Intervju
SOFIJA VJETROV,
DIREKTORKA DOMA ZDRAVLJA PANČEVO
Nema uslova za
pedijatra!
Normativi
Ministarstva zdravlja propisuju da neko mesto može imati pedijatra ako
ima 850 dece do šest godina i 1.500 dece od 7 do 18 godine. Shodno tome
se vrši i plan za zapošljavanje pedijatra - tvrdi Vjetrov
Zbog
čega gornji sprat starčevačke ambulante “zvrji“ prazan, a nema
pedijatra?
- Ja sam nekada radila u toj ambulanti, to je
bilo 90-ih, i tada je gornji sprat bio prazan. To je često pitanje koje
koje mi upućuju građani, ali to će i dalje biti prazno. Takođe mi kažu
da ima potrebe i za pedijatrima. Normativi Ministarstva zdravlja
propisuju da neko mesto može imati pedijatra ako ima 850 dece do šest
godina i 1.500 dece od 7 do 18 godine. Shodno tome se vrši i plan za
zapošljavanje pedijatra.
Starčevo
ne ispunjava te uslove?
- Ne. Starčevo ne zadovoljava te uslove i zato
lekari koji tu rade imaju oznaku “1“ i “2“ na faksimilu, što znači da
oni treba da rade i sa odraslima i sa decom.
Imamo li malo lekara ili više pacijenata nego
ranije?
- Broj stanovnika koji imamo je popis iz 2002.
godine. Da biste imali jednog lekara morate da imate 1.600 stanovnika.
To je jedna matematika koja se lako računa. Da bismo znali da li ima
dovoljno lekara treba da napravimo novi popis stanovnika. I to se odnosi
i za Starčevo.
Po popisu iz 2002. godine nema osnova za zapošljavanje pedijatra.
Napravite novi popis pa ćemo da vidimo koliko sada ima dece. Ako ima
dovoljno, popis bi bio parametar na osnovu kojeg ja mogu da upitim
zahtev Ministarstvu i da tražim zaposlenje pedijatra. Druga stvar, imate
broj opredeljenih pacijenata. Mi smo dugo kuburili s tim da pacijenti
odlaze kod specijaliste smatrajući ga svojim lekarom. Bazični lekar je
izabrani lekar i građani se moraju prijaviti, kako bismo znali pravo
stanje.
Šta ste zatekli kada ste postavljeni na mesto
direktora?
- Zatekla sam letargiju, mnogo započetih radnji,
nedovršenih, ima jako mnogo problema od kadrovskih do infrastrukturnih.
Na primer, radi se o ambulanti u Ivanovu koja je u lošem stanju, kao i u
Glogonju, o nedostatku opreme ali ima još mnogo problema.
Da li dobijate prigovore zbog ukidanja
Dispanzera za dijabetes, kardiologiju?
- Ovde sam dva meseca, a tih prigovora je bilo
mnogo ranije. Shodno takvoj jednoj medijskoj senzaciji i pre svega
problemima građana, koji ne mogu da zakažu preglede, mi smo napravili
kompromis i ovde gde je nekada bila kardiologija prebačena je
internistička ambulanta. To je jedna usluga građanima tako da nema više
tih prigovora.
Kojih lekara najmanje imamo u Pančevu?
- U ovom trenutku Domu zdravlja fali jedan
radiolog ali nam fali i dosta opreme. Fali specijalista socijalne
medicine i specijalista opšte medicine.
Koji su
vaši planovi?
- Planovi su dugoročniji. Sada će se raditi
sanacija krova u Antituberkuloznom dispanzeru i laboratoriji koja
prokišnjava, kao i sanacija ambulante u Glogonju. U narednim godinama
radiće se ambulanta u Ivanovu i Banatskom Brestovcu. Znate da smo u
velikoj ekonomskoj krizi, ali sam ja više za to da u jednom mandatu
uradim nekoliko velikih stvari nego da se puno poslova otaljava.
U Mesnoj zajednici
Starčevo kažu da neće odustati od traženja pedijatra, i da će na tome i
dalje insistirati jer smatraju da je potreba očigledna. S obzirom na to
da je poslednji popis stanovništva u naselju napravljen pre osam godina,
tražiće se službeni podaci od Gradske uprave o tome koliko sada ima dece
u Starčevu i da li se ispunjavaju uslovi.
LICE S NASLOVNICE:
ALEKSANDAR MILJKOVIĆ, BUDUĆI SVEŠTENIK
Prvi, posle 50
godina!
Kaži nam
gde si i kada rođen?
- Rođen sam drugog dana Božića 1995. godine u
bolnici u Pančevu. Od tada živim u Starčevu u Radničkom naselju.
Kako se u tebi rodila ideja da se posvetiš religiji?
