“Rođen sam u kući u Ulici Borisa Kidriča br. 12. na Panteleju. Moji roditelji su u Starčevo došli iz Sopota 1947. godine, agrarnom reformom. Došli su i uselili se u jednu nemačku kuću koja im je dodeljena, ali ja tu kuću ne pamtim, jer kada sam se rodio već je bila izgrađena nova. Iako je bila nova, ona nije imala patos, odnosno imala je zemljani pod koji se mazao. Tek nekih 60-ih godina je došao patos, a tako se tada zvao drveni farban pod od dasaka. Sećam se da nam je to radio čika Steva Šaponja. Kod nas je bio ofarban u neku svetlo braon boju. Ta nova kuća koju pamtim je imala šporet za kuvanje u kuhinji i metalnu okruglu furunu u sobi za sedenje. Obe peći su bile na drva. Plafoni su bili oko tri metra visine. Nas je bilo tri brata i svako je imao svoju sobu. Kuća je bila bez lustera, imala je samo obične sijalice i bila je sa jednim utikačem po sobi, koji se nalazio kod vrata. To je tada bio uglavnom standard i kod drugih. Prvi televizor smo kupili 1966. godine, sećam se da je bio neki veliki “Silva de luks“. Pre toga smo koristili samo radio pa smo uveče slušali emisiju “veselo veče“. Od drugih uređaja smo do kraja šezdesetih kupili frižider i šporet. To je tada bio veliki pomak koji je drastično promenio način života, kako nas tako i drugih.

            U okviru domaćinstva imali smo kočinu sa oko 200 svinja, iako smo živeli blizu centra mesta. NJihov uzgoj je bio u saradnji sa zemljoradničkom zadrugom. To je izgledalo tako da dobijemo prasiće od njih, pa ih othranimo i onda im prodamo odrasle svinje. Nismo ih vodili na ispašu, već smo ih tovili u štali. Od domaćih životinja imali smo još kravu i dva konja.

            Ulica Borisa Kidriča je bila puna bara. Nije bilo nikakvog puta, a ni trotoara nije puno bilo. Tek po negde. Konji su često njome prolazili. Kada padne kiša i bare se napune, saobraćaj je bio nemoguć. Naročito je bilo problematično od današnjeg kućnog broja 8, pa do broja 14 i posle u drugom bloku na još jednom mestu. Kišni kanili su tada postojali i vodili su višak vode u rit, ali nisu mogli da isuše bare sa puteva nastale od brojnih kolotraga zaprežnih kola. Traktori su tom ulicom veoma retko prolazili, jer ih nije puno ni bilo. Plac koji je bio preko puta nas, gde je sada novoizgrađeni objekat sa radnjama, bio je prazan, sa ponekom samoniklom šljivom, žbunjem... Tu smo se često igrali žmurke. Bila je tu i jedna zgradica gde je živela baka Vavi. Ona je bila Nemica i 1965. godine je otišla za Nemačku. PIK je onda srušio tu njenu kuću i plac je od tada ostao skroz prazan. Posle su tu bile i neke bašte.

