Intervju

TIGRAN KIŠ, PREDSEDNIK SKUPŠTINE GRADA PANČEVA

Nema izbora do kraja mandata

Ne očekujem da će Pančevo biti grad gde će izbori biti raspisani mimo ostalih delova republike. Ukoliko Vlada raspiše lokalne izbore za mart mesec DSS će na njih izaći.

            Kako ocenjujete dosadašnji rad Skupštine Grada Pančeva?

            - Ne mogu da odgovornim najobjektivnije, biću možda malo i subjektivan kada kažem da je Skupština radila dobro. Mislim da je ona u odnosu na druge gradove i opštine u Srbiji bila uglavnom uzorna po ponašanju odbornika i činjenici da smo mi brojne odluke doneli jednoglasno, što znači da se nismo delili kada je u pitanju opšti interes.

            Mislim da Skupština nije kočila rad izvršne vlasti i da je aktivno pratila stanje i život u gradu, bavila se možda i pitanjima van njene nadležnosti, ali u svakom slučaju mislim da je položila ispit koji je bio pred njom.

Koliko vam je teško da se bavite tim poslom?

            - Niko mi nije kriv, sam sam birao da se bavim politikom, ali iskreno da kažem često žalim zbog toga. Često pomislim da je sve uzalud i da nemam snage da nastavim tako, ali kada počnete da se bavite politikom vi nemate pravo na pola puta i na pola mandata da kažete da to više ne želite da radite. Lično, radim koliko mogu i trudim se da dam sve od sebe na ovom mestu na kom sam, a to verujte mi, nije lako.

            Ovog meseca nekoliko odbornika prešlo je u Vašu stranku (DSS). Među njima su i bivši radikali. Šta će to promeniti na političkoj sceni?

            - DSS-u nije drago što je jedna stranka, koja čini lokalnu skupštinu, ostala bez svojih odbornika. Mi nismo preuzeli te odbornike iz Srpske radikalne stranke, nego su oni iz stranke izašli neka tri meseca pre nego što su ušli u DSS. To jeste vrlo važna politička činjenica, ali s druge strane Demokratyska stranka Srbije  neće u svom ponašanju u odnosu s koalicionim partnerima menjati bilo šta.

            Svakako ćemo sesti, razgovarati i videti da li ono što smo potpisali kada smo konstituisali vlast može i danas da se primenjuje. Svakako da su se neke okolnosti promenile, ali to ne znači da će DSS uslovljavati svoje partnere, ucenjivati, tražiti neka mesta, kadrovska ili politička.

            Ali, njihov prelazak tih, s obzirom da su neki od njih odbrnici, može bitno da promeni političku scenu?

            - Ne bih licitirao koji je broj odbornika, videćemo na sledećoj sednici Skupštine. Možda ih ima 12, možda ih ima šest, a možda 20. To svakako jeste nešto što menja odnose snaga u koalicionom ugovoru, ali ćemo o tome razgovarati sa Novom Srbijom i Demokratskom strankom i videti šta će taj razgovor da donese.

            Kakav je Vaš stav o formiranju gradskih opština?

            - Nije čudo što me vi iz “Starčevačkih novina“ to pitate, jer je opšte poznata činjenica da je Starčevo geografski najbliže centru grada od svih sela, a i to je mesto iz kojeg se ta inicijativa, zbog svog političkog autoriteta, najglasnije čuje. Lično, nemam ništa protiv suštinske decentralizacije vlasti. Mislim da to jeste demokratska tekovina kojoj stremimo 21. vek, a to je da u mestu u kojem živite ostvarujete gro svojih prava. Starčevo nije izuzetak i svi zajedno treba da radimo da to jednog dana bude tako. Nije bitno da li še se zvati “opština“ ili nekako drugačije. Međutim, opet, s druge strane, ne možemo a da ne vodimo računa o tome da to moramo omogućiti svakom naseljenom mestu koje možda nije na nivou razvijenosti kao Starčevo. Moramo da vidimo koliko to košta i da se onda svi zajedno složimo da to treba da uradimo. Bila je ideja da se to uradi još 2008. godine, a čini mi se da je vreme do danas uzalud potrošeno, nije se dovoljno radilo i nije se o tome ozbiljno razgovaralo. Suštinski se zalažem za decentralizaciju, ali pre toga moramo odgovoriti na pitanja koje sam postavio.