- Od malena sam voleo našu pravoslavnu veru.
Pomalo sam razočaran ovozemaljskim životom u našoj državi koja ne pruža
baš neku alternativu mojim vršnjacima, pa ni meni. Kriza, nezaposlenost
su sve veći, nesigurnost prilikom odabira zanimanja je velika pa sam
sklapajući sve te razloge rešio da svoj život ubuduće posvetim crkvi.
Ovu odluku sam doneo još u šestom razredu.
Kakva je to škola, koju upisuješ?
- Ovo je veoma teška srednja škola. Traje pet
godina. Uči se više stranih jezika, istorija, umetnost pevanje i ostalo.
Najteže od svega je odvajanje od porodice i prijatelja. Ali ja sam
prelomio i čvrsto odlučio da istrajem i za neku godinu postanem
sveštenik.
Ko ti je pomogao oko konkursa i polaganja prijemnog ispita?
- Najviše su mi pomogli veroučitelj Oliver
Kalinović i naravno starčevački protonamesnik Zoran Maletić. Oni su me
uputili u proceduru oko samog upisa i pomogli oko pripreme za polaganje
ispita i ovom prilikom im se duboko zahvaljujem.
Da li je neko iz Starčeva upisao tu školu predhodnih godina?
- Koliko sam ja upoznat više od 50 godina niko iz
našeg mesta nije krenuo u tu školu dok u susednom selu Omoljici skoro
svake godine ima po neki bogoslov. Zbog toga mi je posebno drago i želeo
bih da mojim stopama krenu narednih godina i drugi završeni osnovci.
Gde se polagao prijemni i koliko je bio težak?
- Prijemni ispit smo polagali u Vladičanskom
dvoru u Vršcu pred vladikom i ostalim sveštenicima. Pored pitanja koje
smo trebali spremiti za polaganje i koja sam odlično naučio postavljali
su nam i pitanja za koja i nismo znali da će biti na prijemnom. Pored
toga za upis u ovu školu bilo je potrebno imati sluha i polagati ispit
iz pevanja što meni i nije bilo toliko teško sa obzirom da već nekoliko
godina pevam u crkvenom horu.
Koliko je bilo kandidata i da li su svi položili?
- Iz cele banatske eparhije je ove godine na
prijemnom ispitu bilo 25 kandidata od kojih osmoro nije uspelo da upiše
željenu školu što govori o tome da ovo nikako nije laka škola. Među
onima koji nisu položili prijemni ispit bio je čak i jedan vukovac koji
nažalost nije išao na veronauku pa je to verovatno jedan od razloga što
je pao. Nas 17 je upisalo i dobilo raspored gde će nastaviti školovanje.
Da li je bilo upisnika iz Pančeva i naše okoline?
- Pored mene iz Starčeva, bilo ih je Dolova,
Barande i dvojica iz Omoljice. Iz grada Pančeva ove godine nije bilo
nikoga dok je iz Vršca bio samo jedan. To je otprilike sve iz južnog
Banata.
Da li svi idete u isto mesto na školovanje?
- Ne, svi smo raspoređeni po manastirima u kojima
će služiti dok ne završe crkveno obrazovanje. Ja sam dobio raspored na
Cetinju. Pored mene na Cetinje ide i jedan moj vršnjak iz Omoljice, dok
je drugi dobio službu u Dalmaciji. Nisu baš svi dobili da idu tako
daleko. Neki su dobili Sremske Karlovce, neki Niš a jedan je čak dobio i
Beograd.
Pošto si dugogodišnji izviđač kako je to uticalo na tvoju odluku?
- Član sam izviđača od samog osnivanja odreda u
Starčevu a to je više od osam godina i smatram da će mi oni mnogo pomoći
u daljem životu. Kao i u crkvi tako i u ovoj organizaciji postoji red i
neka hijerarhija u kojoj se zna ko koga sluša i uvažava. Sa izviđačima
sam naučio da se snalazim bez roditelja u prirodi, da živim i radim po
unapred ustaljenom rasporedu, da vodim ražuna o prirodi i ljudima, da
činim dobra dela i još mnogo lepih stvari.
Kada krećeš u školu?
- Krajem avgusta putujem na Cetinje i tamo ću
boraviti narednih pet godina. U Starčevo ću doći tek za Božić kada imamo
školski raspust. Raspust imamo još u vreme Vaskrsa i naravno letnji
nakon završetka školske godine.
Šta bi poručio Starčevcima na kraju?
- Voleo bih da se razbiju predrasude o ovoj školi
kod onih koji ih imaju i da ima više polaznika iz našeg mesta Svima
želim mnogo ljubavi i tolerancije, što manje mržnje i loših misli.
