Nakon mnogo lepih iskustava iz Grčke, koju smo obišli uzduž i popreko u prethodnim godinama, neko vreme unazad već razmišljamo o Albaniji. Uvek se to završavalo samo na komentarima i predrasudama koje smo imali. Albanci? Sirotinja, prljavština, kriminal, nekultura...
Nakon što su nam prošle godine u Grčkoj podigli cene smeštaja za skoro duplo više, definitivno je presuđeno da se ove godineodmaramo u Albaniji, pa šta bude. Odvažili smo se još u septembru prošle godine da bukiramo smeštaj u gradiću blizu Grčke granice, pa ako nam se ne bude svidelo, produžićemo za Grčku jer je veoma blizu. U međuvremenu, korona u martu uzima sve više maha pa taj isti buking otkazujemo uz izvinjenje domaćinima. Nakon dve nedelje, situacija postaje povoljnija te ponovo rezervišemo. Domaćini više nego obradovani jer ćemo doći kod njih. Iz prepiski koje smo vodili, kapiram da su ljudi na mestu. Pa, da krenemo...
Polazimo polako ka Kosovu, I negde oko dva sata po ponoći stižemo u Merdare. Dajemo pasoše na “našem“ graničnom prelazu, ali nas policajac savetuje da ih ne pokazujemo na sledećem prelazu već da damo lične karte i izvode iz matične knjige rođenih, sa slikama. Nažalost, nismo ih imali sa sobom te su nas sa granice vratili. Okrećemo se i put nastavljamo ka Severnoj Makedoniji. Ući ćemo u Albaniju negde kod Ohrida. Ulazimo na prelazu Sveti Nikole, na samom jezeru. Tu se lepo ispričamo sa albanskim carinicima koji nam u startu kažu da smo trebali ući na Strugu, jer ćemo sada kružiti oko jezera kako bi izašli na magistralu koja vodi ka moru. Komentarišem da sam oduvek želeo da vidim Ohridsko jezero sa Albanske strane. Naravno, svi se cinično smejemo…..
Ušli smo u Albaniju. Neka jeza prolazi kroz noge - prvi put u ozloglašenoj zemlji koje je do 1995. godine bila umotana u mračni veo izolacije, bunkera, sirotinjee i želje za ljudožderstvom, barem su nama tako pričali... Pomislih na trenutak - šta mi je sve ovo trebalo? Možda su ljudi koji su nas odgovarali bili u pravu. Da li da se okrenem i bežim kući? NE. NIKAKO! Obećao sam porodici dobar odmor, kakav bih ja to otac bio da sada pogazim obećanje. Lakše će mi biti popodne da se okrenem i vratim sa mora ukoliko im se ne bude svidelo.
Put kroz Albaniju je veoma kvalitetan, obeležen znakovima i putokazima. Krećemo sa Ohridskog jezera put Elbasana, gde ćemo preseći na magistralu koja vodi od Drača ka Sarandi i dalje ka Grčkoj. Stajemo usput na par mesta da se osvežimo uz kafu i sokić. Saobraćaj umerenog intenziteta, policije skoro nigde.
Kroz planinski venac, penjemo se ka moru i uz nekoliko serpentina, pogled seva na plavetnilo. Umišljam da se vidi Italija. Već je lakše u stomaku, jer to znači da smo veoma blizu. Ulazimo u Sarandu. Grad... pa, veličine pola Pančeva. Smešten u jednoj uvalici, na padini. Polako prolazimo kroz grad. Nigde semafora. Ulice dovoljno široke, jednosmerne. Sa desne strane parkirani automobili. Pored njih, na sred ulice automobili. Mesta taman da se provučeš. Auto ispred nas skreće, bez ikakvih naznaka. Besnim. Pančevački bes me obuzima! Sada, kada bih imao kamion, sve bi ih pregazio... Auto ispred mene staje. Čovek izlazi, i odlazi ostavljajući auto na sred puta! Ide mi para na uši... Tišina je. U koloni automobila iza nas ne čuju se sirene. Tek policajac na motoru pali rotaciju i pokušava sirenom na sekundu da mu objasni da je iza njega već dvadesetak automobila u koloni. Čovek se ni ne okreće. Gledam da u mnoštvu znakova nema neki - zabranjena upotreba sirene. Nema. Čovek seda u auto i nastavlja nekih dvadesetak metara, a zatim staje na slobodno mesto sa strane. Žurio je da podigne novac sa bankomata kako bi popio kafu u punoj bašti kafića. Opušteno. Kao da je poslednji dan na planeti.
