Nakon što je okončao Osnovnu školu “Vuk St. Karadžić“ upisao je Školu učenika u privredi, za mesara,  u Beloj Crkvi, ali je nakon druge godine shvatio da to nije za njega pa se prebacio u Pančevo, gde je završio za mašinbravara u školi “Boris Kidrič“.

            Potom je pečalbario u Nemačkoj dve godine, a zatim je radio svakojake poslove, uglavnom fizikalije. Najduže se zadržao u ATP-u, blizu 20 godina, da bi na kraju otišao u penziju sa 38 godina staža, ali mu je priznato samo 26, pa je nastavio da radi privatno i po Starčevu je mnogima sekao drva, a, kako kaže, za to vreme je kroz ruke proturio 70.000 kubika.

            Sa ženom Vericom bio je skoro 50 godina u braku od 9. aprila 1972. godine (dok nije preminula 2021. godine) i s njom ima tri ćerke i sina, kao i devetoro unučadi i šestoro praunučadi. Nadimak “Bata Musa“ dobio je po dedi s mamine strane

            Kako je odrastao mali Musa?

            - Bili smo veoma siromašni, a preživljavali smo tako što su moji čuveli seoske svinje. Kada sam imao osam godina otac mi je umro i situacija se dodatno pogoršala. Bilo je strašno teško, mama je nastavila da čuva svinje, a i ja sam joj pomagao da ih istera i potom se vraćao u školu. Posle toga sam uglavnom lunjao po centru... To je bilo tako sve dok se majka nije udala, kada je sa očuhom nastavila da čuva svinje, a ja sam bio prepušten samom sebi u letnjem periodu, pa sam bio sam od marta meseca pa sve do novembra, dok ne padne sneg. I bio sam uvek maltene u centru i tu sam i odrastao. Najbolji drugar mi je bio Aca Mladenović, onaj što je sada u Australiji. Kod njegovog oca Branka išli smo da zidamo, da nosimo malter, a tada nije bilo mašina, već se sve ručno radilo

            Škola...

            - Bio sam loš učenik, šta da kažem drugo, a školu sam završio  zahvaljujući Milošu Baluševiću i Kati, koji su mi bili komšije. Još otada bio predodređen za “fizikaliju“ i tako čitav život, jer kad rasteš bez roditelja, najpre jednog, a onda i drugog, osuđen si na samog sebe. Nakon osnovne škole upisao sam Školu učenika u privredi za mesara. I dok sam bio na praksi u klanici slučajno sam isterao svinji oko sa sekirom i shvatio da mi to ne odgovara, pa sam prešao za bravare. Nakon završetka školovanja dve godine proveo sam u Nemačkoj, da bi zaradio novac da idem za Australiju, gde mi je pomenuti kum Aca Madenović. Međutim, nisam otišao, pa sam počeo da radim sezonske poslove poput iskopavanja šahti i bušenja bunara.

            Mladost...

            - Bilo je to lepo vreme, a najviše smo ga provodili na igrankama u Domu kulture. Nisam voleo da se bijem, niti sam izazivao ljude i uglavnom sam se lepo uklapao u društvo. Voleo sam i radne akcije, a prvi put sam išao sa Kovincima u Novi Beograd. A kada sam se vratio u brigadirskoj uniformi, mnogi u Starčevu su poželeli da idu na akcije. Nedugo zatim osnovana je brigada, a kasniji matičar Đoka Dimitrić bio je komandant. Odlazili smo na razna mesta, a pamtim kada smo Peru Đurđeva oženili sa nekom iz Varaždina. Tamo sam završio za zavarivača, pa sam posle pravio kapije. Radio sam i struju sa čuvenim Drvenim pet godina, pored ostalog i naš vatrogasni dom osamdesetih godina. Sve kablove sam ubacio, a pokojni Beli je vezivao kutije.

            Posao...

            - U Autotransportu Pančevo sam radio najduže - 19,5 godina. Tamo sam proveo najpre celu deceniju kao točioc goriva. Jedanput, bio je Veliki petak, kada sam nogu slomio, jer me zgazio “mali“  kamion od dve tone, koji je prešao preko mene zadnjim točkovima. A ja kažem: nije mi ništa, da bi sledećeg sekunda pao. Odneli su me u bolnicu i kada sam se probudio, nisam znao gde sam, a pošto nije bilo mesta u sobama, smestili su me u hodnik. Bio sam totalno izgubljen, iščupao infuziju, praktično pobegao i vratio se ponovo u garažu. Za to vreme Pera Petrov je mojima javio da me zgazio kamion i da sam u bolnici. I tako ja uveče stižem kući, a moji otišli u bolnicu da me traže, ali me nigde nije bilo. I kada su se vratili, ja kod kuće, a oni ne veruju i samo su me pitali “kako te to pregazio kamion, kada si ovde“. Posle je trebalo da idem na invalidsku penziju, ali sam odbio, pa su me prebacili za portira na autobuskoj stanici, gde sam proveo preostalih devet godina, kao i nešto malo u kotlarnici. Samovoljno sam otišao sa 38 godina staža.

