Veoma je uspešan u svome poslu i ima malo slobodnog vremena, ali je, ipak , našim novinama dao kraći intervju.
Recite nam nešto o Vašem detinjstvu?
- Rođen sam u lepom prirodnom okruženju. Imam dve sestre koje su starije od mene. Verovali ili ne, iako sam rano napustio mesto rođanja, veoma se dobro sećam svega iz tog perioda. Čak je i sestrama to čudno, jer se one manje sećaju šuma i planina koja su nas okruživale u mestu gde smo proveli detinjstvo...
Kako je proteklo Vaše školovanje?
- U Starčevu sam, nakon dolaska, završio osnovnu školu. Srednju, elektrotehničku, završio sam u Pančevu i stekao zvanje automatičara, što mi zapravo nikada nije koristio u dosadašnjem životu. Nakon toga sam završio višu školu i postao inženjer organizacije rada.
Gde ste se najpre zaposlili?
- Prvo sam počeo sa radom u Pančevačkoj industriji stakla i tamo radio punih 18 godina. Radio sam na radnom mestu za proizvodnju i montažu vetrobranskih stakala. Pred sam kraj rada u “Staklari“ bio sam na mestu direktora biroa za razvoj.
Kada ste postali privatnik?
- Odmah nakon odlaska iz preduzeća otvorio sam svoju firmu koja uspešno radi do danas. Ove godine obeležićemo punih 20 godina rada rada. Nikada do sada nismo imali zastoja u radu, a kroz firmu je prošlo mnogo radnika, ali niko nije napustio iz nezadovoljstva.
Kako sada poslujete?
- Moja firma, od kada je otvorena, posluje odlično. Sarađujemo, i isporučujemo staklo i van Srbije, a naročito poslujemo sa privrednim subjektima iz bivših jugoslovenskih republika. Radili smo stakla za fabriku aviona “Soko“ iz Mostara. Čak smo i za našeg košarkaša Sašu Pavlovića, koji živi u Americi, uradili šoferšajbnu za njegovog “ševroleta“ za koji nije mogao tamo da pronađe staklo.
Recite nam nešto o Vašoj porodici?
- Do skoro sam bio u braku, ali spletom raznih okolnosti više nisam. Sa bivšom suprugom imam dva sina. Uroš ima 35, a Dušan 30 godina. Od Uroša imam dvoje unučadi, Dunju i Davida, a od Dušana unuku Danicu. To mi je sada najveća sreća. Oba sina mi pomažu u radu i to je jedan od pokazatelja uspeha u porodičnom poslovanju.
Čime ste se još bavili?
- Nekada sam igrao basket i bio veliki navijač “Crvene zvezde“. Išao sam na sve utakmice dok sam bio mlađi. Bio sam i ljubitelj kviza i učestvovao 1992. godine u porodičnom kvizu “To je to“ koji su vodili Mića Orlović i Sanja Ilić, a pitanja su bila bazirana na Ginisovoj knjizi rekorda. Iako sam u superfinalu na sva pitanja dao tačne odgovore, ipak sam osvojio drugo mesto, jer je prvoplasirani preuzimao pitanja od slabije rangiranog takmičara.
Na kraju ovog našeg razgovora, šta bi ste poručili Starčevcima?
- Poručio bih sugrađanima da veruju u sebe i da rade pošteno, pa će sigurno uspeti u svojim namerama.
Predrag Stanković