Upravo tim poslom bavi se još od 1999, ali ne libi se da radi i bilo šta drugo pored ostalog i poljoprivredu. Trenirao je odbojku do svoje 21. godine, a voleo je često da ode i i na pecanje. 

U harmoničnom braku je sa Biljanom od 2010. godine, a otac je troje dece - Uroša (12 godina), Irine (sedam) i Vukana (šest).

            Kako je odrastao mali Paske?        

            - Odrastao sam u Starčevu i praktično ceo život proveo ovde. Imali smo veliku sreću što smo stasavali u vremenu kada su deca po ceo dan bila napolju, čega danas gotovo da nema. Igrali smo fudbal, klikere, pravili praćke, luk i strelu, drvene puške, ali mašta nam je bila najveća igračka. U mojoj ulici bilo je mnogo dece. Tu su bili Zlatko Poljak, Zlatko Vujević, Snežana Živković, Slobodan Omasta, Ivana Šaponjić i još mnogo njih. Bili smo praktično nerazdvojni, a danas, kada se sretnemo, i dalje se pozdravljamo kao nekada, jer su to prijateljstva nastala u detinjstvu. Bio sam mirno dete i nisam neko ko pravi probleme ili započinje kavge. Uvek sam gledao da se prilagodim društvu i da sa svima budem u dobrim odnosima. Naravno da sam bio živahan, ali nikada nisam voleo sukobe. Mislim da me je takav karakter pratio kroz ceo život.   

            Roditelji i vaspitanje...         

            - Oni su uglavnom radili, ali su nas učili pravim vrednostima. Nismo imali sve što imaju današnja deca, ali smo imali ono najvažnije - naučili smo da poštujemo starije, da cenimo svaki dinar i da znamo koliko vredi nečiji trud. Odmalena smo pomagali roditeljima, a kada je trebalo da se ide u njivu, išlo se bez pogovora, kopali smo kukuruz i radili sve što je bilo potrebno. Nama rad nikada nije bio kazna, već sastavni deo odrastanja i mislim da mi je upravo to kasnije mnogo značilo u životu. Nedostaje mi to vreme, ne zbog toga što je tada bilo lakše, nego zato što smo više vremena provodili zajedno. Nismo imali mobilne telefone ni internet. Nije uopšte bilo važno ko kakve patike nosi ili kakvu majicu ima. Niko nije gledao materijalne stvari. Najvažnije je bilo da se okupimo i da budemo zajedno.       

            Škola...           

            - Školske dane pamtim po dobrim nastavnicima i po velikom poštovanju koje smo imali prema njima. U nižim razredima posebno sećanje me veže za učiteljicu Snežanu Filipović, koja je ostavila veliki trag na mene. Kasnije su tu bili nastavnici poput Pere Dragojerca, Anke Poštić, Vlaste Madića i Neđe Navale, koja mi je bila razredni starešina. To su bili ljudi starog kova, prema kojim smo imali i strahopoštovanje. Znalo se šta je red. Danas su vremena drugačija, ali mislim da smo mi od njih naučili mnogo više od samog gradiva. Što se tiče druženja, naša generacija i danas važi za veoma povezanu. Bilo je boljih i slabijih đaka, ali nikada nismo pravili razlike. Sećam se i našeg druga Igora Neralića. Svi smo ga čuvali i pazili. Takve stvari su tada bile potpuno prirodne. Niko nije ostajao sam...        

            Srednja škola...        

            - Završio sam srednju školu za metalostrugara i nisam pogrešio. Još tada sam zavoleo taj posao. Sećam se da nas je profesorka odvela u radionicu njenog supruga. Kada sam prvi put video strug i način na koji nastaju delovi od metala, znao sam da je to posao kojim želim da se bavim. Možda srednju školu ne pamtim po ocenama ili nekim velikim događajima, ali pamtim po društvu. To su bile devedesete godine, teško vreme za celu zemlju, ali smo uprkos svemu nalazili razlog da se družimo, bavimo sportom i budemo jedni uz druge. Trenirao sam odbojku i igrao za “Borac“ do svoje 21 godine.

Vojska...        

            - U Zaječaru sam služio pešadijsku obuku devet meseci, a onda sam dobio prekomandu za Beograd na obuku pasa. Mnoge stvari koje sam tamo naučio kasnije su mi koristile u životu. Uvek sam bio skroman. Takav sam bio i u vojsci. Čak sam tamo dobijao nagrade, više nagrada nego što sam imao dana odmora. Nisam bio neko ko se gura u prvi plan, više sam voleo da budem sa ljudima i da napravimo dobru atmosferu. Primera radi, tamo nisu imali pravi poligon za pse, a imali su potrebe za tim. Ja sam dolazio kući, uzimao slamu, nosio za Beograd, pravili smo šta treba za pse. Kupovali eksere, sređivali stvari. Jednom smo,  čak, za Božić klali prase. Bilo je svega, ali više lepih nego ružnih uspomena.

