Naš sagovornik Darko Jovanović rođen je 1. oktobra 2001. godine u Pančevu, a odrastao je i živi u starčevačkom naselju Šumice, sa ocem Slađanom, majkom Biljanom, braćom Predragom i Markom i sestrom Dejanom. Životni put vodio ga je od mašinske struke i bravarskih poslova, preko usavršavanja u zavarivanju, do muzike, koja ga je privlačila još od detinjstva. Danas je član benda “Paganini“, sa kojim se ove godine predstavio i starčevačkoj publici.

            Sa Darkom smo razgovarali o odrastanju, poslovima kojima se bavio i putu koji ga je doveo do profesionalnog bavljenja muzikom.

            Kako pamtite detinjstvo u Starčevu?

            - Najviše sam se družio sa vršnjacima iz kraja. Jedan od najboljih drugova bio mi je Dragan Stojanović, koji je danas policajac. Tu je, naravno, bilo i ostalo društvo iz komšiluka. Igrali smo fudbal i košarku, žmurke, vozili bicikle, a kasnije su došle i one neizbežne večernje sedeljke ispred diskonta.

            Kako je teklo školovanje?

            - Osnovnu školu završio sam u Starčevu. Učiteljica mi je bila Snežana Filipović, a razredna Zorica Milenković, koja je predavala istoriju. Nakon toga završio sam srednju mašinsku školu i stekao zvanje operatera mašinske obrade.

            Gde ste radili nakon završetka škole?

            - Nisam se bavio poslom za koji sam se školovao. U početku sam pomagao ocu u bravarskim poslovima, a kasnije sam četiri-pet meseci radio u Futogu, kod Novog Sada, u firmi “EDŽ BC“ d.o.o., na CNC plazma-mašini.

            Ipak, nije mi odgovaralo da toliko budem odsutan od kuće i prijatelja, pa sam se ubrzo vratio.

            Čime ste se još bavili?

            - Duže vreme radio sam kao konobar. Još kao srednjoškolac počeo sam da učim taj posao kod Čileta i radio sam vikendom. Kada je počela pandemija koronavirusa, ponovo sam počeo da radim sa ocem na bravarskim poslovima i tada otkrio da imam ruku za zavarivanje. Onda sam počeo, kako se kaže, da od starih majstora “kradem“ zanat.

Da li ste nastavili da se usavršavate u zavarivanju?

            - Kada mi se zavarivanje dopalo, otišao sam u Sloveniju, u Ptuj, na dalje usavršavanje. Tamo sam proveo oko dva meseca i završio kurseve zavarivanja argonom i ugljen-dioksidom. Kada sam dobio sertifikate, ponovo sam se vratio kući.

            Kada ste zavoleli muziku?

            - Još u ranom detinjstvu. Moj favorit bio je Darko Lazić i imao sam mnogo njegovih CD-ova. Voleo sam da slušam i Tomu Zdravkovića i Šabana Šaulića, uglavnom tu vrstu muzike.

            Gde ste napravili prve muzičke korake?

            - Počeo sam u dečjem tamburaškom orkestru koji je vodio pokojni Pera Poljak i tu sam mnogo naučio o muzici. Svirao sam prim. Kasnije sam svirao i harmoniku, klavijature i gitaru, ali me nijedan od tih instrumenata nije toliko privukao.

            Kada sam kupio bubnjeve, shvatio sam da je to instrument koji mi najviše odgovara. Sviranje sam učio kod Darka Krstevskog Krce iz Pančeva, jednog od najboljih bubnjara sa ovih prostora.

            Kada je muzika za vas postala nešto više od hobija?

            - Posle obuke kod Krce počeo sam da sviram sa njim i da učestvujem u radu nekoliko bendova. Mnogo sam vežbao. Bilo je uspešnih i manje uspešnih nastupa, montaže opreme, osnivanja nekoliko bendova... Sve je to bilo iskustvo koje mi je mnogo značilo. Tako je bilo sve dok nisam upoznao Dragana i Željka iz benda “Paganini“.

            Kako ste postali član “Paganinija“?

            - “Paganini“ je bend sa Dorćola koji već dugo nastupa u Beogradu. Dragan i Željko su se u međuvremenu sa Dorćola preselili u Pančevo i tako smo se upoznali. NJihov bubnjar Mića se razboleo, pa sam u početku ušao u bend kao zamena.

            Nažalost, kasnije se ispostavilo da je Mića teško oboleo i na kraju je preminuo. O njemu sam čuo samo najbolje i čast mi je što sam uspeo donekle da ga zamenim, mada mi je razlog zbog kojeg sam došao na njegovo mesto izuzetno teško pao.

            Gde danas najčešće nastupate?

            - Uglavnom sviramo u Beogradu, na Dorćolu, u “Ban klubu“. Tamo nastupamo od jeseni do proleća, petkom i subotom od 23 do 4 časa. U klubu obično bude oko dvesta gostiju i atmosfera je veoma dobra.

            Nastupamo i na različitim festivalima, a ove godine smo čak dva puta svirali i u Starčevu, što mi je, naravno, posebno drago. Bili smo uvertira koncertu Halida Muslimovića na “Danima muzike, pesme i igre“, a potom smo nastupili s punom minutažom tokom “Dana druženja“.

            Od dečijeg tamburaškog orkestra u Starčevu, preko različitih poslova i usavršavanja u zavarivanju, do nastupa sa “Paganinijem“, Darkov put nije bio pravolinijski. Muzika je, međutim, ostala njegova najduža konstanta - i danas je sve ozbiljniji deo njegovog profesionalnog života.

Predrag Stanković