Sa njim ćemo se, kroz sećanja i uz poneke priče koje su i njemu pričali, vratiti u Starčevo u vreme neposredno posle Drugog svetskog rata. Zbog mnoštva lepih opisa, priča će se nastaviti i u sledećem broju.
“Živeo sam u Ulici Borisa Kidriča broj 6, u kući na dedinom imanju gde sam se i rodio. Kuća je bila zidana “na front“ i imala je pet prozora do ulice. Unutra je imala predsoblje sa velikim drvenim stolom i klupama ofarbanim u žuto. U nastavku te prostorije sa jedne strane bila je kujna, a sa druge ostava gde se i sušilo meso. Iz kujne se ložilo i u sobu do ulice je bila furuna. Ona je služila kao dnevna soba. U sredini i desno su bile dve spavaće sobe. Ispod druge sobe je bio podrum. U podrum se ulazilo sa podnih vrata iz letnje kujne koja je bila u nastavku kuće duž međe sa komšijom. Bile su strme stepenice, a plafon podruma je bio kao svod ozidan od cigala. Pored letnje kujne se nadovezivala štala, pa šupa. Duž drugog kraja placa, do drugog komšije, bio je ambar. U dvorištu, koje je bilo popločano ciglama, smo imali bunar, ali tu vodu smo koristili za stoku. Vodu za piće smo uzimali preko puta nas od Nikole i Tomislava Turine.
Kao deca smo voleli da se igramo lopte. To su bile krpenjače i često smo se igrali ne na ulici već u dvorištu kod Dake Ardalića, gde napravimo neke golove i šutiramo dok se ne umorimo. Ulica je bila sa dosta blata. Voda se dugo zadržavala jer je tu od nas, pa niz ulicu do ćoške sa Letnjom ulicom, bila sve jedna velika bara sa vrlo malo izdignutih mesta. Kad padne kiša nijedna površina vode nije bila manja od po dvadesetak metara u prečniku. To je bilo dobro zimi za klizanje.
Tek nekad leti tu bude prašine. Trave na ulici skoro da nije bilo jer je celu pojedu guske, pa od zelenila ostanu samo dudovi sa obe strane ulice. Ulica je imala drvene bandere za telefon, struje tada nije bilo. Pošta je bila gde je sada Dom penzionera i tu su vodili svi kablovi, a odatle su skoro svi i telefonirali. Pored pošte je živeo beležnik. A sećam se da je negde iza njega u Baštenskoj ulici živeo i čovek zvani Kljukalo koji je isto radio u opštini. Tada je matičar bio LJuba Živković.
Ulicom su išli dobošari sve do uvođenjenja struje. Jedan od dobošara bio je i deda Perecar. Preko puta nas je za vreme rata živeo neki nemački lekar. Znam da su mi pričali da nam je on pomogao kada sam bio beba i razboleo se, ali ga se ja ne sećam. Preko puta od Beležnika bila je kafana “Kod Piglera“. NJu pamtim sa niskim plafonom drvenim stolovima i da je imala dupla ulazna vrata ka Ulici Ive Lole Ribara, na uglu zgrade. U njoj se sećam da je bilo stalno neke muzike. Tu su svirali Karavaja i deda Paja Rajković, a mislim i njegov stric Marko. Oni su svi bili dobri harmonikaši. Pod istim krovom, ka parku pored ulaza u kafanu su bila i vrata saračke radnje u kojoj je radio deda Josa Perak, Joca Bajić i pomenuti Marko Rajković. Pored njih je dalje bio Boža Brica, pa je zatim bila mesara - prodavnica, gde je Zelja prodavao meso. Iz dvorišnog dela objekta, bila je klanica. Sa druge strane prema maloj ulici je Siksi kasnije imao berbernicu, a pre njega moguće da je neko tu i stanovao. Na tom kraku objekta je bio i veći deo prozora koji je pripadao kafani. Ta zgrada je srušena kada je počela gradnja nove škole sredinom 60-ih.
Sećam se malo i parka pre nego što se sazidao Dom kulture. Tu je bio park koji je imao četiri staze unakrst koje su izlazile svaka na po jednu ulicu - Ive Lole Ribara, Matije Gupca, Maršala Tita i Borisa Kidriča. U sredini parka je bio bunar, a u blizini njega jedna kapelica sa spomenikom svetom Ivanu. Kapelica je imala kupolu na četiri stuba, a kip je bio na jednom postametu. Park su održavali Marko Mesert i deda Đura Terzić.
Dom kulture kada je izidan negde početkom 50-ih, dugo nije bio završen. Sećam se da sam tada već češće odlazio u park. Moj deda je imao kokoške koje su išle u park da kljucaju pa sam išao i tamo da skupljam jaja, pa sam ih nalazio i kod tog spomenika.
Skoro svako domaćinstvo u Starčevu imalo je tada neku stoku. Mi smo imali tri konja, oko trideset ovaca, dve - tri krave i dosta neke živine, ponajviše gusaka i kokošaka. Konji su svi bili naučeni da rade. Nisi morao mnogo da ih upravljaš. Oni su bili glavni za rad u polju i ponekad za prevoz kada treba recimo da se ide do Pančeva, ali i dosta dalje. Kada se moj stric ženio išli smo zaprežnim kolima po mladu u Jarkovac. Zaprežnim kolima smo išli i do Dunava. Tu kod Milja se prao veš, a sećam se da je bila plitka voda, oko pola metra. Imali smo taljige za neki osnovni prevoz i dugačka kola za rad u polju. Naša kola su bila šinska, tj sa gvozdenim točkovima, a kasnije negde 1960-ih smo prešli na “gumenjake“. Jedan konj je mogao da vuče taljige, a velika kola su uglavnom išla sa dva konja, mada tu nije moglo da se natovari više od oko 1000 kila.
