Kako ste provodili te dane?

            - U vreme naše mladosti nije bilo interneta, kompjutera, mobilnih, pa čak ni onih običnih telefona, nego smo se po ceo dan družili, igrali fudbala, “između dve vatre“, golubarili, jurke, igrali žmurke i sve ostale igre, a sad nema dece na ulicama i slabo se druže, samo preko “Fejsa“. Svi moji drugari su golubarili. Razmenjivali smo golubove, željno čekajući da doleti neki tuđi.

            A sadašnji golubarski dani?

            - Sada golubari još par golubara, Željko i kum Pavle Lapić, sa kojima sarađujem. Početkom 90-tih godina  osnovali smo naše, starčevačko, “461“  društvo, a dotle sam bio učlanjen i u omoljičkom društvu “196“.

            Šta sa sobom nosi golubarstvo?

            - Golubove volim zbog druženja,  golub je simbol mira, prijateljstva i jedan vid sporta u kom se dokazuje kvalitet goluba, ali i čoveka, kakav je. Lično,  meni nije bitan rezultat, već let golubova i moj rad. Najbitnije da mi golubovi ispravno lete i ne puštam ih na utakmicu ako nisam siguran da će ispravno leteti. Do sada imam 30 rezultata u okviru kluba. Najveći juniorski rezultat je 10 sati i 36 minuta, a seniorski 11 sati i 13 minuta. Ostali su od 6 do 9 sati. Mnogo vremena i truda mi je trebalo da prebacim 9 sati.

            Da li ste nagrađivani?

            - Bio sam i prvak Društva, ali uvek mi je na prvo mesto druženje. Tako, na primer,  sarađujem sa golubarima iz Šapca kod kojih odlazim i razmenjujemo iskustva i po nekog goluba kako bi unapredili i poboljšali kvalitet svoga jata. Za golubarstvo treba mnogoo vremena, rada i odricanja, jer golub vezuje golubara za kuću. Golubar mora da upozna  svakog goluba “do srži“, da prati njegov let od starta pa do silazaka, kao i samo ponašanje u kavezu. Za dobar let i rezultat golub mora da je dobro, kvalitetan i zdrav, pa onda kako ga golubar istrenira, tj. pripremi i nahrani, jer jato dobro spremiti za utakmicu velika je nauka, treba znanja, rada i znati nahraniti golubove.

            Kakav je kvalitet jata?        

            - Golubove sam dugo godina pario u srodstvu, ali nisam bio zadovoljan, pa sam skoro ubacio neke nove, sveže krvi, kako mi to golubari kažemo. Sada je sve ostalo na meni, da dokažem svoje znanje i umeće kako bi opravdao svoj trud i rad. Opet, želim da napomenem da je najbitnije zdravlje golubova, samo zdrav golub može da pokaže svoj valitet  i pruži maksimum.

            Kakva je situacija u golubarstvu danas?

            - Od prošle godine sam u “823“ klubu poput većina golubara iz “461“  kluba. Nas dvadesetak je prešlo u nov klub i za sada dobro funkcionišemo i slažemo se, družimo i sarađujemo, što je i odlika samog golubarenja. Nije lako! Zbog napretka tehnologije u ovom ludom vremenu, mladi nisu zainteresovani da budu golubari, tako da nemamo podmladak, ili je to samo po koji član u nekom društvu. Plašim se da će se golubarstvo svesti za koju godinu na mali broj golubara koji će se boriti za opstanak našeg srpskog visokoletača, ptice koja krasi naše nebo i ne zna za granice. To je naš simbol, naš golub i naš ponos!

Zoran Petrov