Tada odlučuje da bude vaspitač i upisuje Srednju pedagošku školu u Beogradu, gde posle završava i Višu pedagošku akademiju. Kao srednjoškolka igrala je folklor pri školi i na manifestacijama nastupala sa polaznicima Vojne akademije iz Titove garde. Od 1999. godine radi u starčevačkom zabavištu i brojne generacije dece je pamte kao omiljenu vaspitačicu. Sa suprugom Draganom ima dvoje dece, Bojanu i Bojana. Ponosna je baka petoro unučića: Une, Tare, Teodore, Lene i Bogdana koji je veoma usrećuju.
Kada i kako se javila ideja da izaberete profesiju vaspitača?
- Ideja je proizašla iz ljubavi prema deci. Kod mene se prepoznala još u detinjstvu jer sam čuvala mlađeg brata, a i ulica nam je bila puna dečice. Tu se rodila ljubav prema mlađoj deci jer sam bila najstarija i brinula o njima. Volim igru, kreativna sam i uvek sam se trudila da im budem podrška mlađima. Mnogo volim decu i uvek kažem: “U srce me diraj. U decu me ne diraj.“
Kako su izgledali počeci rada sa decom u vrtiću?
- Prvo radno iskustvo mi je bilo u vrtićima u Vojlovici i Pančevu. Na poziv tadašnjeg direktora starčevačke škole Mileta Filipovića prešla sam da radim u Starčevo i to u starom objektu. Učionice su nam bile tamo gde je sad muzejska postavka. Bilo je lepo i prostrano sa dvorištem koje nije bilo ograđeno, pa su deca znala i da pobegnu kad izađu u poljski toalet. Početak posla vaspitača izgledao mi je kao period upoznavanja i prilagođavanja. Prvo upoznajem koleginice i od njih prikupljam saznanjem informacije o grupi u kojoj počinjem da radim. Upoznajem se sa decom kroz neku šaljivu priču i u isto vreme stvaramo prijatnu atmosferu gde se deca opuste i tako uspostave kontakt sa mnom.
Da li Vam je lakše bilo na početku karijere ili sad sa 32 godina iskustva?
- Ceo radni vek sam provela u radu sa mališanima. Iskusila sam kako je raditi sa gradskom decom, ali i sa decom iz manjih sredina kao što je Starčevo. Što se tiče samog rada, uvek mi je bilo isto, samo što su se deca promenila. Ona su danas zahtevnija.
Šta su Vaši ciljevi u radu sa decom?
- Cilj vaspitača je da podstiče celovit razvoj deteta kroz igru, učenje i pozitivne odnose. Vaspitač stvara sigurno i podsticajno okruženje u kome dete razvija samostalnost, samopouzdanje i socijalne veštine.
Šta su za Vas uspesi u radu sa decom?
- Oni se ogledaju u srećnom, samostalnom i radoznalom detetu koje napreduje u skladu sa svojim mogućnostima. Vide se i kroz dobru saradnju sa porodicom, zatim kroz pozitivnu atmosferu i postignute vaspitno-obrazovne ciljeve.
Svedoci smo brzih tehnoloških i društvenih promena poslednjih godina. Kako to utiče na decu?
- Deca su izložena tabletima, telefonima i ekranima od malih nogu što utiče na pažnju i strpljenje. Brže se prilagođavaju tehnologiji. Deca su ranije više vremena provodila u slobodnoj igri, bila samostalnija i poštovala autoritet, dok danas deca više traže podršku odraslih. Danas dete češće boravi u zatvorenom prostoru i ima manje strpljenja, dok se pre više igralo napolju sa drugarima. Primetno je da su se deca ranije lakše sama zabavljala i rešavala sukobe, a danas traže pomoć odraslih.
Koliko savremene tehnologije treba da budu zastupljene u radu sa decom u tim ranim uzrastima?
- Savremena tehnologija treba da bude zastupljena u radu sa decom jer podstiče učenje, radoznalost i razvoj savremenih veština. Koristi se smisleno kao podrška igri i aktivnostima uz vođstvo vaspitača. Tehnologije ne zamenjuju igru, druženje i boravak u prirodi.
Kako biste opisali Vašu profesiju nekome ko danas razmišlja da se školuje za vaspitača?
- Biti vaspitač znači imati posao koji ima smisao jer direktno utiče na detinjstvo i razvoj dece. To je poziv u kom svaki dan vidiš rezultat svoga rada kroz dečiji napredak, osmeh i poverenje, a pri tome stalno “rasteš“ kao osoba.
Ove godine odlazite u penziju. Da li će vam nedostajati rad sa decom?
- Hoće, veoma mnogo.
Milena Jovišić