            Nadimak...     

            - Odmalena me zovu Paske, ali zaista ne mogu da se setim kada sam ga kako i zašto dobio. Jednostavno, dosta ljudi u selu me zna kao Paske. Zanimljivo mi je kada negde radim sa ljudima nekoliko godina, pa tek posle čujem: “Pa tebe zovu Paske?“ Kažu mi: “Čuo sam za tebe, a družimo se već pet-šest godina.“ Tako je to nekako ostalo. Mnogo važnije od nadimka mi je odnos sa ljudima. Gledam da svakome pomognem koliko mogu. Naravno, ne može čovek baš sve, ali trudim se da budem tu kada treba. Mislim da je to ono što ostaje iza čoveka. Valjda zbog toga imam mnogo dobrih ljudi oko sebe, samo 11 kumova, i onda ne treba da čudi što mi je gotovo stalno puna kuća dobrih ljudi i veselja.        

            Posao...         

            - Počeo sam 1999. godine kao metalostrugar u jednoj firmi koja je izvodila radove u “Rafineriji“. I kada se sve sabere, već oko 27 godina sam na istom mestu. Menjale su se firme oko mene, a ja sam ostao tu. Sve to vreme izrađujem osovine, čaure, rotore, kućišta - sve ono što se rotira i okreće. To je posao koji zahteva preciznost, strpljenje i iskustvo. Kao što rekoh, godinama sam radio kao podizvođač, a poslednjih nekoliko zaposlen sam za stalno. Najvažnije mi je bilo da radim svoj posao kako treba. Čovek kada pošteno radi, to se na kraju prepozna. Inače, mnogo radim i van posla imam nešto nosilja, malo gajim voće i povrće. Mnogo mi i supruga pomaže u tome, a sada počinjem i decu polako da uvodim, da im pokazujem gde, šta, kako.           

            Supruga...     

            - Biljanu sam upoznao 2001. godine, sasvim slučajno. Bio je ispraćaj jednog mog školskog druga pod šatorom. Ni ona ni ja nismo nešto posebno planirali da idemo. Ona je imala svoje obaveze, ja sam bio umoran od posla, premišljali smo se. Ipak, tog dana putevi su nam se spojili. Viđao sam je i ranije po centru, ali ona nije često izlazila. Te večeri smo se upoznali, šetali ulicom pored šatora i pričali. Sutradan smo otišli na piće i otada smo zajedno. Za Biljanu imam samo reči hvale. Ona je izuzetno skromna, vredna i marljiva žena. Kod nje nema nepoznatih stvari. Ako nešto ne zna, ona sedne, uzme knjigu i nauči. Stalno ulaže u sebe i, naravno, ne štedi se ni kada je porodica u pitanju i dobrobit naše dece Uroša, Irine i Vukana.  

            Životna borba...        

            - Najveći izazov za moja porodicu bila je borba za zdravlje sina Uroša, koji je imao urođenu srčanu manu. Srce je moralo da se operiše, ali je tokom te operacije došlo do komplikacija, koje su vidljive i danas. Nakon svega, moram da istaknem da država pruža značajnu podršku porodicama koje imaju ovakve izazove. Sin dobija tuđu negu i pomoć, ima preglede, lekove i sve ono što mu je potrebno. Tu stvarno nemam zamerku. Drago mi je što se ulaže u tu oblast, jer mnogo porodica prolazi kroz teške situacije. Sve je to važno, ali najbitnija je ljubav u porodici. Kada ima ljubavi i sloge, onda se sve drugo lakše podnese.    

            Starčevo danas...     

            - Starčevo je super. Drago mi je što se sada dosta gradi, što se stare kuće sređuju i što dolaze nove porodice. Po meni, naše mesto ima najbolju lokaciju od svih okolnih naselja. Kanalizacija mnogo znači, a voleo bih i da se konačno pusti gas.

            Ovaj skromni, vredni i nadasve plemeniti Starčevac svojim sugrađanima poručuje:                                

- Da čuvamo jedni druge, da se više družimo i pomažemo. Mesto čine ljudi. Ako smo mi dobri jedni prema drugima, onda će i Starčevo biti još bolje mesto za život.

družio se

Jordan Filipović