Recite nam nešto o Vašem detinjstvu?

            - Rođen sam u našem mestu i život provodio u “paorskom kraju“ u patrijarhalnoj porodici gde sam imao brojne obaveze i veoma malo slobodnog vremena. To vreme sam provodio sa drugarima pikajući fudbal, i igrajući basket u ritu iza kuće gde je bio postavljen koš.

            Kako je teklo Vaše školovanje?

            - U Starčevu sam završio osnovnu školu. Deveti i deseti razred sam išao u školu “Paja Marganović“, pa dve godine srednju tehničku “Nikola Tesla“, saobraćajni smer. Nakon toga sam dve godine studirao na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, ali sam se zbog prevelikih sportskih obaveza prebacio na Fakultet sporta i fizičke kulture koji sam kasnije i završio. 

            Kada ste počeli da se bavite sportom?

            - Sport sam voleo oduvek, ali do petog razreda nisam imao priliku da se ozbiljnije posvetim nekom. Tada je u našoj školskoj sali otvorena sekcija DŽudo kluba “Dinamo“ iz Pančeva koji je vodio moj prvi trener Marko Atanasov i koji je i najzaslužniji što sam zavoleo ovaj sport i nastavio da se bavim njim do današnjih dana. Srećna okolnost je u tome što nisam poput mnogih isprobavao sportove već sam odmah počeo da se bavim onim što će kasnije ispuniti moj život.

            Do kada ste trenirali u Starčevu?

            - Nažalost, vrlo kratko. Pošto smo počeli u septembru, već krajem godine je sekcija u našoj školi ukinuta, a nas stotinak je moglo da nastavi treniranje u pančevačkoj školi “Vasa Živković“. Od nas desetak iz te generacije, nakon mesec dana odlaska u pomenutu školu na Margiti, ostao sam samo ja. 

            Koji su Vaši prvi uspesi?

            - Sećam se da je moj prvi nastup bio na Prvenstvu Vojvodine za pionire u Novom Sadu gde sam pre neki dan vodio moje najmlađe “akademce“. Iako sam trenirao svega par meseci, uspeo sam da dođem do finala i osvojim srebrnu medalju i tada se primetio moj talenat za ovaj sport. Ovu medalju i dan-danas čuvam i nakon pola veka jedna mi je od najdražih.   

            Koliko je trajala Vaša takmičarska karijera?

            - Moja takmičarska karijera je trajala veoma dugo, više od dve decenije. Do početka osamdesetih sam trenirao u Pančevu ali tada je bila prekretnica u mojoj karijeri jer sam počeo sa studiranjem i uz teško dobijenu saglasnost roditelja prelazim u jedan od tada najboljih klubova u Jugodslaviji, “Slaviju“  iz Novog Sada. Kasnije sam trenirao i u klubu “Rekord“ iz Rakovice. 

            Koji su najveći rezultati koje ste ostvarili?

            - Dva puta sam bio prvak Jugoslavije u juniorskoj konkurenciji i onda sam u 21. godini postao seniorski prvak one znatno veće države,  što je bilo prosto neverovatno. Još pet puta sam ponovio taj uspeh u narednih desetak godina aktivnog bavljenja džudoom, što je pošlo za rukom samo trojici igrača u celoj istoriji Jugoslavije. Sa “Rekordom“ iz Rakovice osvojio sam devet titula prvaka Jugoslavije.  

            Koje su međunarodne titule najznačajnije tokom Vaše karijere?

            - Bio sam prvak Balkana, vicešampion Mediteranskih igara, treći u Evropi 1987.  i osvajač nekoliko prestižnih medalja koje se sada nazivaju kao i u tenisu, Gran pri i Gren slem, a nekada su se zvali evropski ili svetski kupovi. To su bili rezultati koji su me kvalifikovali za najveći uspeh koji sam ostvario, a to je učešće na Olimijskim igrama u Barseloni 1992. godine. Pod neverovatno teškim uslovima jer je čak šest puta menjana odluka o učešću ipak sam uspeo da se kvalifikujem i učestvujem na najvećoj sportskoj manifestaciji u svetu.

            Kada počinjete trenersku karijeru?

            - Nakon osvajanja poslednje titule prvaka Jugoslavije 1996. završavam aktivnu takmičarsku karijeru i krećem sa trenerskim radom. Imao sam razne ponude iz evropskih klubova da tamo nastavim trenersku karijeru, ali sam se ipak opredelio za ODŽK “Beograd“ za koji i sada mogu reći da je moj bratski klub.

            Kada osnivate Akademiju u Starčevu?

            - “Akademiju Jočić“ sam osnovao 2006. godine i kroz nju je u predhodne dve decenije prošlo više stotina “akademaca“. Pored sporta koji su savladali oni su ovde naučili i čuveni istočnjački kodeks ponašanja, pa su tako svi redom postali prvenstveno dobri ljudi koji su se nakon sporta dokazali i u svojim oblastima delovanja.

            Koji su uspesi koje su postigli Vaši “akademci“?

            - U mlađim kategorijama su moji “akademci“ osvajali skoro sve medalje na pokrajinskim i republičkim takmičenjima, ali, nažalost,  uglavnom napuštaju sport kada su u najboljim godinama uglavnom zbog studiranja pa tako nema većih uspeha u juniorskim i seniorskim kategorijama.

            Vaša porodica i sport?

            - Moj brat koji je nažalost preminuo u vreme korone je pratio moj rad, a mlađi sin od skoro aktivno radi kao trener u Akademiji. U stabilnom braku sam sa suprugom Vesnom sa kojom imam dva sina Miloša i Marka koga sam pomenuo da je nastavio moj rad. Unuka Dunja od starijeg sina je bila veoma talentovana i uspešna, ali je, nažalost, i ona izgubila interesovanje i prestala da trenira. Druga unuka Mila, od mlađag sina, daje mi nadu da će  nastaviti bavljenje sportom.

            Učestvujete li u takmičenjima u kategoriji veterana?

            - U meni i dalje postoji želja da ličnim primerom pokažem svoje znanje mojim “akdemcima“ pa sam 2007. godine rešio da se otisnem na jedan dugačak put u Brazil, preciznije u Rio de Žaneiro i učestvujem na svetskom prvenstvu u kategoriji veterana. Tamo sam osvojio prvo mesto sa šest uzastopnih pobeda i postao prvak sveta. I dalje se takmičim u veteranskoj konkurenciji pa sam u Sloveniji 2023. godine bio vicešampion Evrope, dok sam u Sarajevu prošle godine postao i evropski prvak. Pre petnaestak dana sam u Rigi osvojio bronzanu evropsku medalju i tako potvrdio dominaciju u Evropi.

Predrag Stanković