|
Komentari
200 brojeva
“Starčevačkih”
Poštovani čitaoci, pred vama je 200. broj
“Starčevačkih novina“. Nekih 16 godina izlaženja čini nas jednim od
najstarijih novina u regionu, a tako dug staž i redovno izlaženje govore
i o čitalačkoj publici koja je svakako dobro primila i stala uz naš
mesečnik.
Sami počeci “Starčevačkih“ vezani su za nezavisno
izdanje s početka devedesetih godina prošlog veka, “Novi Pančevac“. To
je bio i prvi izdavač našeg lista. Usled teškoća koje su znale da stave
i “Starčevačke“ pred dilemu “kako dalje“, ipak smo uspeli da prebr
odimo sve nedaće i da redovno, čak i u ratnim uslovima 1999.
godine, krajem svakog meseca izađemo pred čitaoce.
Sama pojava seoskih izdanja novina koja je
pokrenuo “Novi
Pančevac“, izazvala je veliku pažnju. Na samom startu, nekoliko seoskih
izdanja koja su tada pokrenuta u Starčevu, Omoljici i Banatskom Novom
Selu, uticala su na mogućnost da se medijski prostor proširi i na teme o
kojima veći mediji nisu vodili računa, a to su prvenstveno lokalne vesti
o dešavanjima u ovim ne tako malim sredinama. Taj prostor nije bio
rezervisan isključivo za političke teme, već i za one sasvim obične
priče o običnim ljudima. Onima oko nas, koje smo preko stranica naših
novina mogli i bolje da upoznamo.
Mnoga seoska izdanja, naročito posle 2000.
godine, kada je u nekim mestima izlazilo i po više novina, ugasila su
se. Danas, redovno izlaze samo “Starčevačke novine“, što je dokaz
zrelosti kako redakcije, koja je znatno proširena, tako i spremnosti
čitalačke publike da podrži list. Danas se ne susrećemo sa problemima
tipa “nemoj mene u novine“, ili: “nemam ja šta da kažem“, a uzajamni
odnos novina i čitalaca rezultira zanimljivošću i šarenolikosti našeg
mesečnika.
Pažljivim odabirom tema i spremnošću da budemo
uvek i na svakom mestu, uspostavili smo odnos interakcije i “Starčevačke
novine“ su se saživele sa svojom čitalačkom publikom. Mi želimo da tako
i ostane, i trudićemo se da građani Starčeva uvek imaju pravovremenu i
proverenu informaciju i naši novinari će uvek biti na licu mesta.
Petar Andrejić
Prethodni period je pokazao da u ovom smutljivom vremenu nasilnici, ne
samo da ne miruju, nego upražnjavaju nove i nove modalitete svog
“izražavanja“ što sve elegantno plasiraju kroz razne jutjubove,
fejsbukove i druge vidove nesretnih modernih komunikacija. Sada im je u
trendu “bavljenje“ zoološkim pitanjima, u prevodu - kreativno
maltretiranje nevinih živuljki. Malo je što nas tlaše... Mećutim, tu ima
raznih degenerativnih oblika...
U epizodi: Zveri
laju na sve strane
Tračoslava
(bežeći kroz sokak): - Ijuu komšo, sapasavaj se koj može! Al' je
poma'nito, sve će ni podavi!
Šeširdžija
(spazi je noseći džak): - Ha, kude letaš, dobra komšinka! Ko da ti sami
đavo za petami!
Tračoslava
(zadihano): - I gore, moj komšo! Sam' što ovi za promenu 'oće i da uje'!
Ene ga ko'ki je! A, šta ti to nosaš..?
Šeširdžija:
- To s' ti nekak'e mačke! Iskočile mi iz ambara ravno u oči. Mal' me ne
oćoraviše! Pa, kre'no da i' 'itnem u polje...
