ПРВЕ СЕОСКЕ НОВИНЕ, ОСНОВАНЕ 1994.

Broj 19828.07.2010.

  Redakcija Starčevačke novine na kućnu adresu Glavna strana
Aktuelno
Društvo
Komentari
Kultura
Sport
Naslovna strana

 

 

Intervju

 

 

SOFIJA VJETROV, DIREKTORKA DOMA ZDRAVLJA PANČEVO

Nema uslova za pedijatra!

Normativi Ministarstva zdravlja propisuju da neko mesto može imati pedijatra ako ima 850 dece do šest godina i 1.500 dece od 7 do 18 godine. Shodno tome se vrši i plan za zapošljavanje pedijatra - tvrdi Vjetrov

 

            Zbog čega gornji sprat starčevačke ambulante “zvrji“ prazan, a nema pedijatra?

            - Ja sam nekada radila u toj ambulanti, to je bilo 90-ih, i tada je gornji sprat bio prazan. To je često pitanje koje koje mi upućuju građani, ali to će i dalje biti prazno. Takođe mi kažu da ima potrebe i za pedijatrima. Normativi Ministarstva zdravlja propisuju da neko mesto može imati pedijatra ako ima 850 dece do šest godina i 1.500 dece od 7 do 18 godine. Shodno tome se vrši i plan za zapošljavanje pedijatra.

            Starčevo ne ispunjava te uslove?

            - Ne. Starčevo ne zadovoljava te uslove i zato lekari koji tu rade imaju oznaku “1“ i “2“ na faksimilu, što znači da oni treba da rade i sa odraslima i sa decom.

            Imamo li malo lekara ili više pacijenata nego ranije?

            - Broj stanovnika koji imamo je popis iz 2002. godine. Da biste imali jednog lekara morate da imate 1.600 stanovnika. To je jedna matematika koja se lako računa. Da bismo znali da li ima dovoljno lekara treba da napravimo novi popis stanovnika. I to se odnosi i za Starčevo. Po popisu iz 2002. godine nema osnova za zapošljavanje pedijatra. Napravite novi popis pa ćemo da vidimo koliko sada ima dece. Ako ima dovoljno, popis bi bio parametar na osnovu kojeg ja mogu da upitim zahtev Ministarstvu i da tražim zaposlenje pedijatra. Druga stvar, imate broj opredeljenih pacijenata. Mi smo dugo kuburili s tim da pacijenti odlaze kod specijaliste smatrajući ga svojim lekarom. Bazični lekar je izabrani lekar i građani se moraju prijaviti, kako bismo znali pravo stanje.

            Šta ste zatekli kada ste postavljeni na mesto direktora?

            - Zatekla sam letargiju, mnogo započetih radnji, nedovršenih, ima jako mnogo problema od kadrovskih do infrastrukturnih. Na primer, radi se o ambulanti u Ivanovu koja je u lošem stanju, kao i u Glogonju, o nedostatku opreme ali ima još mnogo problema.

            Da li dobijate prigovore zbog ukidanja Dispanzera za dijabetes, kardiologiju?

            - Ovde sam dva meseca, a tih prigovora je bilo mnogo ranije. Shodno takvoj jednoj medijskoj senzaciji i pre svega problemima građana, koji ne mogu da zakažu preglede, mi smo napravili kompromis i ovde gde je nekada bila kardiologija prebačena je internistička ambulanta. To je jedna usluga građanima tako da nema više tih prigovora.

            Kojih lekara najmanje imamo u Pančevu?

            - U ovom trenutku Domu zdravlja fali jedan radiolog ali nam fali i dosta opreme. Fali specijalista socijalne medicine i specijalista opšte medicine.

            Koji su vaši planovi?

            - Planovi su dugoročniji. Sada će se raditi sanacija krova u Antituberkuloznom dispanzeru i laboratoriji koja prokišnjava, kao i sanacija ambulante u Glogonju. U narednim godinama radiće se ambulanta u Ivanovu i Banatskom Brestovcu.  Znate da smo u velikoj ekonomskoj krizi, ali sam ja više za to da u jednom mandatu uradim nekoliko velikih stvari nego da se puno poslova otaljava.

U Mesnoj zajednici Starčevo kažu da neće odustati od traženja pedijatra, i da će na tome i dalje insistirati jer smatraju da je potreba očigledna. S obzirom na to da je poslednji popis stanovništva u naselju napravljen pre osam godina, tražiće se službeni podaci od Gradske uprave o tome koliko sada ima dece u Starčevu i da li se ispunjavaju uslovi.

 

 

LICE S NASLOVNICE: ALEKSANDAR MILJKOVIĆ, BUDUĆI SVEŠTENIK

Prvi, posle 50 godina!

 

            Kaži nam gde si i kada rođen?