            Penzija...

            - Kada sam završio zvanični radni vek, uglavnom sam sekao drva. To je potrajalo duže od 20 godina i za to vreme sam isekao 70.000 kubika. Godišnje sam rušio po sto stabala. dok nije kablovska uvedena, jer tada više nije imalo prostora za tako nešto. Za sve to vreme samo jednom sam se povredio i zasekao prst. Radio sam kod Boška Tucakova i 40 kubika smo kolega Miloš i ja isekli tog dana. Kažem, ne mogu više, jer su bila jako teška drva, a bilo je ostalo je još 15-16 cepanica. I baš u tom momentu zakačio sam prst, ali ni to nije neka velika povreda. A inače, upropastio sam šest motora za 70.000 kubika, a s jednim motorom sam isekao 26.000 kubika. LJudi nisu verovali, jer obično ide šest do osam hiljada kubika.

            Brak...

            - Sa ženom sam se upoznao tako što smo Aca i ja otišli u Babušnicu u selo Stovu, kao i svake godine za 4. i 7. juli po 10-15 dana. Dignemo šator, ponesemo sve od klope do tranzistora, koji je u to vreme bio popularan i tako se družimo s tamošnjim seljanima. A tamo su ljudi drugačiji nego ovde, jer su mnogo gostoprimljiviji. I tako, kroz druženje, trebalo je da oženim neku drugu, ali naišla je Verica iz sela Vava, moja buduća supruga. Ona je tada bila maloletna i imala tek 16,5 godina, a ja sam imao 23, kada smo se uzeli. NJeni su bili jako bogati i jedva su me prihvatili, sve dok se nije rodilo i drugo dete. Posle, kada su pravili nove kuće, radio sam im struju i vario im kola i još, pa su onda su shvatili kakav sam zapravo i prihvatili me. Ona je došla kod mene i malo po malo smo se skućili, kako nisam radio po firmama i nisam imao kredite. Sve smo to uradili s  našim rukama. Naprsvili smo i kuću u dvorištu, sami iskopali temelje, izbetonirali, šalovali, zidali, a samo kad smo ploču radili, to nam je društvo pomoglo, što je onda bilo normalno. I tu sam kuću sam dao sinu Željku, jer drugoj deci nije trebalo. E, kada su ženi umrli otac i mati, ona je dobila nasledstvo, a njena braća su se naljutila što ga je uzela. Nisam hteo ništa, a ni deca neće da ništa da uzmu.

            Porodica...

            - Imam ogromnu familiju, da ih je veoma teško i nabrojati. Tako njatarija ćerka Danijela (50) ima Srđana (30), koji ima Kristijana (4) i Izabelu (1). Druga ćerka Marija (47) ima Ivana (26), Savu (24), Nikolu (23), Ivanu (21) i Sanju (20), a pomenuta Ivana ima Dunju (5), a Ivan ima Luku (3) i pre nekoliko dana je dobio blizance Mašu i Dušana. Sin Željko (46) ima ćerku šestogodišnju Dijanu, a najmlađa ćerka Željka (30) ima Teu (10) i Lunu (8). Iako je porodica velika, ponekad se ipak skupimo, jer dođu svi na moj rođendan. Jedino mi je Danijela daleko u Italiji, u okolini Rima, pa ne dolazi, ali ja idem kod nje. Čak sam tamo jedanput proveo tamo devet meseci. Ona je prošla kroz sve i svašta, ali se na kraju lepo snašla i ima dobar posao i stan. Htela je i da mi sredi penziju, ali nisam hteo, pre svega jer ne znam jezik. Eto, sada od tolike dece živim sam. Međutim, ne žalim se, iako imam penziju 39.200 dinara za 26 godina priznatog staža, ali radim - čistim dimnjake po naselju, što sam naučio družeći se s Miškom Kominarom.

            Starčevo, danas?

            - Starčevo je za mene najbolje! Išao sam svuda, pa znam kako izgledaju druga mesta...

            Tako govori ovaj vredni, skromni i pošteni Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Budite složni i ne svađajte se!

Jordan Filipović