            Jedno vreme ste se zalagali za to da se oboleli Pančevci leče i u Beogradu, umesto u Novom Sadu i Sremskoj Kamenici. Imate li osećaj da je to borba sa vetrenjačama?

            - U toj borbi nisam bio sam. Jesam bio, sada sam i uvek ću biti na strani onih koji su onemogućeni da ostvaruju ustavno pravo da se leče u najbližem zdravstvenom centru. To je inicijativa cele Skupštine, svih odbornika, Gradskog veća i svih političara u gradu. Znam da se nije dovoljno promenilo, a i ako se nešto promenilo sve je to na nivou pojedinačnog slučaja. Nemam utisak da se borim sa vetrenjačama, ali imam utisak da se borim sa vrlo jakom organizovanom grupom koja iz čisto finansijskih interesa onemogućava građanima Pančeva da se leče na način na koji zaslužuju.  Uvek kada je neki problem ovakve prirode uvek je novac u pitanju. I dok god smo svesni te činjenice ja neću prestati da se borim sa tim. U međuvremenu smo dobili odgovor od Republičkog zavoda za zdarvstevno osiguranje koji je napisan vrlo administrativnim jezikom gde se praktično ostavlja svakom ko čita da sam zaključuje šta u njemu piše. Onako kako ga ja tumačim i Skupština Grada to je da građani Pančeva imaju prava da se leče u najbližoj ustanovi. Molim sve one koji to pravo ne mogu da ostvare da se jave meni lično ili ovde u gradskoj upravi i mi ćemo odmah reagovati ako treba i preko medija.

Ali zadatak svih nas je da omogućimo da naša bolnica bude ta gde će građani moći da se leče na svakom nivou. Naravno da to podrazumeva  puno troškova za nabavku opreme i dovođenje stručnih ljudi da tu rade, ali tome bi trebalo da stremimo. To je naš primarni zadatak.

            Po gradu se priča da bi lokalni izbori mogli biti raspisani u martu?

            - Gledajte ovako, ja živim u gradu, bavim se politikom već dugo godina i verujte da i do mene dođu svakakve priče koje ja ne volim da komentarišem. Ako je vaše pitanje konkretno za mart, ja ne očekujem da će Pančevo biti grad gde će izbori biti raspisani mimo ostalih delova republike. Ukoliko Vlada raspiše lokalne izbore za mart mesec mi ćemo izaći. Mećutim, moram da kažem da za ove dve godine, koliko sam predsednik Skupštine, imam izuzetno korektnu saradnju sa gradonačelnicom i čelnim ljudima iz Demokratske stranke. To je možda atipično za ovo vreme gde su naše dve stranke totalno na dva suprotna politička pola, ali kada se radi o lokalnoj politici mislim da smo svi zajedno dužni da vodimo računa o građanima. Ili radite u opštem interesu ili ne. Na taj način ja delim stranke.

            Kada ste poslednji put bili u Starčevu?

            - Pre nekoliko meseci. Prilično me dugo nije bilo u Pančevu pa je to i razlog. Ja izuzetno cenim i poštujem ono što je Starčevo uradilo i to nije zato što dajem intervju za vaše novine nego zato što to činjenice govore. Želim da i ostala sela dostignu nivo te razvijenosti. Uvek se prijatno osećam kada odem u Starčevo čak i u vreme kada je bilo raznoraznih sukoba na personalnom nivou sa ljudima koji predstavljaju MZ Starčevo ili su predstavljali najznačajnije političke figure u tom mestu zadnjih 20 godina.

            Ovo je jubilarni 200. broj “Starčevačkih novina“. Da li ih redovno čitate?

- Svaki put kada “Starčevačke novine“ izađu  dobijem ih kao funkcioner gradske uprave, a zadržim se najviše na političkim komentarima kolege odbornika Petra Andrejića. Isto tako volim da pročitam sportska dešavanja i humor koji je vrlo često briljantan. Želim da čestitam “Starčevačkim novinama“ jubilej i posebna je čast da sam baš ja u ovom broju gost. Želim vam da najmanje još deset puta toliko izlazite.

Ivana Vojnović

LICE S NASLOVNICE: MILE BABIN, HIPERAKTIVNI STARČEVAC

U penziju, pa na Dunav...

