Intervju

NENAD STANOJEVIĆ, DIREKTOR AUTOTRANSPORTNOG PREDUZEĆA PANČEVO

Za sada, lokal 14 samo do centra

Da vozači ne bi čekali kod Rafinerije pet do deset minuta, odlučili da produžimo trasu do centra Starčeva. Sada vozači nemaju ni minut slobodnog vremena, i za sada ne postoji mogućnost da se trasa produži do okretnice, jer bi nam tada trebalo još autobusa kojih nemamo - tvrdi Stanojević

            Lokalni autobus broj 14 ponovo je počeo da vozi do centra Starčeva. Mesna zajednica Starčevo je  dugo tražila da se ova linija ponovo uvede, a to se dogodilo evo tek sada. Građani komentarišu da je to dobar potez i ATP-a i lokalne vlasti, a da li ste i vi uočili reakcije putnika?

            - Reakcije građana i Pančeva i Starčeva su pozitivne. Postoje pojedine primedbe na rad, ali se trudimo da to rešavamo u hodu. Linija 14 ima status probne linije, a mi sada analiziramo broj putnika po polascima i neke finansijeske pokazatelje. Ali bitno je da su putnici zadovoljni i da je cena pojedinačne autobuske kao i mesečne karte karte sada niža, što je naročita pogodnost.

Da li se pokazalo kao pozitivno to što se uradili?

            - Naravno. Ideja je bila da sa istim brojem osoblja i vozila produžimo trasu do centra Starčeva, što je oko četiri kilometra. Mi smo nažalost, u proteklom periodu, izgubili neke putnike-radnike Rafinerije i onda smo, da vozači ne bi čekali kod poslednje stanice pet do deset minuta, odlučili da produžimo trasu. Sada vozači nemaju ni minut slobodnog vremena, ali tu se radi o borbi za putnike. Nama je cilj da se izborimo sa konkurencijom.

            Jesu li sad puniji autobusi na liniji 14?

            - Jesu, naravno.

            Da li uvođenjem gradske linije do Starčeva meštani mogu da se voze i seoskim autobusima sa markicom za lokalni autobus? Na primer da putuju omoljačkim autobusom, kako bi za 45 dinara išli do kraja Starčeva?

            - Upravo sam dobio takvu odluku Upravnog odbora i Starčevci mogu da se voze i seoskim autobusom sa lokalnom markicom ili kartom.

            Putnici se žale da autobusi linije 14 kasne. Dolazi nam zima, vozaci neće moći da voze ni ovom brzinom, što praktično znači veće kašnjenje. Kako ćete to rešiti?

            - Kašnjenja se i sada pojavljuju, posebno u intervalu od 10 do 14 časova i mi imamo vozilo koje reaguje u takvim situacijama. Što se tiče zime, kada stanje kolovoza bude lošije, očekujemo angažovnje dodatnih vozila. U svakom slučaju gledaćemo da putnici budu zadovoljni, jer smo za sada i mi zadovoljni.

            Pošto se radi o probnoj liniji, da li ste ogranicili vreme do kada će biti probna?

            - Ne, mi samo čekamo odluku Agnecije za saobraćaj da linija dobije trajni status, jer se, kao što sam već rekao, pokazala kao dobra.

            Može li autobus da ide do kraja Starčeva i šta je potrebno da se tako nešto desi?

            - Pre nego što je aktivirana linija uradili smo analizu troškova. Da bi se trasa produžila do okretnice, tačnije još jedan kilometar od Škole, bilo bi neophodno da dupliramo troškove našeg rada, da angažujemo duplo veći broj ljudi i vozila, što nam utiče na potrošnju goriva, maziva, itd. Po sadašnjem režimu rada nije moguće vremenski to postići, jer bi autobusi stalno kasnili. Ja podsećam da su građani Starčeva dobili vezu sa svim naseljima izuzev Strelišta i Mise. Znači, mi smo spojili centar Starčeva sa buvljakom, koji je prepoznat kao novi generator kretanja. Nekada su “Staklara“ i velike fabrike vezivale veliki broj putnika, a sada je to buvljak, tako da mislim da je ovo više nego dobro. Ako se bude insistiralo na produženju trase do okretnice, onda će autobusi ići na 45 minuta, a ne pola sata. 