            Voleli smo kao deca da se igramo klikera, klisa i fudbala na poljani u Letnjoj ulici. Tu se fudbal igrao i dosta pre nas, jer je zbog širine ulice bio zgodan prostor. Golovi su bili od drveta i nismo imali nikakvu mrežu. Vita Škrbić, Munđa, Rajko i Mića Dimitrijević, Tihomir Mišković, to su mi bili drugari sa kojima sam najčešće provodio vreme. Kada sam 1961. godine pošao u školu, učiteljica mi je bila Mira Ilić. Učionica u koju smo išli bila je na mestu današnje zgrade gde je sada tehničko obrazovanje. Tu su bile dve učionice. Tu sam išao u prva dva razreda. Treći i četvrti razred smo pohađali u učionici gde je sada kabinet za informatiku. Učiteljica Mira je posle otišla u Pančevo nakon trećeg razreda, pa smo od četvrtog prešli kod Mileta Filipovića. U toj zgradi je posle nas, čini mi se, napravljena školska radionica. A kada sam ja pošao u peti razred Mile je postao direktor škole. To je bilo negde 1965/66 godine. Peti i šesti razred sam išao na mestu gde je danas produženi boravak, dok smo sedmi i osmi razred pohađali u zgradi Mesne zajednice, na mestu današnje sale za venčanje. Tu su bile dve učionice, jedna gde je sada sala i jedna pored, gde su danas udruženje penzionera i JKP. Ta učionica je prezidana na ta dva lokala. Opšte tehničko obrazovanje, sećam se da smo u petom i šestom razredu imali u nekadašoj kafani, koja se nalazila na uglu, na placu gde je škola danas, preko puta sadašnje trafike “Rafaelo“. To je bila jedna dugačka zgrada koja je oblikovala centar. Dok je radila kao kafana, to je bila ona prava kafana. Tu su ljudi znali da dođu sa magarcem pa ga vežu ispred. Unutra je bio velik prostor, mislim da je mogla da primi do 100 ljudi. U toj kafani je bilo puno raznog slavlja - dočeka nove godine, svadbi, proslava nekih privatnih svečanosti. Tu je znao da dođe i cirkus, mađoničari neki. Bio sam na nekoliko predstava tu kao dete. Bilo je sa dosta uskih prozora i sa metalnim rešetkama sa spoljne strane. Iznutra su bile neke obične bele zavese. Enterijer je dok je bila kafana, kako pamtim, bio drven i ofarban pretežno u zeleno. Ulaz je bio sa dvoja vrata. Jedna spoljna od punog drveta, koja su se zatvarala sa šipkom u vidu prečage i katancem kada kafana ne radi, i jedna unutašnja vrata sa staklom, kroz koja se ulazilo redovno. Pored kafane je bila berbernica sa strane ka ritu, a sa druge strane, koja gleda u park, bila je jedna saračka radnja i još jedna berbernica. U saračkoj radionici sam sašio prvi fudbal, koji je ispao u obliku jajeta, pa sam se oko toga šalio sa majstorima. Tu su šusteri bili Hrana Nikić i jedan Mile, a Josa Perak je bio glavni majstor. Ta kafana je srušena neposredno pre izgradnje nove škole, a to je bilo kada sam bio neki sedmi razred. neka 1967. godina čini mi se. Mi smo školu završili po sistemu kako smo i počeli, a nove generacije su polazile u novu školu, par godina kasnije.

            U školskom dvorištu na mestu pre nego što se izgradila današnja zgrada je bio jedan teren za rukomet sa drvenim golovima ofarbanim u belo i improvizovanom mrežom, zemljanom podlogom i krečom ocrtanim linijama. Naš rukometni klub je bio dosta dobar. Bilo je i dosta gledaoca kada su bile utakmice. Branio je na golu Steva Leščan, a Nikola Leksović je bio vrsni golgeter, njih se dobro sećam. Rukomet se gledao besplatno. Nekako baš na tom terenu je nikla nova škola. Postojao je i pored teren za odbojku i skok u dalj. U tom velikom dvorištu smo se često igrali i raznih igara poput “između dve vatre“.

            Kada je ta kafana srušena “Opatija“ je preuzela primat i postala najaktivnija kafana. Imala je dok se nije sagradila nova, sadašnja zgrada, dve sale za igranke - malu i veliku.  Ona je bila glavno mesto za dovođenje pevača, orkestara raznih. Tu je bilo glavno mesto izlaska i nas mladih ali i starijih. Pored nje je bila kućica gde je baba Kata prodavala sladoled. Kod baba Kate sam išao svaki dan. Kada nisam imao pare ona mi daje za džabe, pa kada imam, platim dva i tako. Prodavala je i jabuke sa šećerom, orasnice. Pravili su i limunadu i čokolade. Bilo je sve baš lepo i ukusno. Radila je od jutra do mraka. NJen sin Pera, se prekrstio u pravoslavnu crkvu kod popa Bratića. Onda se posle zvao Jovan. Ona je to držala sve dok se nije otvorila poslastičarnica preko puta. Između poslastičarnice i Doma kulture ubrzo je nikla i pošta i u to vreme se gradila i nova zgrada “Opatije“.

