Broj gostiju se iz dana u dan uvećava, što je najbolja ocena nivoa usluge, nesvakidašnje prijatnog ambijenta, ukusnih zalogaja i ljubaznog osoblja. U predivnoj cvetnoj bašti i toplo uređenoj unutrašnjosti, dekorisanoj brižljivo odabranim retro motivima, uz specijalitete kuće i bogatu ponudu pića, uživaće sva čula. U “Đermu“ postoje vaj-faj mreža i dva plazma televizora, a postoji i mogućnost pripreme hrane po porudžbini, kao i organizovanje proslava do sto mesta, po povoljnim cenama. Četvrtak popodne rezervisan je za jela iz kotlića, a očekuju se i nova kulinarska iznenađenja. Ova kafana će u rubrici “Kafenisanje u Đermu“ biti domaćin i brojnim zanimljivim Starčevcima...
Ekskluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja “Starčevačkih novina“ je Nikola Jovanović rođen 16. februara 1987. godine, od roditelja LJubice i Milorada, uz mlađeg brata Vladimira.
Detinjstvo je proveo u Starčevu, u Nadelskoj ulici, gde su se dani merili fudbalskim utakmicama, žmurkama, vožnjom bicikla i druženjem sa ekipom iz kraja. Fudbal je vrlo rano postao njegova velika ljubav, a talenat koji je pokazivao doneo mu je i nadimak koji će ga pratiti kroz život - Maradona. Bio je levonog, dobar dribler i šuter, a kao dečak je imao priliku da zaigra i protiv znatno starijih fudbalera. Kasnije je devet godina proveo kao fudbalski sudija, stigavši do Vojvođanske lige.
Posle vojske počeo je da se bavi prevozom, što je vremenom postalo njegovo osnovno zanimanje. Danas već 15 godina vozi vojne pilote i mehaničare na relaciji Pančevo - Batajnica, a prevozi i sportiste, planinare i druge putnike.
U međuvremenu je zasnovao porodicu. Sa suprugom Katarinom, koju je upoznao 2007. godine, u braku je od 2010. i imaju troje dece - Andreja, Ognjena i Bogdana. Sva trojica su u sportu, pa se čini da se fudbalska priča porodice Jovanović nastavlja, samo u novoj generaciji.
Kako je odrastao mali Nikola?
- Detinjstvo sam proveo u Starčevu, u Nadelskoj ulici i mogu da kažem da je bilo lepo. Moje vreme i odrastanje uglavnom su bili vezani za ulicu. Tu smo se družili i igrali fudbal, žmurke, jurke, vozili bicikle... Nije bilo kao danas, kada deca imaju telefone i računare. Mi smo bili napolju od jutra do mraka.
Najviše smo voleli žmurke. Čak smo ih često igrali i noću. Skoro svako veče smo se okupljali i igrali. Imao sam i dobru ekipu, koju su činili Aleksandar Cvetković, Marko Savović, Nikola Radanović, Vladimir Dodić, kao i devojčice poput Tanje Stevović i Dijane Toković. Gotovo sve vreme smo provodili zajedno, družeći se napolju. Inače, bio sam prilično nemiran. Nisam bio zao, niti se tukao, ali sam umeo da napravim nestašluk. S druge strane, roditelji nisu bili strogi. Zapravo, bili su divni. Sve je moglo, samo nismo smeli da pravimo ozbiljne probleme. Mislim da su mene i brata lepo izveli na put i veoma sam im zahvalan na tome.
Najvažnija sporedna stvar na svetu...
- A onda se pojavio fudbal, koji sam počeo da treniram sa sedam-osam godina. Za to je najviše zaslužan Zoran Pejić Mujke. Vodao me svuda sa sobom i upravo mi je on dao nadimak Maradona. Video je u meni talenat. Bio sam levonog, dobar dribler i dobar šuter. Uglavnom sam igrao špica. Pamtiću prvu utakmicu protiv OFK “Beograda“. Nisam tada bio ni petlić, a Mujke me je pustio da igram sa mnogo starijima, kao što su bili Pele, Perovanović, Gliba... Namestili su mi da dam gol u Beogradu i to nikada neću zaboraviti.
Nije to bio kraj priče sa OFK-om. Kada sam išao u peti razred, čuveni beogradski klub došao je u Starčevo da igra protiv nas. Dao sam im gol sa pola terena. Posle utakmice mi je prišao njihov trener, koji se zvao Dejan Stanković, zagrlio me i pitao da li bih želeo da dođem u OFK-u da treniram. Rekao sam mu da moram prvo da razgovaram sa roditeljima. On je došao kod nas, pričao sa mojima, ali oni nisu bili za to. Nisu bili iz sveta sporta i više su želeli da ostanem ovde, u Starčevu.