            Mile Babin je rođen 1942. godine u Barandi. Nakon završenih šest razreda osnovne škole po nalogu oca Mile prelazi na izučavanje pekarskog zanata. Tri godine pekarskog posla nisu mogle da zamene njegovu strast prema radnim mašinama i naš sagovornik donosi odluku koja će promeniti dalji tok njegovog života. Čitav život je radio paralelno dva posla što mu je davalo sigurnost. Veliki je ljubitelj sportskog lova, kada bude odlučio da se penzioniše u pravom smislu reči vratiće se na Dunav gde je proveo najlepše godine života. Mile se takođe uspešno bavi pčelarstvom i trenutno radi kao vozač radnih mašina i kamiona na stovarištu ogrevnog materijala čiji su vlasnici on i njegov sin.

Zašto niste izučili pekarski zanat iako je to bila želja vašeg oca?

- U vreme kada sam ja stasavao za zanat obično su očevi bili ti koji bi sina odveli kod nekog majstora i ostavili ga da izučava posao kojim će se baviti u budućnosti. U mom slučaju bio je to porodični interes, bilo nas je šestoro dece plus roditelji a pekarski zanat je značio egzistenciju i svaki dan donešenje kući dva kilograma hleba. Moje misli su bile okrenute drugom poslu, čvrsto sam odlučio da postanem šofer. Napuštam pekaru i odlazim na omladinsku radnu akciju 1959. godine na izgradnju autoputa Beograd-Niš gde sam po završetku traktorskog kursa dobio udarničku značku, Kada sam se vratio sa radne akcije dobio sam zaposlenje u zemljoradničkoj zadruzi i od tada je moj životni san ispunjen a traje i dan danas.

Nije vas držalo jedno mesto kada je posao u pitanju?

            - Odlukom da se osamostalim nekoliko godina sam proveo u Zrenjaninu gde sam radio u “BEK“-u, fabrici mesne industrije a kasnije u još nekoliko firmi u tom gradu. Po dolasku iz vojske imao sam problem da nađem posao pa promenivši nekoliko gradova posao pronalazim u pančevačkoj “Luci Dunav“, neko kratko vreme sam živeo u Pančevu, 1967. godine kupujem plac u Starčevu a već naredne godine sam završio kuću i zvanično postao Starčevac.

Rekli ste da ste imali potrebu da radite dva posla, koji je bio drugi?

            - Vaspitavan sam da budem vredan i takav sam od malena, nikada se nisam plašio teškog rada. Zavoleo sam ribarenje, napravio sam kuću i na Dunavu na popularnom kupalištu “milje“. Spojio sam lepo i korisno a takođe sam zimi i leti išao na posao čamcem. Važio sam za jednog od najvećih majstora za lov kečige koja je specijalitet na trpezi. Poznato je da se kečiga najviše lovi zimi pa zamislite situaciju u čamcu na Dunavu na debelom minusu kako puštam mreže u vodu, kako ih vadim iz vode sa sve ulovljenom ribom. Mukotrpan posao ali sam ga voleo.Profesionalno sam se bavio ribarenjem od 1980. godine i na Dunavu proveo celih 22 godine.

Veliki ste ljubitelj sportskog lova?

            - Iste godine kada sam postao profesionalni ribolovac učlanio sam se u lovačko društvo, lov je za mene velika ljubav. Nije mi najbitnije da potegnem pušku i ubijem životinju, veliki sam ljubitelj prirode, drago mi je kad sa kolegama lovcima izađem na teren i vidim da se divljač kreće, da priroda nije ostala bez životinja bez kojih nebi imala smisla da postoji. Obično lovci ribolovci imaju neku zanimljivu priču ja sam  i jednu i drugu doživeo u istom danu. Krenuo sam da postvljam mreže sa prijateljem na takozvani “čekljanac“ preko puta milja, pošto jedan deo puta mora da se pređe kopnom, izašao sam iz čamca i sa mrežama krenuo peške. Na stazi sam se susreo oči u oči sa ogromnim divljim veprom, nazad nisam mogao jer je kolega sa čamcem već otišao, najbliže drvo mi je bilo udaljeno koliko i sam vepar. Počeo sam sa veslom da udaram po mrežama nebili ga uplašio, zanimljivo je da tog trenutka nisam znao da su veprovi gluvi kao top, kada me je opazio samo se nakostrešio i pobegao je u suprotnom pravcu. Kasnije smo se ponovo sreli na bari ali ovoga puta nas je delila voda, malo je negodovao na ponovni susret i nestao negde u šumi. Divlje svinje mogu da budu jako opasne, mogu da povrede čoveka pa i da ubiju.

Bavite se i pčelarstvom?