            Kakva je sad situacija sa gorivom, s obzirom da je nedavno postojala pretnja da, zbog nedostatka goriva, autobusi stanu?

            - Situacija je normalizovana. Obavljeni su razgovori sa dobavljačem, regulisan je način obaveza prema njemu i dinamika snabdevanja. Neće se gurati autobusi, kao što neki kažu (smeh).

            Hoćete li i druga mesta povezati sa Pančevom?

            - Na tome se radi. Postoji namera da određene gradske linije prerastu u prigradske. Prave se analize troškova ali mi smo tu obazrivi. Cilj nam je da dođemo do kvalitetnijeg reda vožnje i zonskog naplaćivanja karata. Da bliža naseljena mesta, Jabuka, Skrobara, Stari Tamiš i Starčevo čine zajedno sa Pančevom zonu jedan, a sva ostala naseljena mesta činila bi zonu dva. Na taj način bi postojala samo jedna cena za zonu jedan, a druga za zonu dva.

            Ko će se posle Starčevaca radovati gradskom linijom?

            - Pa, najverovatnije će to biti Jabuka.

            Dokle se stiglo sa tenderom za nabavku 14 novih autobusa?

            - Postoji opstrukcija jednog od ponuđača. Sredstva su obezbeđena i stoje na raspolaganju, ali stalno imamo neke prigovore i primedbe Komisiji za zaštitu prava. Mi tražimo neke druge modele kako da pojednostavimo celokupni postupak i da dođemo što pre do tih novih vozila.

            Nedavno je inspekcija zaustavljala vršački autobus na stanici kod Vodne zajednice i nije dozvoljavala tim autobusom da idu do Beograda? Zbog čega? Je l to neka akcija protiv drugih prevoznika ili oni tu ne smeju da kupe putnike?

            - Po redu vožnje vršački i kovinski autobusi nemaju prava da staju na toj stanici, iako ga koriste i oni i divlji kombi prevoznici. Znači, nemaju prva da tu kupe putnike, iako je to dugogodišnja praksa.

            O čemu ste razmišljali kada ste nedavno izabrani za direktora ATP-a?

            - Da ATP ima veliki potencijal za napredovanje. Potrebno je malo poraditi i izvršiti reorganizaciju unutar preduzeća. Uz obnovu voznog parka i osavremenjavanje informacionog sistema mi imamo uslova da budemo mnogo konkurentniji nego što smo sada.

            Postoji odluka gradskih vlasti koja podrazumeva da zaposleni u javnom sektoru treba da koriste mesečne karte ATP-a umesto novčane naknade za prevoz. To, međutim, nije baš zaživelo, a vi ste čak i snizili cenu mesečnih karata. Sada to proširujete i na privatni sektor?

            - Mi smo, pre nego što je tu odluku donela vlast, uveli popust na mesečne karte za javni sektor od 40 procenata. Od 1. decembra ponudićemo isti takav popust i ostalim pravnim subjektima, van javnog sektora, kako se ne bi delili na građane prvog i drugog reda. Na taj način, po povoljnim uslovima, zaposleni će putovati do posla i sa posla.

            Kako će to funkcionisati? Hoće li firme sklapati ugovore sa ATP-om?

- Da, ugovore će sklapati preduzeća, onda će oni nama dostaviti trebovanja, mi ćemo dostaviti njima karte i na taj način će se to rešavati. Zato pozivam sve poslodavce da nam se jave, kako bi svojim radnicima obezbedili jeftinije mesečne karte.

Ivana Vojnović

LICE S NASLOVNICE: ZORAN LAZIĆ, KREATIVNI MOLER

Samo kvalitetna usluga!

            Zoran Lazić je rođen 1974. godine. Osnovnu školu je završio u Starčevu a Srednju mašinsku školu, smer saobraćajni tehničar, završio je u Pančevu. Za sebe kaže da poseduje kreativan umetnički duh tako da je to razlog zašto se bavio muzikom, ogledao se u slikarstvu a čak je pokušao da upiše glumu, u čemu ga je omeo odlazak u vojsku.