Grmalj
(bežeći,
saplete se u neposrednoj blizini, tako da se mačke oslobodiše): - Hik,
al' me saćera, pusnik nijedan! Auu, odvali mi zadnjicu, ne merem se
povratit brez inekcije (izvadi čokanj iz džepa i trgnu ga namah, a uto
naiđe ograoman terijer i natera mačke na drvo pa nastade opšta gungula)
Sponzorojka
(dojuri za psom i nekako dohvati povodac): - Zn'či, Pit, odma' se
vrati! Batali te jezive mačketine, nisu ti nivo, mis'im ono!
Student
(pojavi na bicilku se šetajući psa vrste zlatni retriver, na koga nasrnu
terijer): - Šta se događa? Kakav je ovo ubica u životinjskom obliku?!
Sponzorojka
(ljutito): - Zn'či, moj Pit je bruka dresiran! Lično ga je moj dečko
pripremao za borbe pasa i sve ih je pobedio za medalju!
Grmalj:
- Jes, za medalju, ma za čitulju! Da se ne pomeri otkide mi vrat! U bože
me sačuvaj, srk (dokusuri čokanj!), što ne ponese tandžaru! Sve to treba
pokokati!
Student:
- To je najlakše reći, ali time se ne rešava problem i nisu životinje
krive...
Grmalj: - Ma, šta more
nisu, da je n na te naskočio, pit'o bi te!
Student:
- Jadni Pit sigurno ne bi bio toliko agresivan da ga neko nije tome
naučio! Ali to je samo jedan od oblika maltretiranja životinja terajući
ih da se bore, da bi se prave zveri, ali u ljudskom obliku, žedne krvi,
malo zabavile.
Sponzorojka
(još ljutitije): - Zn'či, moj dečko je po tebi zver! Bruka će ti
pokazati čim se vrati sa “poslovnog“ puta iz Italije!
Student:
- U to ne sumnjam, ali se nadam da će konačno zakoni profunkcionisati.
Jer da je tako, ovaj monstrum od psa ne bi ni prirvirio na ulicu i
zastrašivao uplašeni narod. I, to bez brnjice, prođene obuke, potvrda o
vakcinaciji, van odrećene površine za šetanje i svega ostalog što
propisuje novi zakon. Hoće li sistem nastaviti da žmuri pred onima koji
skrnave ta nevina stvorenja, uče ih da ubijaju, odsecaju im šape,
deganžiraju ih u vazduh i čine silne druge gadosti Oni, koji će
verovatno sutra sa istim “uživanjem“ to činiti i ljudima, jer to su
jedine osvedočene ubice na ovom svetu!!!
I svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali,
ipak, zajedno, nastavili da beže od raznih zveri žednih njihove krvi, do
neke svetlije budućnosti...
* * *
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj
opštini ništa novo, osim što je krenula kišna jesen, a sa njom i škola,
berba kukuruza, istočnovojvođanska fudbalska liga, nastavili se radovi
na prečistaču, ozbiljno prirpema izgradnja vrtića, a najzad se izuzetno
ozbiljno krenulo u jedan projekat koji bi trebalo da ovom mestu sasvim
opravdano izmeni život! Dovoljno je reći samo - neolitsko naselje!
Mislite o tome...
Jordan Filipović
Jubileji (godišnjice)
2
Poruka koja me skoro
svakog meseca upozori da treba poslati prilog za novi broj “Starčevačkih
novina“, ovaj put me je iznenadila sadržajem. Iako svaki broj dobijem i
na kućnu adresu, vrlo retko pogledam koji je to broj po redu i koja je
to godina izlaženja.
Kad se malo bolje
pogleda, svake godine, odnosno svaki dan je neki jubilej ili godišnjica
nekog događaja.
I gle, “Starčevačke
novine“ došle su do broja 200 i već je više od šesnaest godina izlaženja!
Treba se samo podsetiti
da su naše novine krenule vrlo skromno, ali upornošću i entuzijazmom
svih saradnika dostigle su nivo ozbiljnog mesečnika kako u informativnom
tako i u svim ostalim područjima društvenog života jedne zajednice.