            - Vezan sam za prirodu a kada sam prestao da se bavim profesionalnim ribarstvom postao sam pčelar. Veliku poć i podršku sam dobio od prijatelja Pere Šica koji je poznati pčelar. Trenutno raspolažem sa dvadeset pčelinjih društava što je sasvim dovoljno za kućne potrebe i za mali porodični biznis. Jako mi je drago što u starčevačkom pčelarskom društvu ima puno mladih ljudi što dokazuje da pčelarenje nije nije u praksi posao penzionera i starih osoba.

Sada uživate u penzionerskim danima i radite ono što volite?

            - Opet se vraćamo na priču sa početka razgovora. Bio sam i ostao hiperaktivan, rad me održava. I dan danas radim dva posla, pored pčelarenja radim na stovarištu ogrevnog materijala koje sam otvorio zajedno sa svojim sinom. Obavljam posao koji sam ceo život voleo, prevozim ogrevni materijal kamionom i utovaram isti material sa radnom mašinom. Po mojoj evidenciji imam 55 godina radnog staža, planiram da se uskoro povučem što se posla tiče, kupiću čamac i vraćam se na Dunav ali ovoga puta kao sportski ribolovac da uživam u prirodi bez koje očigledno ne mogu.

Goran Milošević

ILIJA ŽEŽELJ, INŽENJER ORG. NAUKA

Briga o mladima je važna

Jedan je od obrazovanijih meštana i veoma razborit, širokouman čovek ispravnih pogleda na život zasnovanim na pravim vrednostima. Spada u osobe koje imaju kredibilitet da posavetuju i sugerišu, a to mu omogućava proživljeno iskustvo i stečeno znanje. Ukoliko vam je potrebna topla reč i glas razuma možete je naći u prodavnici “Juglans“ u Partizanskoj 25, gde takav neko živi i radi.

            Iz navedog proizilazi da je gost popularne rubrike tekućeg boja najstarijeg seoskog glasila, može biti samo Ilija Žeželj, inženjer organizacionih nauka.

            Ilija Žeželj, rođen 31. avgusta 1956. godine, u selu Modrino selo, opština Knin u današnjoj Hrvatskoj, kao četvrto dete majke Janje i oca, pokojnog Marka. U Starčevo je doselio prošlom milenijumu, tačnije 1994. godine. Tada se oženio Snežanom s kojom ima blizance Milicu i Nikolu (15), na koje je veoma ponosan. Završio je osnovnu školu u rodnom mestu, a potom beogradsku srednju drvnu tehničku školu. Tu je 1983. godine uspešno okončao i Fakultet organizacionih nauka. Radio je mnogo toga - kao omladinski funkcioner, sekretar univerzitetske konferencije SSO Begrada, direktor studentskog oporavilišta na Avali, u proizvodnji u oblasti drvne industrije, gde je obavljao razne funkcije od poslovođe do tehničkog direktora, u trgovini drvetom, gde je prošao sličan put, dok danas zbog spleta raznih okolnosti više ne radi u struci, ali je vlasnik privatne radnje STR “Juglans“, koja se bavi prodajom predmeta od plastike. U slobodno vreme sedamdesetih je trenirao fudbal u Fudbalskom klubu “Dorćol“ u Beogradu i to pune četiri godine. Danas je “samo“ vatreni navijač “Partizana“, ali i “Juventusa“, “Mančester junajteda“, “Barselone“... Pride, učestvovao na mnogim radnim akcijama od Čakovca do Pelistera...

            Kako je odrastao mali Ilija?

            - Odrastao sam u skromnim uslovima kao četvrto, najmlađe dete vrednih i napaćenih roditelja. Maštao sam o velikoj fudbalskoj karijeri, iako nismo imali ni elementarne mogućnosti za tako nešto. Primera radi, prvu loptu su mi donela starija braća koja su studirala u Sarajevu i Beogradu tek onda kada sam već i sam shvatao realnost. Bio sam pomalo nestašan, neposlušan i razmažen, ali samog starta veoma progresivan, što moji roditelji baš i nisu bili u stanju da prepoznaju i podrže.

            Školovanje...

            - Školu sam doživljavao kao mesto za dokazivanje, pa sam uglavnom u pogledu uspeha bio među najboljima. S druge strane, iz ove perspektive sagledavam da sam bio konfliktan i nekolektivan te zbog toga i nisam bio preterano omiljen u širem društvu. U tom periodu batine su bile legitimno vaspitno sredstvo, pa sam ja iz gore navedenih razloga bivao česti “korisnik“ istih. Omiljeni predmeti su mi bili matematika, fizika, istorija, geografija, fizičko, a najmanje sam se pronalazio u veštinama poput likovnog,  muzičkog i tehničkog.

