NAVIGACIJA
INTERVJU SA MILANOM ST. PROTIĆEM
DECENTRALIZACIJA SRBIJE NIŠTA NE BOLI
Kreativni kulturni klub je 15. januara godine ugostio poznatog političara i istoričara dr. Milana st. Protića. Protić je skoro tri časa pričao pred solidno popunjenom salom KKK-a u Domu kulture o istorijatu trenutno najveće svetske sile, SAD. Neposredno pre nastupa dao je intervju i za naš list.
Kako ste se snašli kao ambasador u Americi?
- U Americi sam dosta vremena proveo i pre nego što sam bio imenovan za ambasadora. Tamo sam i magistrirao, doktorirao i predavao više puta, tako da je meni ta sredina bila vrlo poznata. Pri tom sam baveći se opozicionom politikom, poznavao dosta ljudi u Vašingtonu. Bila mi je poznata klima na koju sam naišao i nije mi bilo tako teško da se u njoj snađem. Vašington izgleda kao velika “džungla“ sa tako strahovitom koncentracijom vlasti. Tamo se pored Bele kuće, Kongresa, Pentagona, nalaze i Svetska banka i MMF i jedan od najuticajnijih svetskih listova, “Vašington post“. Dakle, to je fantastična koncentracija vlasti, uticaja i sile. Ja sam se u tome dosta dobro snalazio. Bilo je prilično naporno jer je ta ambasada pre mog dolaska bila dve godine zatvorena zbog prekida diplomatskih odnosa.
Kakvi su vaši utisci sa pozicije gradonačelnika Beograda?
- To sam prihvatio zato što je bilo neophodno da se već u noći između 5. i 6. oktobra legalizuje to što smo uradili toga dana i doneta je odluka u okviru DOS-a da je neophodno da se izabere neki zvanični predstavnik nove vlasti sa punim legitimitetom. Ta sednica odžana je nešto pre ponoći, dakle, još 5. oktobra. Na toj, gotovo revolucionarnoj sednici, sa koje nikada nije sačinjen zapisnik i koja je izvedena u potpuno vanrednim okolnostima, ja sam izabran. Svoju ulogu sam tako i doživljavao. Ne kao čoveka koji je redovnim putem došao na čelo Beograda, nego kao čoveka koji je izraz težnji naroda da se Miloševićev režim smeni i koji je trebalo da simbolizuje tu pobedu. Mnoge moje ideje u to vreme nisu naišle na razumevanje, a vidim sada gradonačelnik Đilas, neke od tih ideja posle osam godina ponovo pominje i to me veoma hrabri. U mom slučaju se ostvarila ona stara izreka da niko ne može da bude prorok u svome selu, pa tako ni ja u Beogradu. Teško je da jedan Beograđanin, koji se rodio i živi na sto metara od skupštine grada, može da se dobro snađe na čelu grada koji najviše voli i čiji je deo čitavog svog života.
Da li ste pomalo razočarani razvojem situacije nakon 5. oktobra?
- Prošlo je vreme razočaranja. Jedno vreme sam bio više nego razočaran. I ogorčen i izneveren i ljut na samoga sebe. Kao posledica tog mog raspoloženja napisao sam dve knjige o svemu što sam doživeo i što sam znao. Jednim delom da bi ljudi saznali ono što sam ja znao, a drugim delom da to sve što sam nosio u sebi iznesem na hartiju, računajući da će mi biti lakše. Prva knjiga pod naslovom “Izneverena revolucija“ objavljena je 2005. godine a druga “Lica i naličja“ godinu dana kasnije. Već ti naslovi govore o mom odnosu prema onome što je usledilo posle 5. oktobra. Sada, kada je prošlo više od osam godina, jasno mi je da mi nismo imali svest, a verovatno ni moć, da uradimo ono što sam ja mislio da je bilo neophodno da se učini u Srbiji da bi se ona preokrenula iz temelja i krenula brzim korakom u pravcu koji sam ja mislio da je jedini ispravan.
Kakve su trenutne perspektive Srbije?
- Promene će u Srbiji dolaziti vrlo sporo. Kao kompromis između poraženih i pobednika 5. oktobra. Očigledno je da to nije bila prava revolucija. To je bio jedan trenutak slabosti režima i snage i ogorčenja naroda. Pred nama i danas stoje otvorena pitanja koja smo nasledili još iz Miloševićevog vremena i koja do danas nismo rešili. Pitanje Kosova, haškog tribunala, organizovanog kriminala, ekonomije. Sve su to problemi nasleđeni još od njega. Mi smo možda na to još nešto dodali, ali teško da smo nešto od toga rešili na dugotrajan način. Zbog toga mislim da su ovih osam godina u dobroj meri potrošene uludo, sa vrlo skupom cenom. Na prvom mestu ta strašna pogibija Zorana Đinđića. Ne samo zbog toga što je on bio vođa 5. oktobra i moj prijatelj, nego zbog toga što sama činjenica da u jednoj zemlji premijer može da se ubije na tako strašan način a da to bude prihvaćeno gotovo kao normalno je zabrinjavajuće. Tako da sve to što se događalo. I Vlade koje su formirane, i njihove ideje, i namere, i uspesi i neuspesi, sve je to u vrlo skromnim granicama.
