Broj gostiju se iz dana u dan uvećava, što je najbolja ocena nivoa usluge, nesvakidašnje prijatnog ambijenta, ukusnih zalogaja i ljubaznog osoblja. U predivnoj cvetnoj bašti i toplo uređenoj unutrašnjosti, dekorisanoj brižljivo odabranim retro motivima, uz specijalitete kuće i bogatu ponudu pića, uživaće sva čula. U “Đermu“ postoje vaj-faj mreža i dva plazma televizora, a postoji i mogućnost pripreme hrane po porudžbini, kao i organizovanje proslava do sto mesta, po povoljnim cenama. Četvrtak popodne  rezervisan je za jela iz kotlića, a očekuju se i nova kulinarska iznenađenja. Ova kafana će u rubrici “Kafenisanje u Đermu“ biti domaćin i brojnim zanimljivim Starčevcima...

            Ekskluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja “Starčevačkih“   je Tomo Popadić, rođen u Slavoniji, kao jedino dete majke Ane i oca Nikole. S porodicom se doselio u Starčevo pre prvog razreda, 1962. godine, a ovde je završio i osnovnu školu.

 Nakon toga uspešno je ispekao zanat za automehaničara u školi “Boris Kidrič“, a kasnije je položio vanredno za kvalifikovanog vozača. Tako da je celog života poslovno bio vezan za volan, što kao vozač u ATP-u, što kao privatnik.                                          Oženio se 1982. godine s Nadom Simijonović, takođe Starčevkom, s kojom je na pravi put izveo dvoje dece: Ružicu (43) i Damjana (40). Oboje su već odavno zasnovali i svoje porodice, a ćerka, koja trenutno živi u Nemačkoj, ima sinove Mateju (20) i Luku (8), dok je Damjan ostao u porodičnoj kući u Starčevu i ima tri devojčice Anđelu (15), Dunju (13) i Saru (11).

            Kako je odrastao mali Toma?

            - Od dolaska u Starčevo, pa do danas, živim u Partizanskoj ulici, gde su mi roditelji napravili kuću, koju sam kasnije obnovio. Inače, otac je radio u “Staklari“, a majka je bila domaćica, ali mogu da kažem da sam imao solidno i lepo detinjstvo, kao i sva ostala deca iz okruženja. Moram da istaknem da su nas veoma lepo prihvatili ljudi koji su ovde starosedeoci ili su se doselili pre mojih roditelja. A najviše sam se družio sa komšijom Mijom Sredojevićem, koji se, nažalost, u međuvremenu upokojio. Tu su i braća Civrići, pa Toma Matijašević. Uglavnom smo okupljali na mestu gde je sada Titov park. Tada je to bila utrina gde smo najčešće upražnjavali fudbal i druge dečije igre koje su bile aktuelne u to vreme. Bio sam veoma ambiciozan i pomalo nestašan, iako nije bilo nekih spektakularnih anegdota za pamćenje. Zbog toga ni roditelji nisu bili nešto pretarano strogi, a možda i zato što sam bio jedinac. 

            Škola...          

            - Kao učenik nisam bio nešto pretarano aktivan u školi. Pored toga imao sam i peh da su mi se učitelji, nažalost, u prva četiri razreda često menjali. Većinom su radili “na određeno“, pa su nas kratko vreme vodili kao generaciju. Više se sećam nastavnika posle petog razreda, kao što su nastavnik tehničkog Pera Dragojerac i Miroljub Babić Uča, nastavnik fizičkog. S njim sam se kasnije i družio, pa i odlazio kod njega u Vrnjačku Banju. Moram da kažem da sam još od osnovne škole pokazivao interesovanje za motoristiku i automobile. Tako da me je to i navelo da završim automehaničarski zanat. Nisam se oko toga mnogo dvoumio, pa mi se ta želja i ubrzo ostvarila. Taj zanat mi je kasnije pomogao da budem kvalitetan vozač, kao i da mogu i sam da održavam svoja vozila. Inače, imao sam dobro društvo i mnogo vremena smo provodili zajedno, jer nije bilo kompjutera, elektronike, video-igara. Znači, sve se svodilo na zajedničko provođenje vremena, a najupečatljivije mi je ostalo druženje sa Stevom Restakom, koji je bio ekstra čovek i pozitivac za sve - i za druženje i za provod i za pomoć. Nažalost, on je pokojni, kao i većina tih ljudi, jer smo u ozbiljnim godinama.

            Odbojka...      

            - Nisam se bavio sportom, ali sam dao određeni doprinos formiranju odbojkaškog kluba u Starčevu. Razlog za to prevashodno je bio moj kum, pokojni Živa Angelin Dika. Poznato je koliko su on i Boško Kojić učinili za ovaj sport u našem mestu. Tako sam bio u prvom predsedništvu kluba, a s obzirom na to da sam bio vozač autobusa, Sportsko društvo “Borac“ u to vreme je imalo svoj autobus, pa sam vozio odbojkaše na gostujuće utakmice.

            Momčenje...

