Nina i Aleksandra, koju drugari zovu Caca, kažu da su upravo kroz ragbi stekle nova prijateljstva, naučile šta znače timski duh, disciplina i upornost, ali i zavolele sport koji danas zauzima važno mesto u njihovom životu.

            U RK-u “Borac“ posebna pažnja posvećuje se radu sa decom i popularizaciji ragbija među najmlađima, a značajna olakšica za roditelje je i to što se treninzi i oprema za decu ne naplaćuju.

            Kako su izgledali vaši počeci u ragbiju?

            Nina: - Na početku mi je bilo baš teško jer ništa nisam razumela. Zahvaljujući starijoj deci i trenerima, polako sam počela da shvatam pravila, a posle je sve bilo mnogo lakše jer u igri sve ima svoju logiku. Najviše mi je problema pravilo šutiranje lopte na početku igre. Stalno mi je odlazila u suprotnom smeru, ali sam vremenom i to savladala.

            Aleksandra: - Meni je bilo teško jer sam bila najmlađa. Imala sam utisak da svi misle da ništa ne razumem, ali su mi upravo stariji igrači i treneri mnogo pomogli. U početku mi je bilo neobično što se lopta dodaje unazad, a nisam razumela ni obaranje. Stalno su me ispravljali i tako sam postepeno naučila.          

            Ragbi često prati glas da je grub sport. Da li devojčice igraju po istim pravilima kao dečaci?

            Nina: - Pravila su ista. Kod nas devojčice i dečaci treniraju i igraju zajedno. Dečaci u našoj ekipi su uglavnom mlađi, pa sada i mi njima pomažemo, kao što su nekada stariji pomagali nama.

            Aleksandra: - Na terenu svi treba da budemo ravnopravni. Zato, mi, devojčice,  ponekad moramo da damo i malo više od sebe, ali kada uđete u igru, ne razmišljate o tome ko je devojčica, a ko dečak - razmišljate o ekipi i utakmici.           

            Na kojim pozicijama igrate?

            Nina: - Uglavnom igram prvog ili drugog centra. Tu nikada ne znate ko će biti preko puta vas - neko jači, sa kim će biti više kontakta, ili neko manji i brži koga treba proći. Ranije sam igrala i otvarača. To je pozicija blizu demija: kada demi izvuče loptu, dodaje je meni, a ja je dalje prosleđujem ostalima. Bila sam i kapiten ekipe. Tada pred utakmicu idem kod sudije zajedno sa kapitenom protivničke ekipe i dogovaramo strane terena i ko prvi šutira. To mi je baš zanimljivo.

            Aleksandra: - Najčešće igram demija. Moja uloga je da posle raka izvučem loptu i pokrenem nastavak igre. Volim i druge pozicije i nije mi problem da odigram tamo gde je ekipi potrebno.         

             Koja takmičenja posebno pamtite?

            Nina: - Obožavam takmičenja! Uglavnom se igra nedeljom. Prošle godine sam nastupala i za petliće i za pionire, pa sam gotovo svake nedelje išla na utakmice. Bilo je naporno, ali mi je bilo važno da pomognem mlađoj ekipi.

            Najviše pamtim svoje prvo takmičenje, kada smo bili prvi u Srbiji. Igralo se na Adi. Bila je zima, pa smo igrali u “balonu“, i sve mi je tada bilo novo i uzbudljivo.

            Aleksandra: - Meni je najznačajniji turnir bio u Pragu. Bilo je mnogo dece i ceo dan smo igrali utakmice. Družili smo se sa vršnjacima iz drugih zemalja i razgovarali na engleskom. Osvojili smo treće mesto, a ja sam dobila i plaketu za najboljeg igrača. To mi je jedno od najlepših iskustava u ragbiju.

            Kakvi su vam dalji planovi u ragbiju?

            Nina: - Sigurno želim da nastavim da treniram. Posle šesnaeste godine, kada pređemo u kadetski uzrast, više nećemo moći da igramo utakmice zajedno sa dečacima. Volela bih da tada nastavim u nekom ženskom klubu.

            Aleksandra: - Imala sam nedavno jednu kraću pauzu, ali sam se ipak vratila treninzima. Već od sledeće godine moraću da razmišljam o prelasku u ženski tim. Znam da takva ekipa postoji u beogradskom “Partizanu“, pa ću videti kakve će biti mogućnosti da tamo nastavim da igram.

Šta mogu da očekuju deca koja odluče da probaju ragbi?

            Nina: - Mogu da očekuju mnogo druženja, putovanja i zabave. Treniramo tri puta nedeljno, uglavnom od 20 časova. Treneri su zahtevni, ali se kasnije vidi  rezultat.

            Aleksandra: - Posebno je lepo to što su u Ragbi klubu “Borac“ treninzi i kompletna oprema za decu besplatni. To znači da svako može da dođe, upozna ragbi i vidi da li mu se taj sport dopada, a da roditelji nemaju dodatne finansijske obaveze.

            Ragbi bih preporučila svima koji žele da treniraju, druže se, putuju, upoznaju nove ljude i budu deo jedne ragbi porodice. Dođite, probajte, družite se i zabavite. Možda baš u ragbiju pronađete sport koji ćete voleti ceo život.

            Ove godine ste krenule u osmi razred. Da li već razmišljate o srednjoj školi i budućem zanimanju?

            Nina: - Najverovatnije ću upisati smer koji je vezan za turizam u ekonomskoj školi - turistički vodič. Sviđa mi se taj posao, a dobro mi idu i strani jezici, pa mislim da bih mogla da se pronađem u tome.

            Aleksandra: - Sebe jednog dana vidim kao trenera ragbija. Već sam nekoliko puta vodila trening i to mi se baš dopalo. Za izbor srednje škole još imam vremena, ali bih volela da ragbi i dalje ostane važan deo mog života.

Milena Jovišić

* Rak (ruck) - situacija u kojoj je lopta na zemlji, a igrači obe ekipe, stojeći na nogama, pokušavaju da je osvoje ili zaštite bez korišćenja ruku. Rak nastaje najčešće posle obaranja igrača sa loptom. * Demi (scrum-half) - igrač koji najčešće preuzima loptu iz raka ili skram situacije i brzo je prosleđuje saigračima. On povezuje igru napadača i bekova i često određuje ritam napada. * Otvarač (fly-half) - igrač koji stoji odmah iza demija i uglavnom odlučuje kako će se napad nastaviti: dodavanjem, šutem ili pokretanjem akcije. Često se smatra jednim od glavnih organizatora igre.