            - Rođen sam drugog dana Božića 1995. godine u bolnici u Pančevu. Od tada živim u Starčevu u Radničkom naselju.

Kako se u tebi rodila ideja da se posvetiš religiji?

            - Od malena sam voleo našu pravoslavnu veru. Pomalo sam razočaran ovozemaljskim životom u našoj državi koja ne pruža baš neku alternativu mojim vršnjacima, pa ni meni. Kriza, nezaposlenost su sve veći, nesigurnost prilikom odabira zanimanja je velika pa sam sklapajući sve te razloge rešio da svoj život ubuduće posvetim crkvi. Ovu odluku sam doneo još u šestom razredu.

Kakva je to škola, koju upisuješ?

            - Ovo je veoma teška srednja škola. Traje pet godina. Uči se više stranih jezika, istorija, umetnost pevanje i ostalo. Najteže od svega je odvajanje od porodice i prijatelja. Ali ja sam prelomio i čvrsto odlučio da istrajem i za neku godinu postanem sveštenik.

Ko ti je pomogao oko konkursa i polaganja prijemnog ispita?

            - Najviše su mi pomogli veroučitelj Oliver Kalinović i naravno starčevački protonamesnik Zoran Maletić. Oni su me uputili u proceduru oko samog upisa i pomogli oko pripreme za polaganje ispita i ovom prilikom im se duboko zahvaljujem.

Da li je neko iz Starčeva upisao tu školu predhodnih godina?

            - Koliko sam ja upoznat više od 50 godina niko iz našeg mesta nije krenuo u tu školu dok u susednom selu Omoljici skoro svake godine ima po neki bogoslov. Zbog toga mi je posebno drago i želeo bih da mojim stopama krenu narednih godina i drugi završeni osnovci.

Gde se polagao prijemni i koliko je bio težak?

            - Prijemni ispit smo polagali u Vladičanskom dvoru u Vršcu pred vladikom i ostalim sveštenicima. Pored pitanja koje smo trebali spremiti za polaganje i koja sam odlično naučio postavljali su nam i pitanja za koja i nismo znali da će biti na prijemnom. Pored toga za upis u ovu školu bilo je potrebno imati sluha i polagati ispit iz pevanja što meni i nije bilo toliko teško sa obzirom da već nekoliko godina pevam u crkvenom horu.

Koliko je bilo kandidata i da li su svi položili?

            - Iz cele banatske eparhije je ove godine na prijemnom ispitu bilo 25 kandidata od kojih osmoro nije uspelo da upiše željenu školu što govori o tome da ovo nikako nije laka škola. Među onima koji nisu položili prijemni ispit bio je čak i jedan vukovac koji nažalost nije išao na veronauku pa je to verovatno jedan od razloga što je pao. Nas 17 je upisalo i dobilo raspored gde će nastaviti školovanje.

Da li je bilo upisnika iz Pančeva i naše okoline?

            - Pored mene iz Starčeva, bilo ih je Dolova, Barande i dvojica iz Omoljice. Iz grada Pančeva ove godine nije bilo nikoga dok je iz Vršca bio samo jedan. To je otprilike sve iz južnog Banata.

           

Da li svi idete u isto mesto na školovanje?

            - Ne, svi smo raspoređeni po manastirima u kojima će služiti dok ne završe crkveno obrazovanje. Ja sam dobio raspored na Cetinju. Pored mene na Cetinje ide i jedan moj vršnjak iz Omoljice, dok je drugi dobio službu u Dalmaciji. Nisu baš svi dobili da idu tako daleko. Neki su dobili Sremske Karlovce, neki Niš a jedan je čak dobio i Beograd.

Pošto si dugogodišnji izviđač kako je to uticalo na tvoju odluku?

            - Član sam izviđača od samog osnivanja odreda u Starčevu a to je više od osam godina i smatram da će mi oni mnogo pomoći u daljem životu. Kao i u crkvi tako i u ovoj organizaciji postoji red i neka hijerarhija u kojoj se zna ko koga sluša i uvažava. Sa izviđačima sam naučio da se snalazim bez roditelja u prirodi, da živim i radim po unapred ustaljenom rasporedu, da vodim ražuna o prirodi i ljudima, da činim dobra dela i još mnogo lepih stvari.

Kada krećeš u školu?

            - Krajem avgusta putujem na Cetinje i tamo ću boraviti narednih pet godina. U Starčevo ću doći tek za Božić kada imamo školski raspust. Raspust imamo još u vreme Vaskrsa i naravno letnji nakon završetka školske godine.

Šta bi poručio Starčevcima na kraju?

            - Voleo bih da se razbiju predrasude o ovoj školi kod onih koji ih imaju i da ima više polaznika iz našeg mesta Svima želim mnogo ljubavi i tolerancije, što manje mržnje i loših misli.