            - U to vreme bile su popularne kafane, to jest izlasci na muziku. U Starčevu je tada bila slaba ponuda tih ugostiteljskih objekata i išli smo uglavnom u okolna mesta, pretežno u Bavanište. Društvo su mi, pored Dike, činili Pera Kurjak, Čonka, Šuta, Karavaja, što su sve prepoznatljivi starčevački nadimci. Posećivali smo redovno slave u susednim selima i tamo sticali poznanike i prijatelje. Oni su kasnije kod nas dolazili na Panteleju. Inače, bili smo veselo, ali pristojno društvo i nikako sklono kavgama. To poznanstvo i prijateljstvo koristili smo da upoznamo njihove devojke, kao što su i oni naše. Naposletku su se neki i poženili iz tih veza.    

            Brak, porodica...       

            - Iako je moja supruga iz Starčeva, upoznao sam je drugačijim okolnostima. Naime, oboje smo radili ATP-u: ja sam tamo već bio vozač, kada se ona 1981. godine zaposlila se kao kondukter. Tako smo se zbližili na poslu, iako sam je ranije znao iz viđenja, kao Starčevku i sestru Miloša Simijonovića Boksera, s kojim sam se, takođe, družio. Nada i ja smo se zabavljali nešto manje od godinu dana, a uzeli smo se i napravili svadbu 1982. godine. Potom su došla na svet i deca, kasnije i unuci. Kada je reč o porodičnoj situaciji, prezadovoljan sam i suprugom, i decom, i unucima. Isto važi i za zeta Dejana i snajku Tatjanu. Sve u svemu, ja sam srećan čovek.

            Posao...

            - Kad je Bog delio sudbinu, meni je očigledno dodelio volan i kabinu. Tako sam najpre sedam godina vozio autobus u pančevačkom Auto-transportnom preduzeću. Kada sam ga napustio zbog primanja koja nisu zadovoljavala moje porebe i želje, otisnuo sam se u preduzetničke poslove. Postao sam autoprevoznik, a u taj posao me uveo tadašnji drugar, a kasnije kum, Damjan Grujičić iz Pančeva, s kojim sam u tandemu radio deset godina. Prevozio sam raznu robu, a najčešće veštačko đubrivo iz “Azotare“. Šleperi su to bili velike do maksimalne nosivosti. I to sam radio do penzije. Samo, nije nimalo lako zaraditi hleb na drumu, pogotovo u samostalnoj delatnosti. Treba se setiti da smo preživeli i sankcije i bombardovanje, kao i nestašice goriva, pa i uvođenje bonova i par-nepar vožnju. Trebalo je to sve premostiti i ostati na nogama. Nisam imao na svu sreću ništa ozbiljnije od nezgoda u saobraćaju, možda tek neka sitnica koja nije vredna pomena. S druge strane, družio sam se sa kolegama po volanu iz Starčeva, koji su i stariji od mene, kao što su pokojni Nikola Poljak i Mića Vukašinović, pa Toša Marinković... Pomagali smo se između sebe i imali dobre kolegijalne odnose. 

            Penzija...        

            - U penziju sam otišao veoma rano, u 55. godini, zato što sam imao pravo na beneficirani radni staž. I u ATP-u, a i kasnije kao privatnik, računata su mi dodatna dva meseca po godini. Tako da sam u 55. godini već imao 40 godine radnog staža. Inače, moj posao nasledio je sin i on sad vodi veoma uspešno jednu firmu koja se bavi transportom, s tim što je proširio delatnost i na održavanje teretnih motornih vozila. Ima ekipu mladih i dobrih majstora, koji održavaju vozila za nekoliko poznatijih firmi.    Kao penzioner, u prepodnevnim satima aktivan sam pomažući sinu uglavnom oko nabavke rezervnih delova. A ostatak slobodnog vremena provodim sa tri unuke koje stanuju sa nama u kući. Često se i viđam s prijateljima, pre svih sa Perom Ivoševićem i njegovom porodicom.                                              

Knjige, poezija...       

            - Pored toga, veoma volim da čitam, što sam i ceo život činio. Tokom prevozničkog radnog veka, mnogo vremena sam provodio na čekanju na utovar ili istovar i uvek sam imao bar jednu, dve knjige da bi tako skratio vreme. Najviše sam čitao domaće stvari, to je onako malo i lakše za čitanje, a i interesovalo me malo da obnovim znanje iz istorije. Ostalo mi upečatljivo i svakome preporučujem da pročita “Knjigu o Milutinu“, “Srpsko srce Johanovo“, “Jelena 1“, “Jelena 2“. Inače, u slobodno vreme imam naviku i da napišem neki stih, onako za mene i moje unuke, pa sam svakome od njih posvetio bar dve, tri pesmice.                                

Starčevo danas?      

            - Pa, danas možemo možemo ponosno reći da smo stanovnici Starčeva. U svakom pogledu! Zato što smo stvarno na nivou jednog manjeg grada. Još ovaj gas kad dobijamo, sve bi bilo kompletirano i reprezentativno.                            

Tako govori ovaj pošten, skroman i obrazovan Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:       

            - Da čuvamo ovo što imamo, jer stvarno vredi. I jedino bih još poželeo da učesnici u saobraćaju ne divljaju po mestu. Žalosno je da imamo toliko saobraćajnih udesa...

družio se

Jordan Filipović