Kroz bulevare, opasane višespratnicama, dolazimo do odredišta, međutim, adresa koju imam nije na mapi. Ulazim u restoran i sa konobarom se sporazumevam na engleskom jeziku. Izlazi još troje ljudi i uz osmeh svi žele da pomognu. Uzimaju potvrdu sa “Bukinga“ i pozivaju broj sa papira. Mrmljaju nešto na meni nepoznatom jeziku, ali čujem da se pominju Srbi. Vlasnik smeštaja dolazi za par minuta i objašnjava da ga pratim. U dvorištu pod lozom, parking u hladovini. Dočekuje nas nasmejano lice domaćice sa kojom smo se dopisivali prethodnih meseci. Zabrinuta je što nas nema ceo dan. Kao da si došao u posetu sestri od tetke, koju nisi video prethodnih dvadeset godina. Ulazimo u smeštaj i - gle čuda, sve je onako kako smo i videli na fotografijama koje nam je slala. Komentarišem tiho sa suprugom - ovi izgleda još uvek nisu savladali čari fotošopa. Ovde je osamdeset kvadrata stvarno toliko!
Bacamo stavri, i silazimo do mora, koje je stotinak metara niz stazu. Pogled se pruža ka Krfu koji je tu na samo par koraka. Šteta što ga nećemo obići. Korona ne dozvoljava ulaz u Grčku. Biće, dogodine.
Plaže dužinom čitave obale grada. Na svim plažama ležaljke i suncobrani. U zavisnosti od lokaliteta plaže, ležaljke do deset evra. Tek po negde gradska plažica sa mestom za tvoj suncobran... Svaka peta ležaljka zauzeta. I ovde je opaki virus uzeo danak.
Voda kristalno čista, slana, miriše na more. Na plaži nigde smeća! Dečurlija već u vodi i po navici urlaju. Stariji prska mlađeg, ovaj urla čuje se do Turske... Već pomišljam da ustanem i podelim po jednu roditeljsku, ipak su ljudi okolo došli da se odmore... Niko ne obraća pažnju. Nikome ne smeta.
Odlazimo na večeru. LJubazna domaćica, sa nekih svojih petnaest godina, perfektno parla engleski…. Brblja 300 na sat. Otkrivamo odakle smo, i da smo prvi put došli. Ne krije oduševljenje. Objašnjava pravila prolaska kolima kroz grad, I savetuje nas da budemo potpuno opušteni jer smo došli da se odmorimo. Može se plaćati i u evrima i u lek-ama. Za jedan evrić, dobri ste 120 leka (novčana jedinica u Albaniji). Gledamo meni, od hrane sve što ti duša na moru poželeti može. Hobotnica, oktopod, lignje, dagnje, ribe, jagnjetina, piletina, svinjetina, pivo, vino, rakija... Nema skuplje porcije od 10 evra! Obilan obrok za svo četvoro, sa po dva pića, nepunih 3800 LEK-a (30 evra). I na kraju, od domaćina gratis isečena hladna lubenica i dinja. Taman se spremamo da krenemo, prilazi njen otac s rečima - “morate probati rakiju sa mojim starim, da se ne uvredi. Rakiju je deda pekao, I ćale prosto uživa da iskoristi priliku da cimne po jednu sa gostima. Inače, moji su muslimani a ja sam pravoslavka, rođena u Grčkoj. Čisto da znate“.
