Vozio je kamione po tadašnjoj Jugoslaviji, stizao čak do Moskve i Jordana, govorio albanski kao maternji, a danas sa setom priča o vremenu kada se živelo skromnije, ali, kako kaže, mnogo mirnije i srećnije.
Stanoje je rođen 12. februara 1946. godine u mestu Štrpce na Kosovu i Metohiji, od majke Zorke i oca Petka, kao najstariji uz još dva brata i sestru.
Tamo je završio i osnovnu školu, a srednju ekonomsku u Uroševcu.
U Starčevo se doselio 2002. godine, nakon bombardovanja i nekog vremena potucanja po drugim mestima po Srbiji, u nekadašnju kuću Blagoja Vitomirova u Novosadskoj ulici.
Radni vek je proveo na Kosovu i Metohiji, radeći kao vozač za drvni kombinat u Uroševcu, punih 20 godina, nakon čega je prešao u trgovinsku firmu “17. novembar“ iz istog mesta, gde proveo naredne dve decenije, takođe, kao vozač.
I kada je došao u ove krajeve bio je zaposlen još pet godina u Auto-moto “Zvezdi“, ali kao portir. Vozio je i kod jednog privatnika kamion za prevoz uglja. Inače, imao je sve moguće kategorije - C, D i E. Taj posao ga je odveo od bivšeg SSSR-a do Bliskog istoka, u Aman.
U braku sa Dostanom bio je sve od 1968, pa do prošle godine, kada mu je supruga preminula. S njom je na put uspešno izveo ćerku Snežanu (53) i sina Dejana (55), od kojeg ima dve unuke Milicu (26) i Anđeliju (21). Otkada je postao udovac najverniji drugar mu je jedan beskrajno simpatičan pas Leo.
Kako je odrastao mali Stanoje?
- Detinjstvo, u selu Prelaz, bilo je stvarno lepo. Nije bilo izobilja, ali nije bilo ni razloga za nezadovoljstvo. Imali smo zemlju, držali krave, ovce, svinje... Gotovo da nije bilo kuće koja nije imala bar dve krave i desetak ovaca. Radilo se od jutra do mraka, ali je to bio način života. Još kao dete čuvao sam stoku. Ako si hteo da učiš, poneseš knjigu sa sobom dok ovce pasu. Kasnije, već sa dvanaest godina, išao sam u zadrugu da kopam kukuruz. Danas bi neko rekao da je to bilo teško detinjstvo, ali nama je bilo sasvim normalno. Tako su živela sva deca. Bilo je to siromašnije, ali srećnije vreme. Danas, kad pogledam, ljudi imaju mnogo više nego što smo mi imali, ali kao da su stalno nezadovoljni. Nešto im fali. Mislim da je tada čovek više cenio ono što ima.
Život na Kosovu i Metohiji...
- Dok sam bio dete i kasnije mladić, živelo se normalno. U Prelazu smo igrali fudbal zajedno, Srbi i Albanci. Nismo se delili. Imao sam prijatelje Albance, radio sam sa njima, putovao. Sa jednim kolegom vozačem išao sam čak do Moskve. Govorio sam albanski toliko dobro da ljudi često nisu mogli da prepoznaju da nisam Albanac. Naučiš jezik kad zajedno rasteš i radiš. LJudi su, pre svega, ljudi. Kasnije su došla druga vremena, ali ja uvek pamtim ono lepo.
Šoferski posao...
- Kad saberem sve godine, mislim da sam prešao oko dva miliona kilometara. Milion putničkim automobilom, a milion kamionom. To je četrdeset godina vožnje. Obišao sam pola Evrope, vozio po celoj bivšoj Jugoslaviji, išao na Bliski istok, u Jordan, stizao do Moskve... Kad danas razmišljam, nije ni čudo što mi je kamion bio kao drugi dom. Najlepše to, je što sam upoznao mnogo ljudi i video mnogo sveta.
Posao vozača nije bio lak, ali je donosio iskustvo koje ne može da se nauči ni u jednoj školi. Na sreću, neprijatnih situacija na putovanjima bilo je veoma malo. Evo, navešću jedan primer koji najbolje govori o tadašnjim vremenima. Veliki sam navijač “Crvene zvezde“ i na šoferšajbni sam držao zastavicu omiljenog kluba. Spavao sam u kamionu usred Zadra, Zagreba i drugih gradova. Niko mi nikada nije rekao ni jednu ružnu reč, niti mi je iko dirao kamion. To je bila Jugoslavija. Putovao si slobodno, radio svoj posao i ljudi su te gledali kao čoveka, a ne kroz to odakle si. Danas su neka druga vremena.
