Nadel (ili zvanično  - Nadela) živopisni je (takođe, zvanično) hidrosistem kanala i reka, koji u dužini od oko 80 kilometara protiče Banatom od Botoša do Ivanova, gde se uliva u dunavski rukavac Zimovnik, pa posle u Dunav.

            Ovaj vodotok je za mnoge njegove ljubitelje i poštovaoce istinski dragulj  prirode, a mnogi od njih pokušavaju da ga na razne načine vrate u pređašnje stanje (pre industrijskog zagađenja). Može se reći da se situacija donekle popravila u poslednje vreme u okolini Starčeva, pre svega zahvaljujući pregalaštvu članova lokalnog udruženja ribolovaca, a rezultat toga je da se tamo lagano vraća živi svet. Pored brojnijih riba, sve češća pojava su i labudovi, koji se ovih dana, poput snega, bele na mnogim delovima Nadela.

            Labudove je moguće videti i u delu toka Nadele kod Ivanova i Omoljice, a jedan par se skućio i u blizini sve popularnijeg izletišta pored mosta kod Starčeva, koje su godinama uređivali volonteri iz lokalnog udruženja ribolovaca. Prvi među jednakima u toj organizaciji Zoran Vasiljković stanuje neposredno nadomak pomenute lokacije i nije mu teško da redovno donosi kukuruz i druge žitarice kako bi ovim predivnim pernatim životinjama pomogao da prežive tokom ledenih dana.

Sve više predivnih ptica

            On napominje da je ovih dana i povišen vodostaj na Nadelu.

            - Bili bismo najsrećniji kada bi ostao ovaj nivo i taj kvalitet vode. Inače, ima malo leda u vidu neke pokorice, ali labudovi mogu da se probijaju vodenim tokom, pa i da hodaju po ledu. Veoma su oprezni i nerado se približavaju ljudima, iako smo imali jednog pitomijeg koji je bio neka vrsta maskote, a zbog njegove veličine zvali smo ga DŽordan. Bio je zaista ogroman, pa nas je podsećao na traktor marke “džon dir“, a mi smo ga krstili imenom najslavnijeg košarkaša na svetu. Iako je bio pravi alfa mužjak, imao je problem zbog slomljenog krila. S druge strane, par koji obitava u ovom delu, rekli bismo, veoma je zadovoljan svojim životnim prostorom. Uspešno se razmnožavaju i najradije se gnezde levo od mosta, pa su recimo prošle godine imali leglo od šest-sedam mladih. Ima još jedinki kako ovde, tako i na okolnim kanalima, koji su zapravo prepuni labudova, jer im je izgleda tamo još bolje, budući da ima manje ljudi, pa ih ne uznemiravaju svojim prisustvom - kaže Zoran.

            Kada je reč o samom vodotoku, kako ovaj Starčevac kaže, protekla godina neće biti upamćena po naročito lepom.

            - Prva polovina prošle godine bila je veoma loša, naročito kada je reč o kvalitetu vode, za šta je uzrok zagađenost, zbog ispuštanja nedozvoljenih materija iz smera grada. O tome smo nebrojeno puta govorili i gotovo da nema svrhe na tu temu više trošiti reči. Nadel se nekada vodio kao reka, a danas kao kanal otpadnih voda i zato što je to tako uređeno, zagađivači ne snose odgovornost. Međutim, mi se nadamo da će to nekad biti promenjeno, pre svega kada država lokalnim moćnicima naloži da to ne rade ili da makar plaćaju penale zbog toga što ispuštaju materije opasne za biljni i životinjski svet. Sve u svemu, verujemo da će tada sve biti vraćeno u normalu - očekuje ovaj ribolovac.

            On naglašava i da Nadel ima svoje napajanje vodom, iz više izvora.