Kasnije sam ipak otišao tamo. Vodio nas je Panta Antelj, otac mog druga. Bili su zadovoljni mojom igrom, trener me je gurao, ali bilo je mnogo dece koja su imala određenu protekciju. Koliko god da si dobar, nekad to nije dovoljno. Nisam uspeo da se uklopim i vratio sam se u “Borac“. Igrao sam fudbal od sedme do četrnaeste godine, ali nisam stigao da zaigram za seniore.
Ubrzo je krenulo sportsko suđenje...
- Sa 16 godina sam krenuo da sudim i to sam radio devet godina. Stigao sam do Vojvođanske lige i bio sam najmlađi sudija na pokrajinskoj listi. Bilo je svega u to vreme, ali ja nikada nisam imao problema jer sam se trudio da budem fer i pošten. Nisam želeo nikakve kombinacije. Bio sam mlad i hteo sam da se dokažem svojim radom.
Solidno se tada i zarađivalo od suđenja. Dnevnica je bila oko 2.000 dinara po utakmici, plus putni troškovi. Za ono vreme to je bila sasvim pristojna zarada.
Kasnije sam otišao u vojsku i nedugo zatim trebalo je da polažem testove i trčanje da bih ostao na sudijskoj listi. Međutim, iz vojske me nisu pustili da dođem na taj ispit. Tako sam ispao sa liste. Kada sam se vratio iz vojske, već sam počeo da radim i da vozim, pa se više nisam vraćao suđenju.
Život na točkovima...
- Po povratku iz vojske, zaposlio sam se i počeo da vozim kombi na relaciji Starčevo - Pančevo. To sam radio sedam - osam godina. Posle sam nastavio da se bavim prevozom. Prvo sam radio kao vozač. Kasnije mi je gazda ponudio da preuzmem liniju i autobus, jer je odlazio preko da radi, otkupio sam vozilo i nastavio da vozim.
Danas imam razne ture, najviše planinare i sportiste. Imam kombi “iveko“ od 26 mesta. Ranije sam imao i autobus, ali sam ga prodao. Vozim sve vrste tura, gde god ima potrebe.
Već 15 godina imam i jedan prilično specifičan posao - vozim vojne pilote i mehaničare na relaciji Pančevo - Batajnica. Od ponedeljka do petka ih vozim na posao, tamo ih sačekam i vraćam nazad. To mi je osnovni posao, a kada ugrabim neku turu vikendom, onda je to dodatno.
Mogu da kažem da sam imao malo sreće, ali i prethodnog iskustva. Evo, sada je već 16. godina kako se bavim prevozom.
Naporan ali zanimljiv posao...
- Jedna od najzanimljivijih tura bila je kada sam na Svetu Petku vozio vernike u Moldaviju da se poklone svetim moštima. Uglavnom sam prevozio sportiste, planinare i razne grupe, ali taj odlazak u Moldaviju mi je ostao u posebnom sećanju. Međutim, posao vozača nije uvek lep i jednostavan. Bilo je svega sa putnicima, bilo je i svađa, ali ništa strašno. Oduvek sam se trudio da budem korektan prema ljudima. Nikada nisam imao problema sa zakonom i gledam da svoj posao radim kako treba.
Porodica kao najvažnija stanica...
- U međuvremenu sam osnovao i svoju porodicu. Katarinu sam upoznao 2007. godine, za Badnje veče, odnosno 6. januara. Susret se dogodio u “Metrou“, gde smo tada uglavom izlazili. Bili smo zajedno četiri i po, pet godina, a onda smo 2010. godine stupili u brak. I sve je bilo kako treba, pa danas imamo troje dece - Andreja, koji ima 15 godina, Ognjena od 11 i Bogdana sa devet godina. I sva trojica su u sportu, što mi je posebno drago. Najstariji sin trenira odbojku u “Borcu“ i sada je počeo da igra za prvi tim. Srednji trenira fudbal u “Borcu“, a i najmlađi trenira fudbal u Pančevu, u “Fortuni“.
Hobiji...
- Kada nisam na poslu i završim obavezu prema porodici i kući, volim da idem na pecanje. Kada imam vremena, baš uživam u tome. Volim i da odem pored reke, da kampujem, roštiljam. Jednostavno, volim prirodu. Ne pušim, ne pijem ni kafu, ni gazirana pića, ni alkohol. Ništa od toga. Jedini porok mi je to što volim testo. Tu sam, što bi se reklo, gurman.
Starčevo, danas?
- Za mene je Starčevo jedno od najboljih mesta. Najbolje u u južnom Banatu! Tu sam odrastao i tu poznajem ljude, koji su veoma pošteni, što mi je najvažnije. A imamo i odličan položaj - blizu su Pančevo i Beograd. Starčevo je urbano, ima sve što nam je potrebno.
Tako govori ovaj čestiti Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:
- Da budu dobri ljudi, da čuvaju jedni druge i svoje Starčevo. Da ga ne zagađuju i da ne zaborave koliko vredi mesto u kojem žive.
Jordan Filipović