Komentari

Reč-dve o prevozu

Oni malo stariji verovatno se još sećaju kako je nastao kombi prevoz na ovim našim prostorima. Bilo je to jedne od hladnijih zima, u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka, kada je nejako lokalno autotransportno preduzeće dostiglo samo dno, ne mogavši da izađe u susret osnovnim potrebama građana za javnim prevozom.

            Dovitljivi Coja iz Omoljice, iznenadio je jednog od hladnih dana te zime putnike koji su promrzli čekali autobus ATP-a, zaustavivši mali plavi kombi na stanici: - Do grada, po ceni autobuske karte! - glasio je primamljivi poziv. Sve ostalo je istorija... Koga je više bilo briga da li se vozi kartom u koju je uključeno osiguranje putnika, koga je više zanimalo da li je vozač kvalifikovan za posao koji obavlja, da li plaća porez... Važno je bilo stići na željeno odredište, i tu se sva briga završava. Još ako možeš da izađeš gde poželiš...

            “Divlji“, “nelegalni“,  “nelojalni“ ili kako god nazivan kombi prevoz, izdržao je sve atake ovlaćšenog prevoznika (ATP), evoluirao je i postao nezamenjiva alternativa zvaničnom javnom prevozniku. Putnici su se radije odlučivali za kombi-prevoz što zbog u početku jeftinije karte, što zbog češćih polazaka i mogućnosti odabira gde će napustiti vozilo (stanica na svakom ćošku). U posao su se uključili mnogi, jer je postojala mogućnost dobre zarade. To tranziciono, prelazno stanje postalo je standard.

            Mećutim, pošto je kombi-prevoznika bilo sve više, a borba za putnike se često pretvarala u prave sukobe između samih kombista, zatim između ATP-a i kombista, pa na kraju i između policije, ATP-a i kombista, ovaj niz se morao prekinuti. Na pomolu je važan dogovor svih učesnika u javnom prevozu. ATP je morao da shvati da način javnog prevoza, utemeljen pre 30 godina više ne odgovara potrebama građana, kombisti su morali da razumeju činjenicu da država i zakoni ipak postoje, a država da je ona ta koja treba te odnose da uskladi. Tako, danas imamo situaciju u kojoj će najviše profitirati - graćani (što tako i treba da bude). Oni će imati redovan, jeftin i dobar javni prevoz, gradski prevoznik će se “vratiti u igru“, a kombi prevoznici u zakonske okvire (ali sa mopgućnošću da i oni učestvuju u javnom prevozu).

            Jeste da je poduže trebalo čekati, ali ipak sve dođe na svoje.

Petar Andrejić

Jedan je od najradosnijih dana u mesecu za pojedine, osedele nam sugrađane. I, kada se s kapije zaori prodoran muški glas, ne zna se čija je sreća veća - njihova ili njihovih unučića. Onda biva i za račune, ogrev, 'leba, mleko(?), za poneki bombon, a bogami i kinder-jajce! Ne, kaže se džaba “pale se ko baba penziju“. Međutim, ima dana kada se na nju ne pale samo bakute...

U epizodi:  Poštaru uvek zvoni dvaput

Tračoslava (s kapije nervozno promatrajući u daljinu): - Ma, di ga je celo vreme? Nikda ovako nije docnio...

Šeširdžija (naiđe s cokćajućim izrazom lica): - Ccc, komšinka... Ta, što da se rekne kade je većma sve reknuto! Em je nama seljacima sitna, em se ne zna dal će je zasigurno i bidnuti. Još ga nema, jelde?

Tračoslava: - Uff, stvarno ne znam šta mu je! Javile mi one moje torokuše iz Gornjeg kraja da je poš'o! A, obećala sam mojim bećarima za patike...

Grmalj (naiđe s neizbežnim “čokanjčetom“): - Hik, i ja sam obeć'o onim mojim “unučićima“ da ću i' obiđem u “obdanište“! Samo, neda mi “vaspitačica“ dok ne izmirim “školarinu“. E, još ovo mi ostalo, srk! Nikad da mi stigne staramajkina pemzija, hik. Jel, mala, jel si didla onog malog poštara, ko da je up'o u septičku jamu?

Sponzorojka (prolazeći šetajući umiljatog terijerčića): - I ja sam bruka neurozna za medalju. Misim dečko iz Italije mi poslao kintu još pre metar dana i nikako da pristigne, jee! Zn'či, izludeću ako mi prođe rasprodaja u “Ušću“!

Grmalj: - Ma, koje “gušće“?? Pocrkasmo od žeđi, će propa'nemo, a ona juri neke krpe (odmeri joj oskudnu garderobu). Nego, omladinac jes ti vido onog poštarčića?