            U životu se bavio raznim poslovima. Po osnivanju porodice shvatio je da mora da radi jedan ozbiljan posao i odlučio se da tao bude moleraj, iz razloga što u tom poslu može da dođe do izražaja njegov umetnički duh. Otac je ćerke Anđele i sina Alekse, u slobodno vreme pomaže bratu i ocu koji se bave porodičnim poslom - prometom sekundarnih sirovina.

            Završili ste saobraćajnu školu?

            - Od malena sam ljubitelj kako četvorotočkaša, dvotočkaša tako i svih vrsta mašina, pa i radnih. Kao nekom ko upisuje srednju školu, motale su mi se razne ideje po glavi. Čak i saobraćajni fakultet, ali čovek svakodnevno menja odluke, tako da sam i ja to uradio po završetku školovanja.

            Hteli ste i u glumce?

            - Po završetku školovanja bio sam zagrejan da upišem neki fakultet, ne znam iz kog razloga sam se odlučio za glumu. Ali u pitanju je bila 1993. godina a ja sam dobio poziv za vojsku koji nisam mogao da odložim jer je u zemlji besneo rat. Naravno, u vojsci sam prošao kroz još jednu fazu životne škole, tako da mi je po povratku iz Armije zaista bilo dosta školovanja.

            Da li ste imali neki poslovni plan?

            - U ratnim godinama poslovni planovi su na drugom mestu. Okušao sam se u ugostiteljstvu, otvorio sam piceriju koja nije dugo poslovala. Jedno vreme sam sebe našao u muzici gde je do izražaja dolazio umetnički duh, čak sam se u slobodno vreme kojeg je bilo na pretek bavio slikarstvom. Malo po malo ratovi su se završavali ja sam odrastao i vreme je bilo da počnem ozbiljno da zarađujem. Nije mi bilo teško da nađem posao koliko je bilo teško da nađem,  ako ne dobro plaćen ali bar plaćen posao.

            Imali ste ozbiljnu vezu i odlučili ste se da osnujete porodicu?

            - Sve bitne stvari u životu dašavale su mi se u nezgodno vreme, tako je bilo i zasnivanje porodice. U vreme bombardovanja Srbije 1999. godine stupio sam u brak iz koga sam otac dvoje dece. Mislim da je to bila značajna godina u mom životu kada sam doneo pregršt značajnih odluka što se posla tiče i uopšte bitisanja.

            Tada ste započeli posao kojim se i danas bavite?

            - Igrom slučaja sa omoljičkim kumom sam počeo da radim molerske poslove i evo, danas sam prekaljeni majstor. U početku je bilo jako teško, upoznavanje sa materijalima, učenje, posećivanje raznih seminara... Zavoleo sam ovaj posao a što je jako bitno moj kreativni duh u velikoj većini angažmana dolazi do izražaja što za mene predstavlja veliko zadovoljstvo.

            Čime bi ste se pohvalili posle deset godina iskustva?

            - Mogu da se pohvalim da sam radio širom Srbije i Crne Gore. Dešavalo mi se da sam po nekoliko meseci provodio na terenu odvojen od porodice. Završivši jedan posao prelazio sam na drugi, treći i tako u nedogled a to sve tako što poslodavac vidi sistem rada i krajnji efekat pa onda i sam poželi da tako uredi svoje domaćinstvo. Desila mi se jedna anegdota koja baš i nije za pohvalu; jednog dana sam kod kuće zatekao suprugu kako sa majstorom molerom ugovara posao oko molerskih radova u porodičnoj kući. Toliko sam bio angažovan da nisam imao vremena sopstveni dom da uredim. Danas je situacija drugačija.

            Šta se to promenilo?

            - Recimo da sam počeo da biram poslove u smislu da se držim cene rada i kvaliteta. Dešava se da me potencijalni poslodavac zove da ugovorimo posao, nakon specifikacije poslodavac mi kaže da ima majstora koji će za daleko manje novca da uradi taj posao,. U redu, ja ne odustajem od svoje cene. Dešava se da me taj isti čovek posle nekog vremena zove da pogledam dali je taj mastor dobro uradio posao ili da prepravljam njegove radove. Takve stvari kategorički odbijam i više me ne interesuje takav poslodavac.