I naš list ti želi sve najbolje u narednom
periodu tvog života, da što bolje završiš ono što želiš i da jednoga
dana dobiješ službovanje u svom rodnom mestu ili tamo gde bi želeo.
Predrag Stanković
BOŽO STOJISAVLJEVIĆ,
PENZIONER “UTVE“
Starčevo je zakon!
Vredan,
pošten, napaćen, skroman, odgajan po strogim proverenim aršinima, koji
zna šta je životna muka borbe za opstanak, a samim tim i koliko znače
prethodne vrednosti.
Bio je znamenit majstor, tačnije nadaleko
priznati aviolimar, sve dok ga srce nije uzdrmalo, što ga je udaljilo od
voljenog posla. Danas, kao invalid rada, uz ostale, upravlja
radom istoimenog udruženja koje okuplja njemu slične, čuva
“dedine duše“ i uživa u razvoju dragog mu mesta. Tako dolazimo do
zaključka da je ekskluzivni gost ove rubrike najstarijeg seoskog glasila
- Boža Stojisavljević, bivši radnik “Utve“ i sadašnji član Upravnog
odbora Saveza invalida Starčeva, a u “slobodno vreme“ i velika
drugarčina i poštenjačina.
Stojisavljević Božo, rođen 7. januara 1956.
godine, u selu Hašani, Bosanka Krupa, od majke Danice i oca Milana, kao
treće dete po starini, uz sestre Zoru i Maru, braću Milana i Daneta. U
Starčevo je doselio 15. juna 1976. godine. Oženio se Nadom (prerano
preminula 2007. godine) s kojom ima ćerku Marijanu, udatu za Nedeljka
Drinjaka i od koje ima dva unuka Dušana (7) i Lazara (5). Završio
četvorogodišnju školu u Hašanima, a potom u Pančevu dodatnu za
aviolimara. Istog dana po doseljenju ovamo zaposlio se u fabrici aviona
“Utva“ i tamo radio do 2000. godine. Tada odlazi u invalidsku penziju
zbog teških srčanih problema i dva infarkta. Pored toga, po selu je
poznat kao serviser šporeta-smederevaca, a kopao je kukuruze, radio na
građevinam i sve drugo što se jednom radnom čoveku od glave do pete dalo
ponuditi. Po odlasku u
penziju učlanjuje se u Savez invalida Starčeva, čiji deo Upravnog odbora
od samog početka.
Kako je odrastao
mali Boža?
- Odrastao sam u selu Hašani u jako siromašnoj
familiji. Bilo nas je devetoro. Živeli smo poprilično bedno, ali oduvek
pošteno. Preživljavali smo radeći svakojake poslove. Čuvali smo ovce,
goveda, imali vodenicu u japru. U ono vreme zbog bujne i zdrave prirode
u naše selo slivala se masa naroda iz velikih gradova, prosto je sve
vrilo od dece. Igrali smo fudbal -praveći lopte od kravlje dlake,
klikera - koje smo dobijali iz Sarajeva, čitali romane o Mirku i Slavku
- da sve puca. Da napomenem da je u mom selu rođen veliki jugoslovenski
pisac Branko Ćopić, koji je redovno dolazio tamo i kažu bio jednom dobar
čovek. To su potvrđivali i moji otac i stric koji su ga odlično
poznavali...
Školovanje...
- U selu je živelo najmanje 1000 ljudi, što znači
da je bilo podosta dece, pa je i škola bila velika, posebno za planinske
prilike. Zvala se, jasno je i zbog čega, Branko Ćopić, a do nje sam
svakodnevno prevaljivao po tri kilometara. U pamćenju će mi ostati
učiteljica Sojka i njen brat i direktor Škole Čedo Nedimović. Bili su
veoma strogi, pogotovo Čedo, ali to je bilo sasvim uobičajeno za ono
vreme. Matematika mi je odlično išla, a srpski katastrofalno, pa, su me
zbog toga tukli kao vola. Drugari i sapatnici po batinama su mi bili
Drago Radaković i Žarko Marčić. Malo smo učili, malo se tukli onako iz
šale. Bilo je i mnogo muke i lepih događaja, ali i poučnih anegdota kao
što je sledeća - Jednom su mi deda i baba otišli neku na slavu, a nas
četvorica smo njihovo odsustvo od kuće iskoristili da razvalimo šipku sa
ulaznih vrata i ukrademo oraha, voća i tadašnjih 100 dinara. Kupili smo
za sve pare keksa za celo odeljenje. Kada su se vratili, baba je
zakukala na sva usta da su pokradeni. Otkrila nas je sestra, pa, kad je
otac počeo da nas lema, da nas majka nije spasila, već bi odavno bili
mrtvi. To što smo uradili bilo je nezamislivo za one prilike, a lekcija
me je za sva vremena naučila pameti. Sve u svemu, kako je bilo teško
stanje, imali smo prelepo detinjstvo.