Student (nailazeći na biciklu): - I ja bih voleo, pošto treba da mi donese stipendiju! Al', čuo sam da su ga neki “mnogo dobri“ momci s nekim “simpatičnim“ kapuljicama i toljagicama  videli pre mene. On je posle toga izbrojao sve zvezde, a oni sadržaj njegove torbe!

Svi ostali: - Ko, bre, ukr'o torbu?! Di su naše pare?!

Student: - Za vašu informaciju nestala je samo torba puna računa i ostalih papira. “Fini“ mladići su se malo preračunali kao i svi vi...

Svi ostali: - Ima boga!

Student: - ... kako za koga! Tako je kada nam cela nacija zavisi od poštarske torbe! S druge strane, nesretni poštar je od udarca dobio frakuturu lobanje i završio na intezivnoj nezi, a “fini“ omladinci će verovatno malo “prezimit“ u nekom državnom smeštaju uz plaćene stan i hranu i orni dočekati neke nove patriotske demonstracije, ne bi li iz najdubljih pobuda ljubavi prema otadžbini razbili i poharali još desetine butika. A, da ne govorimo o nedužnom poštaru, kome sleduje tek po koja reč sažaljenja, i koji će, ako ostane čitav, i dalje biti potencijalna meta dotičnih “prvoboraca“"...

            I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da isčekuju da će im baš poštar u svojoj torbi doneti neku bolju budućnost. Kao da je on jedina nada...

* * *

            Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što je na sceni nikada topliji novembar, sklapaju se ugovori o priključcima na kanalizaciju, održan deseti jubilarni tamburaški festival, priređen Dan nezavisnosti Angole u Domu kulture, postavljen novi trener fudbalskog “Borca“, klinci košarkaši na prvom mestu u svojoj ligi, a ovo više nije šala: ujutro 10. novembra brutalno je napadnut i teško povređen skromni poštonoša Marinko Stojković i to usred vršenja dužnosti! Na delu su pravosudni organi.

Jordan Filipović

Kad nas neko napusti (2)

Kako sam u prvom delu priče napisao da je smrt sastavni deo života, to ja svoju priču nastavljam i u ovom broju.

Kad se približilo vreme sahrane, u kuću žalosti došao bi sveštenik ili kako to mi u Starčevu kažemo - popa. U pratnji su mu bili obično zvonar ili neko od tutora i obično kantor ili voditelj crkvenog pevačkog društva s pevačima. Najuža rodbina pre zatvaranja sanduka, poslednji put se oprostila s upokojenim, a popa je izmolio nad odrom odrešenje. Kad se sanduk izneo na nosila, popa je izmolio prigodne molitve, pevači otpevali prigodne pesme, pogrebna povorka mogla je krenuti prema groblju.

U zavisnosti od ugleda i želja, pokojnika se ili nosilo na nosilima ili su ga vozili posebnim mrtvačkim kolima. Putem do groblja poppa je pevao prigodne psalme, a pevači bi odgovarali. Na samom ulazu u groblje pevači bi obično pevali “U rajske dvore odveli te anđeli“. Nad otvorenim grobom popa bi takođe izmolio nekoliko prigodnih molitvi i pročitao nekoliko čitanja iz Biblije. Običaj je bio i da održi kratku propoved o životu pokojnika, te na kraju ožalošćenima izrazi svoje saučešće i najavi misu zadušnicu, koja se u Starčevu obično zakazivala za sledeći dan ujutro. Kad se santuk spusti u grob popa je po običaju bacio lopatu zemlje uz prigodne reči: “Seti se čoveče da si prah bio i da ćeš se u prah pretvoriti“, Pevači bi otpevali još koju prigodnu pesmu i na taj način se oprostili od pokojnika.

Na samom groblju porodica se na poseban način oprostila od upokojenog. Obično su u grob umesto zemlje bacili koju kovanicu kako bi upokojenom “otkupili“ put u večnost. Nakon obreda pogreba netko od najbližih muških članova porodice zahvalio se svima koji su došli da otprate upokojenog na večno počivalište. Na izlasku iz groblja obično je stajao neko od članova porodice koji je pozivao na uobičajenu večeru, kako smo u Starčevu rekli daću.

