U Nikšiću je završila i osnovnu školu, a potom i srednju ugostiteljsku, da bi se potom s porodicom doselila u Beograd, jer je otac dobio stan od svog preduzeća “Termoelektro“. U istoj toj firmi je i Nela radila sve do pred penziju, a sada radnim danima poslužuje hranu u socijalno ugroženim sugrađanima preko Mesne zajednice.

            U Starčevo je došla pre 39 godina nakon što se udala, a iz tog braka ima dva sina: Jovica (47) joj je podario dva unuka - Miodraga (21) i Ognjena (18), a Jugoslav (44) - unuku Milicu (19).

            Kako je odrastala mala Nela?

            - Detinjstvo i ranu mladost provela sam u Nikšiću, u samom centru grada, u porodici roditelja “terenaca“. I bilo je prelepo, pre svega jer je u okruženju bilo mnogo komšijske dece. Veoma lepo smo se družili, igrajući se svih onih dečijih igara, a meni je bio najomiljeniji “lastiš“, u čemu sam baš bila dobra. U to vreme sam malo bila previsoka za moje godine u odnosu na ostalu decu. Igrala sam i nakratko košarku, jer i tu su svi bili niži i imala sam kompleks, umesto da mi to bude to prednost. I nastavnik me je stavljao u tim zbog toga, ali i govorio “Raškovićka, ispravi se!“

            Škola...

            - U rodnom Nikšiću sam završila i osnovnu i srednju ugostiteljsku školu. Kasnije je tata dobio stan u Beogradu, preko terenske firme “Termoelektro“, čije je predstavništvo bilo u glavnom gradu. Dobio je stan iako je bio “samo“ bravar, ali tada su i obični radnici to mogli. Mi, deca, nismo hteli da napustimo naše rodno mesto, ali morali smo jer je to bila neminovnost

            Posao...

            - Već sa 18 godina zaposlila sam se u očevoj firmi kao njegovo najstarije dete, iako je tek došao iz Crne Gore, ali to je bila politika preduzeća. Posle toga je došao i brat, pa smo radili sve troje u “Termoelektru“. Sve to vreme, oko 38 godina, radila sam u kuhinji u pančevačkoj filijali, izuzev poslednjih pet godina, koje sam provela u direkciji firme. Na poslu mi je bilo sve lepo i potaman za vreme Jugoslavije. E, posle kad se to već isporemećivalo, došli su neki drugi ljudi i firma je lagano klizila u propast. Zato sam tražila da napustim posao jer su davali neki novac za otpremninu. Nisam još uvek ispunjavala uslove za penziju, pa sam posle uglavnom čuvala unuke.

            Porodica...

            - Supruga sam upoznala u restoranu firme u Pančevu, gde sam radila u prvih 27 godina, a na početku sam živela u Beogradu. Kada sam se udala, prešla sam u Starčevo, gde je muž već stanovao. Potom smo 1978. godine dobili sina Jovicu, a tri godine kasnije i Jugoslava. Oni su izrasli u ispravne i vredne momke i dok je stariji dobio sinove Miodraga i Ognjena, mlađi ima ćerku Milicu, koja je upravo  završila gimnaziju kao “vukovac“. Sve u svemu, svi su dobra deca i svi žive u Starčevu. Mlađi je sa mnom u dvorištu u odvojenoj kući, dok je stariji u Višnjičkoj. Podvlačim da sam prezadovoljna decom, snajkama i unucima, a verovatno su i oni sa mnom.

            Mesna zajednica...

            - Predsednik Saveta MZ Starčevo Petar Andrejić je pre nešto više od godinu objavio na Fejsbuku da je potreban neko da deli hranu socijalno ugroženim meštanima. Ja sam se s tim u vezi konsultovala s decom, koja su se složila da bi mi bilo super da malo izađem iz kuće. A ja stvarno samo u kući, da čistim, da kuvam, a izlazila sam samo kod lekara i za penziju. Međutim, kada sam se napokon javila, a dobila sam odgovor da su našli čoveka. I ja sam digla ruke. I posle nekih nedelju dana opet zove Petar. Kaže, “je l’ ste vi zainteresovani za posao? Ako jeste, dođite odmah!“. I odmah sam počela da radim, od marta prošle godine. I tako, dolazim svaki dan, sem vikendom. Oni donesu sudove, a moja obaveza je da im podelim. Uglavnom je to kuvana hrana, za šta dođe do 50 korisnika. Trudim se da budem ljubazna prema svima, čak i kada se neki bune, kao na primer, zašto ponekad nema mesa u obrocima. Ali ja se ne bunim, izađem iz kuće na dva sata i fino mi je.

            Život...

            - U Starčevu sam 37 godina i kada sam došla bilo je blato na sve strane. Živeli smo prvo privatno u Maršala Tita, a potom smo kupili tu kuću u Baštenskoj ulici. Muž mi je bio veliki radnik, a ni ja nisam lenja, pa smo brzo napredovali. Imali smo običaj da jedne godine udarimo temelj za novu kuću, pa idemo na more, pa ploču, pa na more. I tako sve do krova...

            Starčevo, danas?

            - Starčevo je super i ovde mi se sviđa sve, pa ne znam šta bih pre izdvojila. Ne krećem se mnogo okolo, ali najviše mi se dopada Trg, pa rasveta, asfaltirane ulice i da ne nabrajam. Ma, ne bih mogla da živim bez Starčeva!

            Tako govori ova iskrena, vredna i poštena Starčevka, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Da budu iskreni, da se vole, da se poštuju i da čuvaju svoje mesto.

Jordan Filipović