            I naš list ti želi sve najbolje u narednom periodu tvog života, da što bolje završiš ono što želiš i da jednoga dana dobiješ službovanje u svom rodnom mestu ili tamo gde bi želeo.

Predrag Stanković

 

 

BOŽO STOJISAVLJEVIĆ, PENZIONER “UTVE“

Starčevo je zakon!

 

Vredan, pošten, napaćen, skroman, odgajan po strogim proverenim aršinima, koji zna šta je životna muka borbe za opstanak, a samim tim i koliko znače prethodne vrednosti.

            Bio je znamenit majstor, tačnije nadaleko priznati aviolimar, sve dok ga srce nije uzdrmalo, što ga je udaljilo od voljenog posla. Danas, kao invalid rada, uz ostale, upravlja radom istoimenog udruženja koje okuplja njemu slične, čuva “dedine duše“ i uživa u razvoju dragog mu mesta. Tako dolazimo do zaključka da je ekskluzivni gost ove rubrike najstarijeg seoskog glasila - Boža Stojisavljević, bivši radnik “Utve“ i sadašnji član Upravnog odbora Saveza invalida Starčeva, a u “slobodno vreme“ i velika drugarčina i poštenjačina.

            Stojisavljević Božo, rođen 7. januara 1956. godine, u selu Hašani, Bosanka Krupa, od majke Danice i oca Milana, kao treće dete po starini, uz sestre Zoru i Maru, braću Milana i Daneta. U Starčevo je doselio 15. juna 1976. godine. Oženio se Nadom (prerano preminula 2007. godine) s kojom ima ćerku Marijanu, udatu za Nedeljka Drinjaka i od koje ima dva unuka Dušana (7) i Lazara (5). Završio četvorogodišnju školu u Hašanima, a potom u Pančevu dodatnu za aviolimara. Istog dana po doseljenju ovamo zaposlio se u fabrici aviona “Utva“ i tamo radio do 2000. godine. Tada odlazi u invalidsku penziju zbog teških srčanih problema i dva infarkta. Pored toga, po selu je poznat kao serviser šporeta-smederevaca, a kopao je kukuruze, radio na građevinam i sve drugo što se jednom radnom čoveku od glave do pete dalo ponuditi. Po odlasku u penziju učlanjuje se u Savez invalida Starčeva, čiji deo Upravnog odbora od samog početka.

            Kako je odrastao mali Boža?

            - Odrastao sam u selu Hašani u jako siromašnoj familiji. Bilo nas je devetoro. Živeli smo poprilično bedno, ali oduvek pošteno. Preživljavali smo radeći svakojake poslove. Čuvali smo ovce, goveda, imali vodenicu u japru. U ono vreme zbog bujne i zdrave prirode u naše selo slivala se masa naroda iz velikih gradova, prosto je sve vrilo od dece. Igrali smo fudbal -praveći lopte od kravlje dlake, klikera - koje smo dobijali iz Sarajeva, čitali romane o Mirku i Slavku - da sve puca. Da napomenem da je u mom selu rođen veliki jugoslovenski pisac Branko Ćopić, koji je redovno dolazio tamo i kažu bio jednom dobar čovek. To su potvrđivali i moji otac i stric koji su ga odlično poznavali...

            Školovanje...

            - U selu je živelo najmanje 1000 ljudi, što znači da je bilo podosta dece, pa je i škola bila velika, posebno za planinske prilike. Zvala se, jasno je i zbog čega, Branko Ćopić, a do nje sam svakodnevno prevaljivao po tri kilometara. U pamćenju će mi ostati učiteljica Sojka i njen brat i direktor Škole Čedo Nedimović. Bili su veoma strogi, pogotovo Čedo, ali to je bilo sasvim uobičajeno za ono vreme. Matematika mi je odlično išla, a srpski katastrofalno, pa, su me zbog toga tukli kao vola. Drugari i sapatnici po batinama su mi bili Drago Radaković i Žarko Marčić. Malo smo učili, malo se tukli onako iz šale. Bilo je i mnogo muke i lepih događaja, ali i poučnih anegdota kao što je sledeća - Jednom su mi deda i baba otišli neku na slavu, a nas četvorica smo njihovo odsustvo od kuće iskoristili da razvalimo šipku sa ulaznih vrata i ukrademo oraha, voća i tadašnjih 100 dinara. Kupili smo za sve pare keksa za celo odeljenje. Kada su se vratili, baba je zakukala na sva usta  da su pokradeni. Otkrila nas je sestra, pa, kad je otac počeo da nas lema, da nas majka nije spasila, već bi odavno bili mrtvi. To što smo uradili bilo je nezamislivo za one prilike, a lekcija me je za sva vremena naučila pameti. Sve u svemu, kako je bilo teško stanje, imali smo prelepo detinjstvo.