Iako si danas i same novine jubilarac i novine su donosile
informacije o jubilarnim događajima kako u samom Starčevu, tako i u
okolini.
I sam sam u svojim crticama podsećao na neke jubileje pa zato
ovaj napis i nosi ovu brojku.
Starčevo je i ove
godine slavilo nekoliko jubileja, a nadam se da će se još koji obeležiti.
Samo treba pogledati u prošlost i pregledati godine.
Pravoslavna crkva
proslavila je sto godina od izgradnje, a za taj jubilej detaljno je
obnovljena, a još se radi na oslikavanju unutrašnjosti.
Takođe, ove godine
navršilo se i 240 godina od izgradnjje prve katoličke crkve u Starčevu.
Ta prva crkva izdržala je oko sto godina i nažalost izgorela je u požaru,
ali o njoj tj. o njenom izgledu nije ostao zabeleženi trag. Nakon toga
izgrađena je ova sadašnja na ponos Starčeva i celog južnog Banata i
danas ima oko 140 godina, a za to vreme s crkvom i oko crkve puno toga
se dogodilo.
Promenilo se puno
župnika, kao i ostalih koji su služili u crkvi. Promenilo se puno
zvonara, orguljaša, i svaki od njih ostavio je iza sebe neki trag, kako
u samoj crkvi tako i u selu.
Možda za nekog nevažno,
ali deci koja su rođena 1953. godine, početkom ovog meseca navršilo se
50 godina od kada su prvi put seli u školske klupe, a o samoj školi i
školskim danima u nekoliko navrta sam pisao.
No vratimo se nazad
našim novinama.
Dvestoti broj, to znaci
dvesta meseci, a to bi bilo više od 16 godina redovnog izlaženja. O
počecima sigurno će biti napisa i govora, ali može se reći da je
Starčevo postalo poznato po novinama, a i novine po Starčevu. Svemu je
doprinelo i to što su “Starčevačke novine“ od samih početaka na
internetu, što sam i sam napisao u svojem prvom javljanju pre punih
sedam godina.
I da ne dužim previše o jubileju i jubilejima.
“Starčevačkim novinama“
želim da još dugo informišu Starčevce, beleže i sačuvaju za budućnost i
buduće generacije događaje iz prošlosti i sadašnjosti.
Čuvajte ih i unapređujte kako bi doživele još puno jubileja.
Vinko Rukavina
Očuvanje baštine
Briga države i naroda o kulturi i nasleđu koje su
preci ostavili kako bi generacijama njihovih potomaka sve to služilo na
čast i korist, očituje se velikim delom u očuvanju i održavanju verskih
objekata, zgrada visoke kulturne vrednosti, kao i spomenika kulture.
Koliko smo mi, na ovim prostorima, svesni
vrednosti te baštine, svedoče najviše događaji nakon Drugog Svetskog
Rata. Naš uzor u prvim posleratnim godinama bio je Sovjetski Savez, tj.
