivoja. Tada u Starčevu nije ni bilo zubara, a nisi uvek mogao da ideš u Pančevo.

            U vremenu sve do kraja 70-ih godina, pošta je bila smeštena u zgradi gde je sada Klub invalida rada na početku Ulice Borisa Kidriča. Ulaz u poštu je bio bliže kraju objekta, ka današnjoj letnjoj bašti, dok je službeni ulaz bio iza objekta. Ispred glavnog ulaza je bilo drveno sanduče gde su se ubacivala pisma. Kada se uđe kroz vrata u objekat, ulazilo se u manju čekaonicu. Tu je unutra, odmah do ulaza sa desne strane, bio jedan drveni sto sa kosim pultom koji je služio za pisanje. Na desnom zidu je stajala jedna duža drvena klupa, pa zatim jedan manji drveni stočić i na ostalim mestima još po neka manja klupa. Na levom zidu od ulaznih vrata je bilo drveno prozorče, pa pored njega službena vrata i jedan telefon okačen na zid. U to vreme kada treba da telefoniraš nekome, to se zakazivalo. Ode se kod poštara, pa se kaže sa kime se želi razgovarati i oni onda pozovu i omoguće razgovor, ali to je sve bila posebna procedura. Telefoni su tada bili u pravom smislu te reči - aparati. Imali su neku kurblu na navijanje koja pokreće liniju i onda službenici ubadaju neke kablove i premošćavaju linije koga treba da pozovu. Ne znam kako je to tačno radilo, ali se sećam šta sam gledao. Kada se veza uspostavi oni ti kažu da se javiš i ti onda razgovaraš, samo na slušalicu, nisi ti mogao da pozivaš. U Starčevu je do kraja 70-ih godina bilo svega par telefona u privatnom vlasništvu, dok se nije izgradila nova pošta.

            U  Starčevu je vrlo aktivno delovalo dobrovoljno vatrogasno društvo. Tako sam se i ja u vatrogasce učlanio još kada sam bio mali. Vatrogasni dom je bio pored zgrade Mesne zajednice, na mestu sadašnjeg doma. Bio je u vidu niske jednospartne zgrade sa dve garaže. U jednoj je stajala cisterna na zaprežnim kolima i pumpa koju su ručno pokretale dve osobe, kao nekakva velika klackalica. Kola su bila obojena u crveno. Cisterna nije nikada bila puna vode već se punila po potrebi. Vukli su je konji. Iza te dve prostorije garaže, bio je jedan pomoćni objekat u vidu šupe. Obaveštavanje o požaru, s' obzirom da nije bilo telefona, je išlo od usta do usta. Neko otrči da nekom kaže i tako se prenese. Brzo se mi, koji smo bili u vatrogasnom društvu, okupimo. Uvek je od nas tu bio neko ko je imao dobre konje, i onda on dotera i zakači se prikolica i ide se na intervenciju. Kasnije je bila i sirena u centru koja javlja požare, nekih 70-ih godina. Intervnecije su bile najčešće leti. Sećam se nekoliko većih požara. Bio je veliki požar, šezdesetih godina, kod Dragojerčevih, gorela su dva dvorišta. Bilo je vatrogasaca i iz Pančeva i naših, gasili su dva dana. To je najveći požar koji pamtim. To su bila dva velika dvorišta u kojima je sve gorelo. Goreli su senici, kočine, ostave. Nije prešlo sva sreća na kuće, ali je izgorelo pola dvorišta. Sećam se jednog hrabrog čoveka - Steva Čena su ga zvali, on je uletao u vatru koliko je bio hrabar pa je spašavao stoku i živinu. Takođe, bio je često ispred vatre i polivao da spreči širenje. Tada naši vatrogasci nisu imali nikakvu posebnu opremu, nego uglavnom svako krene od kuće obučen kako jeste. Kada je bio taj veliki požar ja sam bio mali tada, pa mi gašenje tog požara nisu dozvolili, već sam samo gledao. Vodu u cisternu su punili uglavnom tako tako što pre intervencije prvo odu do Ponjavice, napune ručnim pumpama, pa odu na intervenciju. Ponjavica je tada bila velika sa dosta vode, pa si mogao duž celog rita da bilo gde potopiš crevo.