            U zimskim danima se bavite nekim drugim poslom?

            - S vremena na vreme u zimskim danima pomažem ocu i bratu koji se bave prometom sekundarnih sirovina. To je porodičan posao koji se pokazao vrlo uspešnim i isplativ. Zahteva puno teškog rada ali kad je porodica u tom poslu onda može dobro da se zaradi. Napominjem da sam se lično uverio da je u svakom poslu kvalitet usluge dobitna kombinacija.

Goran Milošević

DRAŠKO MANČIĆ, NAŠ ČOVEK

Prepoznatljivi Starčevac

            Jedan je nezaobilaznih “obeležja“ našeg malog mesta. Uvek dobrano informisan, veoma društveno aktivan, prepun snažne energije, i raznih priča - kako iz poprilično lepe prošlosti, tako iz pomalo turobne sadašnjosti. U tome ponekad zna i da, nehotice, prekardaši, ali ko ga iole bolje poznaje svestan je da se iza toga krije jedna, istina malko neobična, životna pozitiva.

            Iz navedenog proizilazi da je gost popularne rubrike tekućeg boja najstarijeg vojvođanskog mesnog glasila, može biti samo Draško Mančić, nekada električar, ali i prepoznatljiv kao veoma agilan seoski “funkcioner“. Možete ga voleti ili mrzeti, ali bez njega je teško zamisliti starčevačku čaršiju...

            Draško Mančić, rođen je 30. oktobra 1943. godine, u selu Velika Lukanja, opština Pirot, od majke Jevrosime i oca Milisava, uz sestru Vinomirke. U Starčevo se doselio 1951. godine. Oženjen je 1966. godine, Dušankom, s kojom je izveo na put dvoje dece: Oliveru (1967.) i Gorana (1970.). Završio je osnovnu školu u Starčevu, zatim u Pančevu - trogodišnju Školu učenika u privredi, potom i još dve godine za VK radnika “Boris Kidrič“, a nakon toga i srednju tehničku. U obrazovanje mu ulazi i pokrajinska politička škola u Novom Sadu. U sedamnaestoj godini života je počeo da radi u “Elektrodistribuciji“ kao kvalifikovani, a od 1971. kao visokokvalifikovani elektromonter, da bi 1980. postao elektrotehničar, na mestu dispečera. Posle 37 godina 10 meseci rada i tri godine beneficiranog radnog staža, otišao je u penziju 1. novembra 1999. godine. Bio je veoma društveno angažovan u bojnim organima: kao predsednik - Komunalne komisije Mesne zajednice, Komunalne komisije pri Socijalističkom savezu, Socijalističkog saveza, podružnice Socijalističkog saveza, kao član - Saveta, Skupštine, Izvršnog odbora, Mirovnog veća (sve pri Mesnoj zajednici Starčevo), Komiteta omladine, Radničkog saveta Elektrovojvodine, partijskog Komiteta SKV...

            Pored bavljenja politikom, kao omiljeni hobiji izdvajaju se: igranje šaha, posebno s “ljutim“ rivalom i kumom Tomom Zdravkovićem i, naravno, čitanje novina...

            Kako je odrastao mali Draško?

            - Najpre u Velikoj Lukanji, u kući uz reku Visočicu i njene nepredvidive ćudi. Najčešće sam vreme provodio u voćnjaku, na pojati udaljenoj četiri kilometara od kuće, igrao se klisa, kupao na reci... Kao porodica, živeli smo skromno od poljoprivrede i stočarstva. Prva dva odeljenja proveo sam u lukanjskoj školi, dakle, do osme godine života, da bi se tada moji roditelji odlučili na selidbu. Bez obzira na težak život koji smo tamo vodili i dalje volim taj kraj, reku, prirodu... Nažalost, kasnije, 1962. dogodila se elementarna nepogoda, kao posledica klizišta u selu Zavoj. Odron je zatvorio tok reke. Najpre je probijen je tunel, a kasnije su ta sela raseljena, pa je napravljeno je 17 km dugačko veštačko jezero i sagrađena hidro-elektrana “Pirot“.