Staljinova Rusija, pa je samim tim jasno kakav je tih godina bio naš
odnos prema duhovnom blagu koje je stvarano kod nas pre dolaska
komunizma, tj. u periodu kapitalizma i monarhije. Sledeći politiku
države u kojoj je rušenje crkava buldožerima od vlasti smatrano kao
uzgredna nužnost, nismo ni mi mogli da ocekujemo nešto bolje. Krajem
1944. i početkom 1945. kod nas se krenulo s aktivnostima zbog kojih se
današnje generacije nerado sećaju i srame svojih predaka koji su u tome
učestvovali. Samo u okolini Pančeva u poratnim godinama uništene su
desetine verskih objekata, crkava, kapela, pa čak i grobalja. Idući od
Pločica, gde je rimokatolička crkva takođe srušena u tom periodu, pa
prema severu, gotovo većina mesta su doživela devastaciju istorijskog i
verskog nasleđa. Za one koji ne znaju, istorija može da posvedoči
sledeće; u Banatskom Brestovcu je srušena crkva Sv. Josipa, u Omoljici
crkva Sv. Franje, u Pančevu sinagoga, u Kačarevu evangelistička crkva, u
Jabuci crkva Sv. Leopolda, u Mramorku evangelistička crkva, itd. Zar je
potrebno ici dalje od našeg kraja kako bi duhovno i kulturno siromaštvo
tog perioda bilo verno prikazano? Dovoljno je prepričati događaj iz
Omoljice, koji mnogi naši stari još uvek pamte, pa se da upotpuniti
slika o sramoti koja se tih godina dešavala. Naime, nakon rušenja
omoljičke crkve Sv. Franje Asiškog, orgulje su rasturene, a delovi
instrumenta su završili na ulici, pričinjavajući zabavu mladima, koji su
išli selom i duvali u registre. Sem crkava, nisu pošteđeni ni ostali
verski objekti. Skrnavljena su nemačka groblja, rušene kapele, obarani
krstovi na raskršćima, devastirani mnogobrojni pravoslavni verski
objekti pokraj “vodica“ (izvora sa lekovitom vodom). U Starčevu je kip
Sv. Ivana Nepomuka završio u bunaru, a ubrzo potom je rasturena i
kapelica pod kojom je kip stajao, mnogi krstovi s raskršća su nestali, a
kapela posvećena Trnovoj Petki, koja se nalazi pokraj starčevačke
vodice, često je skrnavljena i pljačkana. Bitno je naglasiti da se ni
pod jednom okupacionom vlasti, koja je ovde bila nakon turskih pohoda,
nisu dešavale takve obesti i srknavljenja kulturne, verske i istorijske
baštine Banata, kao što je to bio slučaj pod komunistima.
Nije se stalo nakon uništenja duhovne ostavštine
naših predaka, pa su se tako vlastodršci odmah potom okomili na zgrade i
građevine koje su davale pečat vojvođanskim gradovima. Rušeni su objekti
građeni u stilu klasicizma, baroka i renesanse, kako bi im mesto
ustupile turobne sive zgrade socrealizma. Podrivanje temelja svemu što
nas je karakterisalo u prošlosti, bio je glavni zadatak tadašnje
vladajuće garniture i elite.
Da je sve to rađeno postupno i planski, uvereni
smo danas, kada nam sve ono vredno što nije odmah uništeno propada.
Zaslugom tadašnjih funkcionera i njihovih aparatčika, usled neodržavanja
i nebrige, nebrojano vojvođanskih dvoraca se pretvorilo u oronule i
bezvredne objekte sklone urušavanju, mnoge istorijski vredne zgrade koje
su bile u državnim rukama sada novim vlasnicima nisu na koristi, već na
teretu, jer su dugovi, neodržavanje i nemar bivših vlasnika prevršili
svaku meru.
Nije lako obnoviti ono što je preko pedeset
godina rušeno, upropašćavano i planski zapostavljano. Pored svih
tranzicijskih problema koji opsedaju društvo, pored nemaštine i krize,
ne može se s lakoćom pronaći izvor finansiranja i tako ispraviti sva
višedecenijska nebriga. Moramo se pomiriti s tim da ceh plaćamo svi i da
su neke stvari nepovratno izgubljene s dolaskom komunizma. Sposobnost
iznalaženja sredstava i pregovaranja jedino su oružje u rukama onih koji
danas žele da se bar malo saniraju posledice uništenja vekovima čuvane
baštine.
Nešto što sigurno ne smemo dozvoliti, jeste da
nikada više zarad ideoloških pobuda ne pljunemo svojim precima u lice i
ne porušimo sve ono što su nam ostavili u amanet.
Dalibor Mergel
Motociklisti,
nemojte molimo vas!
Ovog leta u našem mestu
stiglo je mnogo dvotočkaša najviše zahvaljujući prodavnici Bardak i
povoljnim kreditima. Pored toga osnovan je i moto klub Neolit koji je
okupio ljubitelje ovog prevoznog sredstva naročito omiljenog kod mladih.