Nakon povratka u kuću žalosti, obično je pred ulazom na stolici stajao lavor s vodom , a preko naslona je visio šlingani peškir. Za pripremljeni sto sedalo se po nekom redu ili po važnosti, dok je čelno mesto ostalo prazno. Pre posluživanja obično se izmolila molitva. Na prazno mesto se sve isto serviralo kao da na tom mestu neko sedi. Nakon večere, još se malo posedilo, malo razgovaralo i ljudi su se polako razilazili svojim kućama. Običaj je bio da se niko ne prati kao kod nekih drugih prigoda. Dan nakon pokopa, ujutru, obično se išlo u crkvu na misu zadušnicu, kako je bilo i najavljeno. Nakon mise zadušnice, obišao se i grob pokojnika. Na taj način još jednom se iskazalo poštovanje prema upokojenom a time se on ili ona preselio u “večni život“. Iako je ova tema možda netkome bila malo teška, mislim da je bila prikladna za ovo doba godine, a meni je bila kao podsetnik na sve koji su nas napustili.

Zato na kraju HVALA svima.

Nadam se da ću za naredne brojeve odabrati veselije teme, a do tada...

Vinko Rukavina

Da li je Pele zreo za Starčevo?

            Fudbal je najvažnija stvar na svetu. Sve drugo je sporedno, bar tako misle Brazilci. A fudbalskim pričama u Brazilu nikad kraja. Tako me je pre neko veče jedan gospodin, inače Paulista, satima ubeđivao kako je njegov klub Santos najveći klub u istoriji sveta. Sa malo engleskih reči, a i to nerazumljivo izgovorenih, a ponajviše na melodičnom portugalskom jeziku, penušavo i sa puno emocija kitio je svoju priču. Iako formalno nepriznat, za njega na ovoj strani sveta ja sam ipak bio čistokrvni Evropljanin i on je sa mnogo žara ispunjavao samo sebi znanu navijačku misiju. Kada sam ga upitao zbog čega tako misli, kao iz topa je odgovorio da je Santos iznedrio najvećeg svetskog fudbalera Pelea. ''Eto, imaju jednog velikog fudbalera i odmah misle da su svetska sila'', pomislio sam. I u meni je proradio srpski gen:

            - Kog fudbalera ste to, kažete imali? - upitao sam nonšalantno.

            - Pelea! - kratko i sa nevericom je odgovorio na moje diletantsko pitanje.

            - Kog Pelea? - nastavio sam svoju provokatorsku ujudurmu.

- Kog Pelea? Ti me pitaš kog Pelea! - sa penom u uglovima usana kriknuo je zaprepašćeno.

            Odmah sam shvatio da je vrag odneo šalu i da se neke stvari na ovom svetu, koji tako nalikuje fudbalskoj lopti, ipak moraju znati.

            - Mislite na broj 10 u timu koji je Brazilu doneo drugu titulu svetskog prvaka? Pa svakako da znam, samo sam se šalio...

            Trebalo mi je celo veče i čitav bokal kajpirinje kako bih izgladio ovaj nesporazum. Na kraju smo pričali o njihovom lepo dizajniranom dresu bele boje, sa crnom lentom preko grudi, o tome kako je u Santosu igrao i Robinjo, kako je sledeća godina, godina u kojoj će oni uzeti titulu šampiona...

            Svaka priča u Brazilu je lične prirode, a naročito fudbalska. Kako se naš razgovor privodio kraju, tako je usledilo i logično protiv-pitanje:

            - A za koji tim ti navijaš? - upitao me je i začkiljio okicama.

            Sada više nije bilo prostora za šalu. Morao sam brzo dati odgovor. Sada je na proveri moj status. “Crvena zvezda“, moj tim iz mladosti, campion del mondo, sramota je svih nas. “Partizan“ se proslavio plasmanom u Ligu šampiona, ali sponzorski karakter igre našeg šampiona nikog u Brazilu ne bi impresionirao. Češao sam se gde me ne svrbi, i sada je trebalo kusati vrelu kašu. Tada se setih, i kao iz topa, samouvereno ispalih:

            - “Borac“ iz Starčeva!

            - To je tim iz Srbije? - zapita me zbunjeno sagovornik.

            - To me pitaš ti koji kažeš da znaš sve o fudbalu! Pa je l' znaš da je moj tim u ovoj godini dobio novi stadion i da je tukao prvog na tabeli? Da se mi navijači zovemo “Opštinari“, jer smo tako organizovani i igramo tako dobar fudbal, da su svi rekli da takva igra prerasta granice našeg mesta pa nam sledi da budemo opština. A kad postanemo opština, postaćemo i svet. A šta ćemo onda drugo, nego da budemo šamioni! Pa ćeš videti onda gde je mesto tvog Santosa! Nego... nađi ti Pelea za koga ja ne znam, pa da ga dovedemo u Borac, za koga ti ne znaš. To bi onda, nekako bilo 1:1.

            Nerešeno, kao što i dolikuje prvacima sveta!

Iz Brazila, Miodrag Mladenović

 Vrh strane