Kada je počeo da te interesuje foklor?
- Htela ili ne, folkor je od malena bio svuda oko mene. Moj otac, majka, stric igraju folklor od kada znaju za sebe. Tako da sam ja odrasla gledajući ih kako igraju na koncertima, kako oblače nošnje, kako se spremaju za nastupe... Moj tata Uroš vodi KUD “Neolit“, istovremeno drži probe dečijim ansamblima i tako sam još kao vrlo mala odlazila sa njim u Dom kulture, bila na probama i počela da igram. Sviđa mi se to što su svi pokreti u skladu sa muzikom, sviđa mi se naša narodna nošnja koja je veoma bogata, a druženje folkloraša je nešto što čak i ne može da se opiše. Mi smo, bukvalno, jedna porodica.
Na koje si poteškoće nailazila u bavljenju folklorom?
- Folklor, u nekim dečijim uzrastima i sada, kada sam u omladinskom ansamblu, veoma se razlikuje. Na početku smo učili osnovne korake, a vremenom, kako smo stasavali, koraci i koreografije su bile sve zahtevnije. Pored odlične motorike, koja je nophodna, važna je kondicija, izraz, gluma... Za folklor mnogi kažu da nije sport, ali je nama za jedan nastup potrebna odlična fizička sprema i snaga. Trud i rad na probama je ključan da bi na dan koncerta bili na nivou koji od nas publika očekuje. Zaista, ima mnogo posla oko folklora...
Koja koreografija i koja nošnja ti se najviše dopadaju?
- Najviše mi se dopada kada igramo “Dimitrovgrad“, vrlo je energična tačka, a i nošnja je lepa. To je koreografija koju smo poslednju postavili i naučili. Ali, volim sve tačke koje naš KUD ima na repertoaru. Drage su mi i “Igre iz Gruže“, radi glume koju imamo na početku, pesme koja je prisutna tokom cele koreografije.
Kako se osećaš kad si na sceni pred punom salom?
- To je razlog zašto toliko volim folklor. Taj osećaj kada izađeš na binu, svetla, sala puna publike, to prosto nema cenu. Od prvog takta, pa do poslednjeg, osećam u svom telu neku posebnu energiju, euforiju. Nama aplauz mnogo znači. To je dokaz da je ono što mesecima unazad uvežbavamo dobro odigrano i predstavljeno. Trema je uvek prisutna pred nastup, ali to bih ja nazvala pozitivnom tremom koja nas podiže i znači da program iznesemo što bolje.
Šta ti je sve lepo folklor doneo u životu?
- To su najpre prijateljstva! Mnogo ljudi sam upoznala preko folklora i verujem da će mi ta prijateljstva značiti i dalje u životu. Poznato je da mi posle svakog koncerta imamo druženja, i uvek se lepo provedemo. A od nastupa nekako najviše volim taj naš završni koncert u decembru pod nazivom “Korakom tradicije“ koji se održava u Kulturnom centru Pančevo. Energija na sceni bude posebna i nama igračima taj koncert puno znači. Turneje folkloraša uvek se prepričavaju tako da je i to jedan od razloga zašto sam zavolela folklor.
Koliko ti znači to što si tako dug niz godina deo folklornih ansambala KUD-a “Neolit“?
- Znači mi mnogo, jer sam tu naučila šta znači biti u nekom timu i koliko je jaka snaga tima. Takođe, znači mi radi fizičke aktivnosti koju imam na probama jer ozbiljna fizička sprema i snaga je potreba da bi se bavili folklorom. Verujem da neki vrhunksi sportisti ne bi mogli da izdrže na našim probama ili nastupima.
Da li si zadovoljna sobom u igračkom smislu?
- Kao i u svemu drugome i mi folkoraši uvek napredujemo igrački, i uvek postoji prostor za napredak. Trudim se na probama da dajem svoj maksimu, da ispoštujem formu koraka. Smatram da sam dobar igrač, ali i da mogu još da napredujem. Volela bih da jednog dana da se prijavim na audiciju za igrača Nacionalnog ansambla “Kolo“ jer oni su naša folklorna reperzentacija. Cilj mi je da to pokušam i to mi daje motiv da radim na sebi.
Kako bi onima koji se ničim ne bave u slobodno vreme preporučila folklor?
- Ceo ovaj moj razgovor sa vama je na neki način poziv svima da se priključe radu KUD-a. Druženje, igra, pesma, aplauzi su to što može da vam pruži folklor. Mnogima je pružio. Dođite i uverite se sami. Neko određeno vreme kada je najbolje početi sa folklorom ne postoji. Naše društvo ima članove od šest godina pa sve uzraste do vetarana.
Milena Jovišić