Sve je to veoma lepo i zavređuje pažnju, ali i pored toga običnom
građaninu donelo je mnoge nevolje. Potpuno je razumljivo što je brza
vožnja “in” kod mladih i sigurno da ne postoji ni jedan motociklista
koji nije “poterao makinu” preko 100 ako je imao mogućnosti. Ali tako
nešto uraditi u naseljenom mestu prava je ludost. Mimo toga što je to
zakonski veoma kažnjivo i što slede vrlo visoke novčane, pa i zatvorske
kazne, to je veoma rizično. Verujem ja svakom onom ko prođe velikom
brzinom kroz selo da je u stanju da ga obuzda i da je sposoban da se
nosi sa tom brzinom i problem nije u tome. Problem je u
vanrednim okolnostima koje se mogu desiti i tada je vozač nemoćan ma
koliko bio sposoban. Dovoljno je da mačka pretrči ulicu i da dođe do
strahovite nesreće sa nesagledivim posledicama. Ulica Ive Lole Ribara je
toliko uska i prometna da mnogima prelazak preko nje prava mora a
zamislite kada se pored toga čuje buka motora u blizini. Stariji ljudi
zadrhte i počnu da beže sa puta a nakon toga im treba dosta vremena da
se smire kad prođe “baja” sa ko zna koliko brže od 100 km/h, tik pored
njih. Deca takođe imaju veliki strah od motocikala i zato molim i
apelujem na sve motocikliste da prestanu sa ludačkom vožnjom kroz
Starčevo i da ako baš moraju isprobavaju snagu svojih dvotočkaša van
naseljenog mesta gde je rizik mnogo, mnogo manji.
Predrag Stanković
Šta raditi ako
vikendom ostaneš bez keša?
Sve države se trude da gotovinski način plaćanja
svedu na najmanju moguću meru, ali kod nas to baš i nije slučaj. Kada se
u najvećoj mesnoj prodavnici “DIS“
u strogom centru Starčeva pojavio natpis da zbog tehničkih problema nisu
u stanju da primaju kartice nisam ni pomišljao da je mogućnost
bezgotovinskog plaćanja svedena na najmanju moguću meru. Naime, kartice
vam tokom vikeda u Starčevu ne vrede ama baš ništa. Ako ste kojom
prilikom dobili platu u petak a zbog nekih obaveza niste bili u
mogućnosti da je podignete, imate samo dve mogućnosti: ili da čekate
ponedeljak ili da idete u varoš, što će vas koštati dodatnog vremena i
naravno novca. I sve to zbog toga što izgleda savremena civilizacija još
nije stigla kod nas. Džaba su se mesni funkcioneri trudili da Starčevo
dobije sve ono što zaslužuje i da ga što je moguće više približe gradu
kad je kod mnogih meštana seoski mentalitet još uvek prisutan.
Od nekoliko velikih prodavnica u samom centru Starčeva ni
jedna nema mogućnost prihvatanja kartica i čini mi se da o tome i ne
razmišlja. Možda neka radnja na nekoj periferiji i ima tu mogućnost mada
čisto sumnjam. Želeo bih da dodam da sam boraveći u selima Botoš i
Tomaševac, koja su daleko manja od Starčeva, u skoro svakoj prodavnici
mogao da obavim bezgotovinski način plaćanja robe.
Spajanjem Poštanske štedionice i Privredne banke
Pančevo znatno je povećan broj korisnika koji će koristiti usluge
ekspoziture pa ostaje nada da će možda biti postavljen bankomat koji bi
donekle ublažio ovaj lokalni hendikep kome smo nažalost izloženi.
Naravno postoji nada da će uskoro “DIS“
popraviti čitač kartica ili će se možda neki trgovac potruditi da ga
nabavi.
Predrag Stanković
Vrh
strane
|