            Dolazak u Starčevo, školovanje...

            - Zahvaljujući tome što je Starčevo već ugostilo neke porodice iz Velike Lukanje, kao i blizini grada, doselili smo se ovamo u februaru 1951. godine. Malo sam tugovao za prirodnim lepotama i tamošnjim drugarima, ali sam to prebrodio upoznavanjem novih vršnjaka. Pomalo su mi teskobne bile razlike u govoru, ponašanju, ambijentu, pa i u tome što se ovde već u drugom razredu učila latinica. Uspeo sam sve to da prevaziđem, između ostalog, i uz nesebičnu pomoć učiteljice Sole Magdalene. Ona je bila divna u pravom smislu te reči, ali je njen suprug, koji je ponekad zamenjivao, imao sasvim drugačiju narav. Bio je “slab“ na davanju jedinica iz matematike i “proverenim“ vaspitnim metodama, poznatim i kao šamaranje. Kasnije, u višim razredima, voleo sam istoriju, koju mi je predavala nastavnica Brana, nauku o čoveku, kod Mire Ilić, dok mi matematika baš i nije bila jača strana. Sve u svemu, bio sam osrednji učenik, pomalo povučen, možda najviše zbog enormne žgoljavosti. Kada nisam išao u školu čuvao sam sitnu stoku u ritu - jaganjce, prasiće, guske... Pašnjak se protezao od Rafinerije do Omoljice i sve je vrvelo od života. Doselili smo i neku stoku iz zavičaja - oko 50 ovaca, kao i jednog konja i prateću poljprivrednu opremu. Po dolasku smo kupili tri jutra zemlje, a radili smo i zemlju u zakup...

            Odrastanje, zatim druženje ...

            - Rasli smo bezbrižno u jednom lepom vremenu. Svi smo bili jednaki, iako pamtim da smo jednom igrali fudbal podeljeni na Srbe i Hrvata, što je nastavnica odmah prekinula. Po završetku osmog razreda krenuo sam u pančevačku Školu učenika u privredi, a pomalo tužan kuriozitet je da je samnom u odeljenju bilo osam Starčevaca, a da sam trenutno jedino ja živ. Neki od tih prerano preminulih su Paja Katana, Pera Ložajić, Franja Tomašić... U gradu mi je bilo znatno teže - snebivanje u prepunim retkim autobusima, pogužvani crteži zbog kojih se nastavnicima dizala kosa na glavi itd. Nije baš bilo nekih velikim mogućnosti za izlazak, ali 1958. godine je proradila televizija u školi, gde se redovno gledala urnebesna serija “Servisna stanica“. Od 1960. počele su bioskopske predstave u Domu kulture. Vladala je veliko drugarstvo, iako ja i nisam imao puno slobodnog vremena...

            Posao, vojska...

            - Kao radnik “Elektorvojvodine“ dve godine sam obavljao elektromonterske i inkasantske poslove u Starčevu, a 1961. godine i u Brestovcu. Tamo sam, maltene, svakodnevno odlazio i to biciklom, na kojoj sam nosio penjalicu i ostalu opremu, dok su mi kerovi, zečevi, lisice i druge životinje redovno preprečavale put. Ubrzo sam otišao u vojsku, koju sam služio u Lovranu, na Jadranskom moru. Sprovođena je gvozdena disciplina, a veliki problem leti predstavljao je nedostatak vode. Zbog toga, ja sam se poslužio lukavstvom, slagao da sam komunista i da znam da radim kao kino-operator. Na osnovu toga otišao sam u Gospić, gde sam spavaonu delio s Arsenom Dedićem. Dok sam ja puštao filmove, slavni Arsen je na ulazu cepao karte.

            Ponovo posao...