            Vojska...

            - Kada sam krenuo u Armiju prvi put sam video voz i bio u glavnom gradu Beogradu, gde sam presedao da bih otišao na služenje u Rašku. Tu i posle u prekomandi na albanskoj granici, sam zaista uživao. Naviknutom na rad nije mi ni najmanje bivalo teško, naročito na poljoprivrednom gazdinstvu u Debru, gde sam hranio svinje i konja i potpuno zaboravio na uniformu.

            Starčevo, porodica...

            - Po odsluženju vojnog roka dolazim u Starčevo, na nagovor sestre Zore, koja je već živela ovde u Višnjičkoj ulici. U međuvremenu upoznajem buduću suprugu Nadu Vanček, zaljubljujemo se na prvi pogled, a za dve godine dobijamo kći Marijanu. Mučili smo se na sve načine da bi se na kraju nekako skućili i živeli u slozi i miru, dok nas nije zadesila nesreća, kada sam izgubio vernu saputnicu. Posle 33 godine zajedničkog života srećan što sam to vreme podelio s Nadom i ni zbog čega se ne kajem. Na nju sam veoma ponosan, kao i na ćerku Maju, kojoj sam zahvalan što mi je podarila dva zlatna unuka.

            Posao...

            - Uživao sam u poslu aviolimar i voleo ga bezgranično. Cenili su me, a ja sam veoma zahvalan svojim kolegama i rukovodiocima, pre svih tadašnjem poslovođi Peri Šicu. Mnogo sam putovao na raznorazne terene. Najčešće sam radio u Mostaru u fabrici “Sokol“, gde me je direktor mnogo cenio i nikada nije dozvolio da prođem,  a da ne svratim na koju. Bilo je to srećno vreme, pa se i para imalo kao pleve... Tu su još odlasci u Tuzlu, Skopski Petrovac, Podgoricu, Batajnicu... Ipak, najlepše mi je bilo u Mostaru, gde su me kao i iskrenog i poštenog čoveka izuzetno voleli i tamošnji muslimani i to je za mene bila najveća nagrada. Između ostalog, bio sam veoma angažovan i kao dobrovolljni davaoc krvi sa preko 30 davanja.

Problemi...

            - Kada je došlo ono nesretno ratno vreme ja sam bio protiv toga, a kako sam već doživeo jedan infarkt uspeo sam da se oslobodim odlaska na ratište. Sada mi je možda malo nelagodno zbog toga, ali nikako nisam mogao pucati u dojučerašnju braću. Na kraju, zbog zdravstvenog stanja i ogromnih srčanih teskoba otišao sam u invalidsku penziju. Zahvaljujući  doktorima, kao što je tadašnji načelnik beogradskog kliničkog centra Bojić, i posebno naši seoski lekari Stanislav Milošević i Mira Marković, ja sam danas živ i u veoma solidnom stanju.

            Savez invalida rada...

            - Udruženje invalida rada odlično radi, posebno zahvaljujući Branku Jovanoviću i Peri Leksoviću. Ne smem da zaboravim i da odam počast pokojnicima kao što su Nikola Popadić i Čeda Šaponjić. Veoma cenim i ljude kao što su Rajko Guslov, Bogoljub Sekulović u kojima sam našao velike prijatelje, bez obzira što su prilično stariji od mene. Kao udruženje organizujemo izlete, druženja, odlaske u banju, nabavku uglja, drva i sve ostalo što može da olakša i ulepša život našim članovima. Tu bi se zahvalio i ljudima dobre volje koji nam pomažu poput Ace Vlahovića vlasnika STR-a “Lovćen“ i, naravno, ljudima koji vode Mesnu zajednicu.

            Starčevo, danas?

            - Sve što je do sada urađeno jako mi se sviđa. Gas, kanalizacija će uskoro, a prava lepota je videti park i Trg. Zbog toga sam ja na raspolaganju kad god treba nešto da se pomogne. Ne sviđa mi se lošije košenje trave, kao i to što ljudi koji drže pse, pogotovu one opasne, ne misle puno na svoje komšije...

            Tako govori ova vredna i poštena ljudina, pa je u tom duhu i njegova poruka sugrađanima:

            - Svim Starčevcima želim da se ponašaju, brinu i održavaju svoje mesto kao ja i neće biti nikakvih problema. Osim za svoju decu, jednim velikim delom živim za Starčevo, jer Starčevo je zakon!

Jordan  Filipović

 

 Vrh strane

 

 

Glavni i odgovorni urednik Petar Andrejić, izdavač Kreativni kulturni klubE-mail: [email protected]

© 2010. Webmaster

Sajt je optimizovan za IE 7 i rezoluciju 1024 x 768