Pravoslavno stanovništvo je više koristilo fijakere, naročito za svadbe. Konjima i kolima se išlo i na njivu i ona su se manje zaglavljivala od traktora, jer nisu bila toliko pretovarena i više se vodilo računa kada se ide.
Sećam se da sam jednom sa dedom išao za tuluzinu. Tuluzina se držala u snopovima kao kupa na polju i tako su svi radili, pa kada ti treba doneseš je odande kući. Kući se nije mnogo čuvala jer je tako brže propadala zbog slabijeg provetravanja. Naravno, moglo se u njivu ići samo kada nisu neke velike padavine. Tako mi krenemo po tuluzinu i negde kod Slatine, gde tada nisu bili kanali kao danas, već je tu bila neka bara oko pola metra dubine. Krenuli smo konjima preko nje i sećam se da nam je voda skoro dirala pod kola. Bila je jesen i malo hladnija voda. Deda primeti da se ribe praćakaju pored nas. On zasuče nogavice na pantalonama, skine čarape, skoči u vodu i tako rukama ulovi par većih riba i ponese kući.
Ovce su se uglavnom gajile na pašnjaku u čoporima. Naših tridesetak smo davali čobaninu na čuvanje, pa on sakupi velik čopor od tako nekoliko manjih. Bilo je pravilo da ti na svakih deset ovaca sleduje da dolaziš jedan dan po mleko. Pošto smo mi imali trideset ovaca, dolazili smo po mleko tri dana. To je bilo tako na red i ne može da se preskače. Ko je imao već velike čopore od po stotinu i više grla, on je uglavnom sam angažovao nekog čobanina da mu to čuva pa je išao drugi dogovor. Mi smo prema čobaninu imali obaveze da nateramo ovce i da mu odnesemo da jede i rakije da ima.
Krave su služile za mleko od kojeg smo pravili i sir. Kada se neka oteli onda ponekad zadržimo nekog bika za tov pa se posle proda, ili neko tele pa se i ono ili proda ili posle obradi za meso. Matore krave su se takođe prodavale za klanice. U Starčevu je bilo nekoliko mesara kojima si mogao da prodaš stoku, a bilo je i mesara koji su uslužno dolazili da spremaju meso po kućama. Sećam se da su dobri mesari bili Zelja iz Lenjinove ulice, Nikola Negovan koji je vršio uslugu po kućama, Đura Blaženić i Krsta koji je isto radio u mesari kod Piglerove kafane.
Bilo je u Starčevu i drugih zanatlija. Kovači su bili deda Mita Erdeljanac u Ulici maršala Tita, Mirko Hržina u Matije Gupca, a bio je i kovač Ćata, mislim u Ulici Vuka Karadžića, tu negde oko Činčove kafane. U Velikom sokaku (ulica JNA) je bio neki majstor Pleva on je bio kolar i 50-ih godina je pravio “gumenjake“ tj. kola sa gumenim točkovima. Stolar je bio Paja Rajković na uglu ulica Ive Lole Ribara i Maksima Gorkog, on je pravio drvene kapije i vrata. U Ulici Borisa Kidriča bilo je nekoliko šnajdera. Bio je šnajder Makovnik, pa blizu njega u poprečnoj ulici Živa Neškov. Oni su šili pantalone, prsluke i sakoe. Prsluci su se nekad pravili i tako da se kopčaju u dva reda, ne u jedan. Sve se pravilo od štofa. Zimi su se pravile muške i ženske bunde.
Proces pravljenja je bio takav da se ode kod njih u radnju, gde ti uzmu mere, pa kada ukroje odelo onda se ide da se proba, pa se nakon toga dorađuje. U istoj ulici je bila i Laura Katićka koja je bila negde na uglu sa Ulicom Vuka Karadžića, kod krsta, i ona je šila ženska odela. Kod te Katićke je moja mama naučila da radi na mašini. Znala je da pozajmi mustre za pantalone od Neška i onda da nam i sama napravi pantalone kada treba. Kupovala je platno “na metere“ u trube, a vunicu je sama pravila odnosno prela na preslicu, pa posle štrikala. Znala je i da “šlinguje“ tj. da radi ručni rad i ukrašava neke odevne predmete i posteljinu. Devojkama su se najčešće spreme za udaju spremale tako što se sve šlinguju (ukrase).
Bilo je i molera, a to su uglavnom radile žene. Sećam se baka Bela Stane, zvane Kršovanov iz Baštenske ulice i Roza Restakove u Ulici Lole Ribara. One su vršile te usluge da okreče zid i onda da valjkom prenesu neku šaru, uokvire neke linije i slično. Bio je i jedan majstor iz Omoljice kome se ne sećam imena, a koji je na plafonima oslikavao neke kao ikone - to se zvalo “mustre“. NJih je znao da izvuče u više boja i ukrasi tako tavanicu. I mi smo u kući imali ukrašene zidove, a po dolasku struje, na plafonu oko sijalice i nešto malo urađenih ukrasa.
(nastaviće se)
Marko Ivošević