            Dobro pamtim i zgradu stare ambulate. Ona je srušena krajem 60-ih godina prošlog veka, mislim neke 1967. ili 1968. Dobro se sećam da je bila veliki objekat u obliku latiničnog slova “L“ čija je ivica bila negde gde je danas trafika kod sadašnje ambulante. Mislim da je bila okrečena u žutu boju sa spoljne strane i imala je neke ukrase po fasadi. Objekat je obuhvatao u sebi i dva ili tri državna stana i naravno ambulantni deo. Jedan stan je bio na kraju krila zgarade u Ulici Pančevački put i gledao bi danas na naše komunalno preduzeće. Tu se nalazila i ajnfort kapija iz pravca ulice, koja je bila pregrađena i služila je kao garaža. Ulaz u taj stan bio je sa boka zgrade iza ajnforta. Drugi stan je gledao na Ulicu maršala Tita i bio je na kraju drugog krila zgrade. U taj drugi deo stanova se ulazilo sa zadnje strane zgrade. Prolaz se nalazio između zgrade Mesne zajednice i ambulante praktično gde je danas plato iza JKP-a. Tu se nalazila i ledara, koja je bila nešto uvučena u odnosu na ulicu, ali se pored nje prolazilo kada se išlo do stanova. Ledara je bila jedna jama gde se čuvao led, koji se tu donosio zimi, a mogao se očuvati sve do kraja leta.

            I unutrašnjeg izgleda zgrade ambulante se sećam dosta dobro. Ambulantni deo je zauzimao središnji deo objekta. Iz centra Starčeva je bio glavni ulaz u ambulantu, kroz drvena dvokrilna vrata sa ukrasnim reljefom po njima. Odatle se ulazilo pravo u čekaonicu. Čekaonica je imala drvene klupe sa naslonom, ofarbane u belo i neki drveni ormar sa staklom isto ofarban u belo. Od nje je, levo, bila jedna manja soba gde su se primale inekcije i vršile druge intervencije. U vremenu kada sam ja tu dolazio tu je najčešće bila jedna babica, koja je živela u Ulici maršala Tita, jedan medicinski brat, za koga se sećam da se prezivao Sekulić, i jedna medicinska sestra. Pravo od čekaonice su bile neke prostorije za osoblje i magacin, a desno je bila jedna veća doktorska ordinacija. Kod doktora se nalazio jedan veći sto, krevet za ležanje i drveni beli ormari sa staklom. Iz ordinacije je jedan veliki prozor gledao ka Pančevačkom putu, a jedan ka Ulici maršala Tita. Kao lekar je u moje vreme tu radio doktor Jovkov Kasabov. On je bio Bugarin. Živeo je u tom prvom stanu sa ajnfort kapijom. Kasnije je sazidao jednu uvučenu kuću na pančevačkom putu. On je tu u Starčevu radio, mislim, preko dvadeset godina. U drugom stanu je živela jedna baka Sofija, njen brat i njihova majka. Iza zgrade su bile neke drvene šupe, koje su koristili stanari. Pre doktora Jovkova, je tu radio doktor Ilić. NJega se sećam jer je bio muž  moje učiteljice Mire Ilić, ali se on nije dugo zadržao u mestu.  Oni su stanovali u školskoj zgradi gde je danas stan kod kabineta informatike. U Starčevu tada nije postojala apoteka, pa se išlo u Pančevo za lekove na recept, kada ti doktor napiše.

            Inače, ljudi koji su kasnije pravili novu privremenu ambulantu, nakon rušenja stare, što se mislim desilo negde između 1967. i 1972. godine, su stanovali kod nas. Oni su bili iz firme koja se zvala Krivaja, iz mesta Davidovići u Bosni. Glavni šef im je bio Franja Dumnić. Radilo se od 10 do 12 sati dnevno. Uveče su išli po kafanama sa pevačicama do kasno u noć. Moj tata, koji je u to vreme radio u starčevačkom mlinu,  dosta vremena je provodio sa njima. Ta ista firma je nakon tog posla, prepravljala i krov na velikoj sali Doma kulture.

pripremio M. Ivošević