              Odrastanje, druženje...

            - Tokom studija u Beogradu imao sam prilike da uživam u blagodetima koje nudi takva metropola. Preferirao sam odlazak na fudbalske utakmice, naravno, u prvom redu omiljenog kluba “Partizana“. Voleo sam da posećujem i kafane kao što su “Kovač“ na Voždovcu i “Košuta“ i “Milošev konak“ na Topčideru. U to vreme, sedamdesetih bile su veoma popularne radne akcije, a ja sam ih doživljavao baš “udarnički“. Društvo su mi mahom činile kolege sa studija sa kojima sam delio prostor u Studentskom gradu. To je već posebna i nezaboravna priča, jer nikada se nije znalo kakva te zgoda ili nezgoda očekuje od cimera...

            Studije...

            - Proces sticanja znanja je svakako naporan, ali nemerljivo koristan. Mnoga vrata se otvaraju diplomom, radom, iskustvom. S obzirom da sam završio Fakultet organizacionih nauka i to s veoma dobrim prosekom, mogao sam relativno lako da dođem do zaposlenja. Imao sam sreću da to učim od takvih veličina kao što su profesori Nenad Mileusnić, Jovan Petrić, Zoran Ivković... Samo školovanje na tom fakultetu je podrazumavalo pripremu za rad u velikim sistemima, koje imaju potrebu za primenom znanja u oblasti planiranja i upravljanja. Međutim, danas takvih sistema u našoj tmurnoj realnosti skoro da nema. Stoga bi se, da mogu ponovo da biram, radije opredelio za matematiku ili fiziku, kao temeljnije konkretnije naučne discipline. Takvo razmišljanje pokušavam da prenesem i na svoju decu, što ona obilato prihvataju, time što izuzetno revnosno pohađaju beogradsku matematičku gimnaziju, za koju se može slobodno reći da je elitna obrazovna institucija u zemlji i šire.

            Posao...

            - Posle godina provedenih u raznim firmama, najviše u oblasti drvne industrije, posle jedne nesrećne prvatizacije i nesporazuma sa polupismenim vlasnikom ostao sam bez posla. Tako sam bio prinuđen da sa snalazim kako znam i umem, pa sam otvorio u svojoj kući u Partizanskoj prodavnicu predmeta od plastike, pod nazivom STR “Juglans“. To je bio pokušaj da se napravi bar jedno radno mesto sa prosečnom platom. Za sada ide vrlo teško, jer je kupovna moć naših sugrađana izuzetno niska, pa se potrebe za robom od plastike neretko preskaču. Ipak, firma funkcioniše već sedam godina i kao i svaka druga mala radnja ispunjava svoje obaveze kako prema kupcima, tako i prema dobavljačima i državi. Odnos sa sugraćanima je vrlo korektan, manje-više se dobro poznajemo i nije bilo problema, pogotovo onih nerešivih.

            Starčevo, danas?

            - Evidentan je izuzetan napredak u uređenju mesta. U komunalnom smislu izdvajaju se asfaltiranje, trg u centru, stadion, kanalizacija i gas, koji će tek dobiti na značaja kada profunkcionišu. Tu je i nadgradnja kroz mnogobrojna i raznovrsna kulturna zbivanja, pa, ove Novine... Nedostatak je nedovoljno iskorićenje geografskog položaja u odnosu na Pančevo i Beograd, kao najveće potrošačke, odnosno, kulturne centre

            Tako govori ovaj intelektualac u pravom smislu te reči, a kroz njegovo razmišljanje uočava se naglašena briga za mlade u svetlu ruiniranih osnovnih ljudskih i društvenih vrednosti, pa je u tom duhu njegova poruka sugrađanima:

            - Potrebno je o iskustvima, kako pozitivnim, tako i negativnim u oblasti posla, školstva, zdravstva, organa državne uprave, razgovarati na svim nivoima i uporno tražiti rešenja. Takođe, treba pomoći mladima, da svoju obavezu u školi uspešno ispune kako bi stasala što obrazovanija i sposobnija generacija, da bi mogla da odgovorno i uspešno rešava pojedinačne i opšte-društvene probleme, koji će se nagomilati pred njima.

Jordan Filipović

 Vrh strane