Šta mislite o ideji “Starčevo opština “?
- Ja sam se sad bavio pisanjem novog političkog programa Demohrišćanske stranke Srbije i jedno od pitanja kojim sam se bavio je pitanje decentralizacije Srbije. Moj načelni stav, a i stav DHSS-a u tom novom programu je da koja god sredina želi da stvori Opštinu i da preuzme odgovornost na sebe, niko nema ni prava ni osnova da se tome suprotstavi. Ideja moderne demokratije je u tome da građani preuzimaju odgovornost sami. Preuzimanjem odgovornosti, oni naravno stiču i određena prava. Ako građani to žele, onda nema te vlasti, ni te sile, koja bi smela da ih u tome sprečava. Prema tome, ostaje na građanima Starčeva da odluče da li su spremni da svu odgovornost koju podrazumeva opštinska uprava preuzmu na sebe. Ako oni to odluče, onda to gradski oci trebaju samo primiti k znanju. I za Starčevo i za bilo koju drugu sredinu u Srbiji, jer ljudi najbolje znaju šta su njihovi interesi. Niko u Beogradu ili Pančevu ne može bolje od vas znati šta su vaši interesi. Onako kako vi ovde budete odlučili, tako treba i da bude.
Šta mislite o autonomiji Vojvodine?
- Isto što mislim za Starčevo, mislim i za pokrajinu Vojvodinu. Ja sam protiv toga da se Ustavom Srbije to pitanje rešava. Ja sam za to da građani Vojvodine odluče o tome koji nivo autonomije žele. I onako kako to većina gradana Vojvodine bude odlučila, tako treba i da bude. A ne da se neki političari ili organi vlasti, makar to bila i Skupština, pitaju o tome kako će, i kolika prava ili obim prava i nadležnosti imati pojedina sredina. To je “demokratija odozgo“. Dok je moderna demokratija, demokratija “odozdo“. U njoj građanin sam bira, ne samo nivo prava, nego i obim prava koja želi da ostvaruje. Opština ili Pokrajina može da ima viši ili niži nivo samostalnosti, a ustavi i statuti služe samo za to da popišu sve mogućnosti koje postoje. Znači treba ponuditi građanima što širu lepezu tih prava. Građani treba da na osnovu te ponude izaberu koliki nivo samostalnosti mogu da imaju. Kad centralna vlast odlučuje to nikad nije dobro za građane jer onaj koji sedi u Beogradu često ne zna ni šta je dobro za Beograd, a ne za Starčevo, Boljevac, Sentu ili na primer Šabac... Meni je uzor španski ustav, jer on najnoviji ustav jedne zemlje u EU, donet 1979. On je trebao da bude model za Srbiju. To je Ustav koji je mnogo više povelja o pravima nego što propisuje šta ko sme i ne sme da radi.
Da li biste nam ispričali neku anegdotu iz vašeg političkog života?
- Ispričaću vam jednu koja je na granici vulgarnosti, ali nije vulgarna. Pre nekoliko godina je u domu JNA u Beogradu bio organizovan jedan veliki skup srpske dijaspore. Na njemu su došli ljudi iz celog sveta, a među zvanicama su došli patrijarh Pavle i tadašnji načelnik generalštaba Branko Krga, a pored njih i mnoge druge poznate ličnosti, vladike i generali. Ja sam sedeo u prvom redu, između patrijarha Pavla i generala Krge. Ljudi iz dijaspore su se obraćali redom skupu, dok za govornicom nije došao jedan mladić, rođen u Australiji. Pošto nije znao baš najbolje srpski on pozdravi prisutne sve najlepše i na kraju kaže: “- A posebno bih hteo da pozdravim gospodina Milana Protića, jer je on poznat po tome što nema dlake na jajetu“. Ja sam sedeći između Patrijarha i Krge želeo da puknem od smeha, dok su njih dvoje toliko bili ozbiljni da mi je to bilo još smešnije i neprijatnije.
Predrag Stanković
Sajt je optimizovan za MSIE 7 i rezoluciju 1024x768.
©2009 Webmaster