Vojska...
- Kada sam krenuo u Armiju prvi put sam video voz
i bio u glavnom gradu Beogradu, gde sam presedao da bih otišao na
služenje u Rašku. Tu i posle u prekomandi na albanskoj granici, sam
zaista uživao. Naviknutom na rad nije mi ni najmanje bivalo teško,
naročito na poljoprivrednom gazdinstvu u Debru, gde sam hranio svinje i
konja i potpuno zaboravio na uniformu.
Starčevo, porodica...
-
Po odsluženju vojnog
roka dolazim u Starčevo, na nagovor sestre Zore, koja je već živela ovde
u Višnjičkoj ulici. U međuvremenu upoznajem buduću suprugu Nadu Vanček,
zaljubljujemo se na prvi pogled, a za dve godine dobijamo kći Marijanu.
Mučili smo se na sve načine da bi se na kraju nekako skućili i živeli u
slozi i miru, dok nas nije zadesila nesreća, kada sam izgubio vernu
saputnicu. Posle 33 godine zajedničkog života srećan što sam to vreme
podelio s Nadom i ni zbog čega se ne kajem. Na nju sam veoma ponosan,
kao i na ćerku Maju, kojoj sam zahvalan što mi je podarila dva zlatna
unuka.
Posao...
- Uživao sam u poslu aviolimar i voleo ga
bezgranično. Cenili su me, a ja sam veoma zahvalan svojim kolegama i
rukovodiocima, pre svih tadašnjem poslovođi Peri Šicu. Mnogo sam putovao
na raznorazne terene. Najčešće sam radio u Mostaru u fabrici “Sokol“,
gde me je direktor mnogo cenio i nikada nije dozvolio da prođem, a da
ne svratim na koju. Bilo je to srećno vreme, pa se i para imalo kao
pleve... Tu su još odlasci u Tuzlu, Skopski Petrovac, Podgoricu,
Batajnicu... Ipak, najlepše mi je bilo u Mostaru, gde su me kao i
iskrenog i poštenog čoveka izuzetno voleli i tamošnji muslimani i to je
za mene bila najveća nagrada. Između ostalog, bio sam veoma angažovan i
kao dobrovolljni davaoc krvi sa preko 30 davanja.
Problemi...
- Kada je došlo ono nesretno ratno vreme ja sam
bio protiv toga, a kako sam već doživeo jedan infarkt uspeo sam da se
oslobodim odlaska na ratište. Sada mi je možda malo nelagodno zbog toga,
ali nikako nisam mogao pucati u dojučerašnju braću. Na kraju, zbog
zdravstvenog stanja i ogromnih srčanih teskoba otišao sam u invalidsku
penziju. Zahvaljujući doktorima, kao što je tadašnji načelnik
beogradskog kliničkog centra Bojić, i posebno naši seoski lekari
Stanislav Milošević i Mira Marković, ja sam danas živ i u veoma solidnom
stanju.
Savez invalida rada...
- Udruženje invalida rada odlično radi, posebno
zahvaljujući Branku Jovanoviću i Peri Leksoviću. Ne smem da zaboravim i
da odam počast pokojnicima kao što su Nikola Popadić i Čeda Šaponjić.
Veoma cenim i ljude kao što su Rajko Guslov, Bogoljub Sekulović u kojima
sam našao velike prijatelje, bez obzira što su prilično stariji od mene.
Kao udruženje organizujemo izlete, druženja, odlaske u banju, nabavku
uglja, drva i sve ostalo što može da olakša i ulepša život našim
članovima. Tu bi se zahvalio i ljudima dobre volje koji nam pomažu poput
Ace Vlahovića vlasnika
STR-a “Lovćen“ i,
naravno, ljudima koji vode Mesnu zajednicu.
Starčevo, danas?
- Sve što je do sada urađeno jako mi se sviđa.
Gas, kanalizacija će uskoro, a prava lepota je videti park i Trg. Zbog
toga sam ja na raspolaganju kad god treba nešto da se pomogne. Ne sviđa
mi se lošije košenje trave, kao i to što ljudi koji drže pse, pogotovu
one opasne, ne misle puno na svoje komšije...
Tako govori ova vredna i poštena ljudina, pa je u
tom duhu i njegova poruka sugrađanima:
- Svim Starčevcima želim da se ponašaju, brinu i
održavaju svoje mesto kao ja i neće biti nikakvih problema. Osim za
svoju decu, jednim velikim delom živim za Starčevo, jer Starčevo je
zakon!
Jordan Filipović
Vrh
strane
|