            - Posle odsluženja vojnog roka, našao sam se ponovo u “Elektrovojvodinu“ i radio sve i svašta, da bi se potom vratio u Starčevo. Ali 1977. ukinuta je naplata putem gotovine, kao i mesni elektro-monteri, tako da sam prekomandovan u dežurnu službu. Obilazio sam seoske i gradske trafo-stanice radeći kao uklopničar. U više navrata me je i “drmala“ struja. Ipak, samo jednom sam odsustvovao zbog bolovanja, obolevši od bruha. Što se Starčeva tiče mogu da se pohvalim da sam izvršio priključak u oko  hiljadu kuća. Iako, sam celog veka savesno radio, imao sam i nekoliko incidenta. Tako, na snimanju poznatog filma “Salaš u malome ritu“ 1975. godine u Omoljici, gde smo radili na rekonstrukciji vodovodne mreže, bio odgovoran za manipulaciju i trebalo je da jednom momentu isključim struju. Nešto kasnije mi je poslovođa dojavio da to nije neophodno. Međutim, neko iz druge ekipe je, neznajući za to, pokušao nešto da uradi i doživeo kobni strujni udar. Kao odogorno lice za manipulaciju bio sam ispitivan 20 sati i potom oslobođen, dok je poslovođa dobio šest meseci uslovne kazne. Prema struji sam se uvek odnosio s “dužnim poštovanjem“ i zato nikada nisam imao nikakvu povredu ili prekršaj na radu.

            Anegdote...

            - Osamdesetih sam prešao na mesto dispečera, a najiinteresantnije iskustvo imao sam kada je u Pesku, na Čardaku, nestalo struje, a baš tada je vrli Titov saradnik Stane Dolanc došao na opuštanje u tamošnjem lovištu. Nastala je prava gungula, mislilo se da je sabotaža ili ko-zna-šta, ali u pitanju je bila tek manja havarija. Zbog toga su nadležni u lovištu posle svega, za svaki slučaj, kupili agregat. Takođe, bio sam operativan i u vreme bombardovanja, u momentu kada je ceo južni Banat ostao u mraku. Nekako, preko veze, uspeo sam da dobijem struju za bolnicu, pekare i vodovod i tako se izbegla sveopšta paraliza. Interesantno je da sam tada hvatao signale radio-amatera i tačno znao vreme poletanja borbenih aviona s aerodroma u Tuzli.

             Društveno-politička aktivnost...

            - Oduvek sam imao želju i potrebu da pomognem narodu oko poboljšanja životnih uslova. Jednostavno moje učešće u svim tim telima se samo od sebe spontano dešavalo. Što se mog sela tiče, mislim da sam uradio dosta, a najvrednije je to što je izmešteno skladištenje repe iz Partizanske ulice, jer se time kačila visokonaponska mreža na mestu Titovog parka. Borio sam se i da se postavi ulična rasveta od kraja sela do manastira i mnogo toga još. Mislim da se zbog svih tih aktivnosti poprilično zapostavio porodicu. Nisam nikada radio za pare, već iz čistog entuzijazma. Ostaje mi pomalo žal što je Starčevo udruženim sredstvima građana platilo dovod vode, dok su se Omoljica i Brestovac besplatno prikačili.

            Starčevo, danas?

            - Starčevo može biti primer ne samo svim selima nego i gradu, jer ima bolje puteve i mrežu. I kada me neki iz mesta koja su lošije komunalno opremljena upitaju, kako smo sve to postigli? Ja im samo kažem: - Kako je nekad Kosovo imalo “ševu“ Veli Devu, nama je Bog poslao “Svetog Petra“. Što se zamerki tiče, kao stanovniku ulice Ive Lole Ribara, problem su mi nefunkcionalni kišni kanali, nedovoljno dobro regulisana brzina saobraćaja, kao i veliki broj pasa lutalica. Nekima sam jednom prilikom jedva utekao... Takođe, meni lično veoma je stalo da se ponovo postavi tabla s imenima palih starčevačkih boraca.

            Tako govori ovaj vrli poznavalac lokalnih prilika i “neizbežni faktor“ u razvoju novije istorije sela, do koga mu je neizmerno stalo i stoga svojim sugrađanima poručuje:

            - Da nastave da se međusobno poštuju i uvažavaju kao i dosad, jer su Starčevci - i Srbi i Hrvati, u raspadu Jugoslavije položili ispit na najbolji mogući način.

razgovarao

Jordan Filipović

 Vrh strane