Odlazimo da spavamo. Ispod zgrade dečija galama do nekih dva sata u noć. Igraju deca žmurke. Sećam se sebe u njihovim godinama. Da li da izađem na terasu da urlam ili da se presvučem pa da jurcam sa njima po mraku?
Sutradan, iz Sarande odlazimo 12 kilometara ka Ksamilu. Usput je mnoštvo plaža do kojih se sa magistrale stiže ili kolima, neuređenim putem, ili stepeništem. Nemojte stepeništem. Tri puta sam se sa dušom rastavljao na povratku do auta. Plaže divlje, netaknuta priroda. Na plažama taverne, sa svim sadržajem. Cene 5 do 7 % niže nego u Pančevu.
Odlazimo dalje ka Ksamilu. Mesto tipa onih grčkih seoca u kojima smo godinama unazad letovali. Plaže su peščane, more čisto, toplo. Krf još bliži. Za porodicu sa decom, definitivno Ksamil.
Vikend je. Imam utisak da je pola Albanije danas ovde. Hiljade duša oko tebe. Polutihi hip-hop na albanski način čuje se iz okolnih restorana. Populacija oko tebe polugola, kao u Majamiju. Čuju da nisi jedan od njih ali apsolutno ne mare. Čak sam pokušavao da uhvatim nečiji pogled uperen ka nama, bezuspešno. Gledaju ljudi svoja posla, uopšte ih ne zanima ni ko smo, ni odakle smo. Bitno im je samo da je lepo vreme… I bilo je. Kiše su stvarno retke. Na plaži se tek po negde čuju Srbi i Makedonci, koji urlaju na mladunce. Ostali se ne čuju. Došli da se odmore.
Obilazimo, istorijski lokalitet Butrint, prelepu kulu-restoran na vrhu brda iznad grada, I ostatke Vizantije kojih ima širom grada. Utisci su neponovljivi. Shvatamo da je 13 dana malo da bi se upoznao ovaj region i uživalo.
U međuvremenu nam stižu matični izvodi iz Srbije brzom poštom, I polako krećemo put Starčeva, jer Makedonci su zatvorili granice. Prethodno veče se zarakijavamo sa vlasnikom restorana. Opraštamo se uz poljupce i tople zagrljaje, noseći po flašu rakije kao dar od domaćina (to u Grčkoj nikada nigde nismo doživeli). Poziv za dogodine, ostaje. Kao i lepa uspomena na ta ljubazna i nasmejana lica.
Krećemo ka Draču, koji je spojen sa Tiranom. Ulazimo na Kosovo u blizini Prizrena, I pravac za Prištinu. Bili bi grešni da ne pokažemo deci spomenik na Gazimestanu. Stajemo na sat vremena da se na spomeniku iselfiramo, pa ka Kosovom polju, a onda kroz bulevare velegrada, novim auto-putem stižemo do Merdara. Sada kada imamo dokumentaciju, prolazimo granice bez problema. Dočekuje nas lomljenje auta ka Kuršumliji, Prokuplju, radovi oko Blaca... Znači, dogodine će biti brže….
Stižemo u Pančevo nakon 880 km vožnje. Pali se zeleno na semaforu. Besnilo iza nas se oglašava ležanjem na sireni, I psovkama koje čujem kroz zatvoren prozor, jer nisam pošao još na žuto. Pretiče me besni klinac u tatinom autu, a njegova suvozačica baca praznu limenku kroz prozor. Dobrodošlica kući...
Nedostaje mi ona tišina. Ona smirenost, kultura u ponašanju. Jedva čekam jul 2021.
A Vi? Imate li još uvek predrasude ili ste pošli u Albaniju na odmor?
Dejan Reljić