            Raznih dešavanja, naročito za mlade, bilo je u Domu kulture, ali ne baš od samog osnivanja. Dom je tokom ranih 1960-ih godina imao malo drugačiji izgled od današnjeg i deo nije ni osnovan sa tom namenom. Severno krilo, koje je prema pošti i koje je danas namenjeno udruženjima, i gde se nalazi prodavnica i biblioteka, bilo je po osnivanju u stvari predato zemljoradničkoj zadruzi. Mislim da se zvala “Starčevac“. NJena mehanizacija je bila iza današnjeg pijačnog platoa, na mestu gde je sada zgrada, pored nekadašnje “Starčevke“, a ostatak zadruge je bio u ovom delu Doma. Prizemlje tog krila nije bilo zatvoreno. Bili su svodovi i uvučene prostorije. Tu je prvobitno bila velika mesara. To je kasnije ustakljeno kada je došao “Trgoprodukt“. Na prvom spratu su bile kancelarije zadruge. Ceo Dom je po izgradnji imao, čini mi se, zelenu boju.  Zadruga je negde sredinom šezdesetih godina prešla u PIK “Tamiš“, zajedno sa zem. zadrugom “Vojvodina“ i premestila se na mestu gde je PIK i danas. Kada je napustila Dom kulture, dole je prostor zastakljen, zatvoreni su svodovi i oformljena je robna kuća. Sprat je tada pripao omladini. Dom se tada okrečio, mislim, u žutu boju. Tih nekih godina je rekonstruisan i krov kod velike sale i velika sala. Mislim da je to bilo oko 1965, možda nešto pre, jer je krov krenuo da popušta, pošto je rađen od stare građe. Tada je srušen krov iznad velike sale sa drvenom konstrukcijom i biber crepom i zamenjen je novim sa metalnom konstrukcijom i sa limenim panelima, a unutra je dobio plafonon od iverice koji je tu i danas. Kada je ta rekonstrukcija rađena napravljene su i nove stolice za sedenje koje se isto koriste i dan danas. Po rekonstrukciji velike sale je napravljena i scena sa zavesama i prostor za kulisu, što se, takođe, nije menjalo. Pre rekonstrukcije su tu bile obične drvene klupe i poneka stolica. Pod je pre rekonstrukcije bio blago zakošen pa su klupe uglavnom bile u zadnjem delu prostorije, a stolice u prednjem delu. Sećam se da su u velikoj sali dolazili uglavnom pevači narodne muzike, i to poznati ljudi tog doba. Dolazila je Lepa Lukić, Radojka i Tine Živković, Toma Zdravković i drugi. Dom kulture je nakon ovih promena postao glavno mesto okupljanja mladih. Subotom ili nedeljom su bile redovne igranke zabavne muzike. Sećam se da su tu u današnjoj maloj sali, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih dolazili i iz drugih mesta, iz Omoljice, Pančeva, Ivanova i Brestovca jer su dolazile i popularne grupe iz Beograda poput grupa “Crni biseri“, “Vat“, “Ju grupe“, Bore “Čorbe“. Ulaz se naplaćivao. Interesantno je da se piće uglavnom nije prodavalo. U prostorijama gde je danas umetnička radionica u glavnoj kuli Doma kulture na drugom spratu, bio je omladinski klub, a tu je posle osnovana biblioteka. Tu si mogao da popiješ piće. Kasnije se omladinski klub premestio u prostorije koje danas koriste lovci i golubari, na mestu gde je bila zemljoradnička zadruga. Omladinski klub je radio svaki dan od podne. Tu sam i ja radio negde oko godinu dana. Tada se nije radilo za novac, nego za razonodu i za piće i za druženje,  odnosno bio sam konobar. Prodavali su se i sokovi i alkohol. Od prikupljenog novca smo organizovali svirke ili neke izlete. Sećam se dobro izgleda sale. Kada se uđe u taj klub sa desne strane je bio šank gde smo spremali kafe i slično, a iza njega je bila kancelarija predsedništva omladine. U moje vreme je to vodio Mecinger. Tu na istom spratu od ostalih prostorije napravljen je atelje koji je bio ustupljen Paji Rajkoviću, Nikoli Poljaku i drugima. Jedna prostorija je bila sedište omladinskog lista koji se zvao “Uranak“. Novine je uređivao Sibin Slavković. Tu su se omladinci koji su bili u redakciji okupljali. Novine su sadržale razne vesti važne za mlade poput najave  ili izveštaja sa dešavanja, stripove, vesti iz osnovne škole i tako. Veoma je dobro bilo i starčevačko amatersko pozorište. Glavni režiser je bio učitelj Bata Polak. Bile su razne predstave i imali su i kostime i scenografije, uvek se nekako potrude. Folklor je isto bio dosta jak. Sećam se da su naši išli i za Zagreb i da su i tamo bili zapaženi. Folklor u Starčevu i KUD “Stanko Paunović“ je vodio isti čovek, mi smo ga zvali Biba. On je bio vema strog. Kada se napravi neki nestašluk on ti zabrani mesec dana da dolaziš na probe.  Za novu godinu je uvek bila posebna igranka u Domu, isto na mestu gde je danas mala sala, a znalo je da u isto vreme bude i žurka u tom omladinskom klubu. Znalo je da bude okupljanja i u “Opatiji“, a ranih šezdesetih u isto vreme i u pomenutoj kafani kod škole. Starčevo je tih godina bilo veoma živo mesto i uzor mnogima.

(nastaviće se)

Marko Ivošević