Vozač putničkih automobila...
- Vozio sam putnička vozila pa i direktore firmi. To su uglavnom bili službeni putevi, sajmovi i poslovni sastanci. Sećam se da odemo na Zagrebački velesajam, planirano deset dana, a onda nam iz firme jave: “Produžite za Milano“. Pošalju novac i mi pravo za Italiju. Znalo je da prođe dvadeset dana, nekad i mesec dana, a da nisam kod kuće. Takav je bio posao. Danas je to možda teško zamisliti, ali tada nije bilo mobilnih telefona ni video-poziva. Javiš se kad možeš i porodica zna da si na putu.
Porodica...
- Supruga se nije bunila zbog tolikih odsustava. Znala je za koga se udala. Ona je radila kao trgovac i vodila računa o deci dok sam ja bio na putu. Svako je nosio svoj deo tereta. Inače, upoznali smo se sasvim spontano. Ona je iz jednog sela kod Uroševca. Bio sam mlad, imao sam dvadesetak godina. Malo razgovor, malo šetnja i eto... Ostali smo zajedno više od pola veka. Nikada nismo imali neke velike svađe. Uvek smo se dopunjavali. Kad postoji poštovanje, sve drugo dođe na svoje mesto.
Ponosan sam na svoju porodicu. Sin Dejan završio je fakultet za menadžment i radi za jednu češku firmu. Ćerka Snežana radi u Beogradu, u trgovini, baš kao što je nekada radila njena majka. Naravno, svaki roditelj ima neke želje koje se ne ostvare baš onako kako bi voleo, ali čovek mora da prihvati život onakav kakav jeste. Najvažnije mi je da su deca poštena i da žive svojim životom.
Dolazak u Starčevo...
- Nije bilo lako, kad smo iz Uroševca morali da odemo 1999. godine, za vreme bombardovanja. Tada sam bio mobilisan kao vozač i bio sam u \akovici. Porodica je morala da napusti kuću, koju su nam kasnije srušili do temelja. Ostao je samo plac koji sam kasnije prodao. Takve stvari čovek nikada ne zaboravi, ali ne vredi živeti samo od teških uspomena. Moraš da ideš dalje.
Posle izbeglištva u Kostolcu i Nišu, 2002. godine došli smo u Starčevo. Evo, svake godine kad dođe Sveti Ilija, setim se tog dana kada smo stigli ovde i počeli ispočetka.
Moram da kažem da su nas Starčevci prihvatili ljudski. Nikada nisam osetio da me neko gleda popreko zato što sam izbeglica. Naprotiv, kad god je nešto trebalo odmah su priskočile komšije, kao što su LJuba Jokić, Živko Vasiljević, Mirko Sokolović i porodica...
Penzionerski dani...
- Supruga je preminula pre godinu dana i nedostaje mi svakog dana. Koliko god da su deca dobra, nije isto. Sin živi na spratu iznad mene, dođe, popijemo kafu, porazgovaramo, ali bračni drug je nešto drugo.
S druge strane, trudim se da ne sedim zatvoren u kući. Odem u udruženje penzionera, družimo se ponedeljkom, sredom i petkom. Popijemo kafu, odigramo pikado, odemo na izlet. Bio sam na Čardaku, u Vršcu, planiraju se i druga putovanja. To čoveku mnogo znači, naročito kad ostane sam.
Starčevo danas?
- Meni je ovde lepo. Kažem ljudima da se osećam kao da živim u gradu. Imamo kanalizaciju, prodavnice, ambulantu, sve što je potrebno. Možda bi dobro došlo još lekara, jer su gužve velike, ali inače nemam zamerki.
Posebno mi se sviđa to što se ovde vodi računa o deci, ima igrališta, ima sadržaja, a i penzioneri nisu zaboravljeni.
Tako govori ovaj skromni i dobrodušni Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:
- Samo da nastave da budu ljudi. Da se više druže, manje svađaju i da jedni drugima pomažu. Čovek kroz život shvati da je malo toga vrednije od dobrih komšija i prijatelja.
družio se
Jordan Filipović