            - Ima ih četiri-pet samo s leve strane mosta i to donekle umanjuje efekat zagađenja. To znači da ima i ribe, a time i pecaroša, koji se konačno vraćaju, jer sada mogu i da ulove nešto, poput bele ribe, crvenperke, babuške… Nažalost, šarana više nema, iako im je Nadel nekada bio prirodno mrestilište. Ova plemenita vrsta sada više ne može da dolazi, jer je napravljena veštačka barijera između starčevačkog i omoljičkog dela vodotoka, kako bi mu bio smanjen protok ka Dunavu, gde tokom letnjeg perioda i nižeg vodostaja oteče enormno mnogo vode, pa je pregrađen kako ne bi u gornjem delu presušio. Inače, ribe ima više i zato što su sami ribolovci individualno poribljavali. Naime, kad god bi neko recimo nešto upecao u Ivanovu ili drugde, doneo bi to ovamo kako bi bio uvećan riblji fond na Nadelu - ističe Vasiljković.

Zime nekad bile idilične

            Nekada je na toj rečici bilo ribe u izobilju i ona je lovljena ne samo leti već i usred ledenog perioda.

            - Nadel je svima nama izrazito prirastao srcu, pre svega zbog prelepog odrastanja i nezaboravnih dogodovština. A tamo smo “visili“ ne samo leti, kada smo se kupali i pecali, nego i zimi, da bismo se klizali ili igrali hokej. Led je znao da bude debeo i više od 20 centimetara, pa je mogao da podnese i do 200 dece, koja su bila sasvim bezbedna i mogla tu da borave po ceo dan. Stariji ljudi su pričali da su do sedamdesetih godina prošlog veka “pecali“ i tokom zime, i to tako što su otvarali grotla na ledu, a riba bi se pojavila da udahne kiseonik, pa bi je ljudi samo pokupili golim rukama - priseća se ovaj zaljubljenik u Nadel.

Hranite labudove žitaricama

            Zoran Vasiljković apeluje na sve ljude koji vole da hrane labudove da im nikako ne bacaju hleb.

            - To je zato što njihov digestivni trakt teško može da svari peciva. Možda je i zbog toga bilo nekoliko uginuća tih predivnih ptica na ovim prostorima, iako ne znamo tačne razloge za to. Svakako, ne treba rizikovati i stoga napominjem da bi im trebalo davati isključivo kukuruz ili druge žitarice - kaže ovaj ribolovac.

            Nažalost, osamdesete i devedesete godine su donele mnogo lošeg…

            - Sada smo tu gde smo, ali uprkos svemu trudimo se da održavamo Nadel na najvišem mogućem nivou. Međutim, nadamo se da će nam naredni period doneti neke pomake u oblasti ekologije, što bi onda trebalo da se pozitivno odrazi i na našu situaciju. Mi ćemo svakako da apliciramo i na gradskim i drugim nivoima za sredstva kako bismo makar uredili bedeme i obale za pecaroše i izletnike. A i ovako ih ima u sve većem broju, u svim godišnjim dobima, pa i sada usred zime - ističe Zoran Vasiljković.

            Nadel je mnogo širi i kompaktnijeg korita od Omoljice ka Ivanovu, a budući da je direktno povezan s Dunavom, u tom delu ima i više ribe i drugog životinjskog sveta, pa i labudova.

            Oni se mogu sresti već kod mesta poznatog kao “vekternica“, gde se mogu videti i stada krava, koje napasa Jožef Baša iz Ivanova.

Ovaj pastir je maltene cele godine tamo, pa i u hladnijim danima, sve dok ima kakve-takve vegetacije.

            Naravno, tu su i verni prelepi i prepametni pulini, koji su uvek spremni da na zvižduk gazde pojure za govedima, kako bi ih poterali u pravom smeru.

            - Ovo radim već šest godina, a stoka pripada Neši Božiću iz Omoljice. Ima tu i običnih krava, ali i podolskih goveda. Uglavnom su sve same ženke i mladi, kao i jedan bik. Inače, ove krave se ne koriste za mužu, već su samo za priplod. Sve u svemu, tu sam po ceo dan, sve dok sneg ne prekrije pašnjake - kaže Jožef.

            I tako teku zimski dani oko ovog specifičnog vodotoka…

Jordan Filipović